Autorski tekst ambasadora u penziji Slobodana Rakovića: Prekid sa UAE – Alžir i nova geopolitika Globalnog juga? – Svet

Alžir je povukao veoma oštar potez. Prekinuo je diplomatske odnose, a zatim zatvorio svoj vazdušni prostor za civilne i vojne avione registrovane u UAE, uz privremeni izuzetak za komercijalne letove do kraja 2026. godine.

Zvanično saopštenje bilo je kratko i uzdržano. Alžirsko Ministarstvo spoljnih poslova navelo je „provokativne ili neprijateljske postupke“ UAE i ocenilo da su iscrpljene sve mogućnosti za očuvanje bilateralnih odnosa. Emiratska strana izrazila je nadu da će odluka biti privremena.

Pravi značaj ovog poteza ne može se razumeti samo iz tog saopštenja.

Šira slika se već neko vreme oblikuje

Odnosi Alžira i Abu Dabija nisu se urušili preko noći. Pogoršanje traje godinama. UAE su 2020. uspostavili diplomatske odnose sa Izraelom u okviru Abrahamovih sporazuma dok je Alžir ostao čvrsto protiv normalizacije.

Istovremeno, Abu Dabi je produbio odnose sa Marokom i podržao marokanski stav o Zapadnoj Sahari. UAE su otvorili i konzulat u Dakhli, na teritoriji Zapadne Sahare koju kontroliše Maroko.

Alžir, nasuprot tome, podržava Polisario i pravo Saharaca na samoopredeljenje.

Tu se otvara i širi regionalni trougao Alžir–Maroko–UAE. Za Alžir pitanje Zapadne Sahare nije samo teritorijalni spor. Ono je povezano sa njegovim pogledom na suverenitet, antikolonijalizam i regionalnu ravnotežu.

Važnu ulogu tu ima i Francuska. Pariz je poslednjih godina jasno podržao marokanski stav o Zapadnoj Sahari, što je dodatno opteretilo ionako složene odnose Francuske i Alžira.

Tumbanje u Sahelu i ruski faktor

Paralelno sa tim, širi afrički prostor prolazi kroz duboke promene. Francuski uticaj u Sahelu dramatično je oslabljen posle vojnih pučeva u Maliju, Burkini Faso i Nigeru dok je promena vlasti silom zahvatila i druge države regiona, uključujući Gabon.

Rusija je u taj prostor ušla kroz intenzivnu bezbednosnu saradnju, najpre preko Vagnera, a potom kroz Afrika Corps. Francuska je tako dobrim delom potisnuta iz dela Afrike koji je decenijama smatrala svojim strateškim područjem uticaja.

Alžir u tim procesima nije sporedni posmatrač. On ima sopstvene bezbednosne interese u Sahelu, istorijski polaže pravo na snažan politički i bezbednosni uticaj u tom prostoru i održava bliske odnose sa Moskvom.

Sa Rusijom učestvuje i u zajedničkim vojnim vežbama u Mediteranu. Zato Alžir ne povlači poteze iz potpune izolacije. Ima političke i bezbednosne oslonce dok istovremeno na svojim granicama i u širem susedstvu ima dovoljno razloga za zabrinutost zbog aktivnosti Maroka, UAE i promenjene politike Francuske.

Upravo zato je značajan događaj s kraja avgusta. Posle pokušaja pobune u Nigeru, koji je uz pomoć ruskog Africa Corpsa brzo ugušen, Alžir je na zahtev nigerskih vlasti poslao četiri lovca Su-30, uz transportni i tanker avion.

Alžirski avioni nisu učestvovali u borbama jer je pobuna već bila ugušena, ali je njihovo prisustvo pokazalo spremnost Alžira da i vojna sredstva koristi za zaštitu svojih interesa u prostoru koji smatra važnim za sopstvenu bezbednost.

Moguće je da između Alžira i Rusije postoji viši nivo političko-bezbednosne koordinacije nego što je vidljivo. Ali za takvu ocenu još nema dovoljno javnih dokaza da bi je mogli smatrati činjenicom.

Zašto Alžir govori o „neprijateljskim postupcima“?

Ono što je u zvaničnom saopštenju ostalo neprecizirano, alžirska javnost i predsednik Abdelmadžid Tebun počeli su da objašnjavaju mnogo otvorenije.

Tebun je UAE ranije optuživao za destabilizujuće delovanje u regionu i mešanje u unutrašnje poslove drugih država. Alžirski izvori poslednjih meseci posebno su govorili o navodnoj podršci separatističkim strukturama u Alžiru dok UAE takve optužbe odbacuju.

Uz to dolaze optužbe o ulozi UAE u Libiji i Sudanu. Emirati odbacuju i te optužbe.

Zato formulacija „neprijateljski postupci“ verovatno ne označava jedan izolovani incident. Pre govori o alžirskoj proceni da se tokom dužeg perioda gomilao čitav niz poteza Abu Dabija koje Alžir više nije bio spreman da toleriše.

I sam zvanični tekst govori o „brojnim upozorenjima“ i o tome da su iscrpljeni svi načini za očuvanje odnosa.

Zašto baš sada?

Problemi između dve zemlje traju dugo. Tajming je zato posebno zanimljiv. Rat između SAD i Izraela i Irana promenio je bezbednosnu računicu čitavog Zaliva.

Ormuski moreuz postao je jedno od ključnih poprišta sukoba dok su napadi na brodove i poremećaji pomorskog saobraćaja dodatno povećali rizik za države Zaliva.

Za UAE je to posebno osetljivo. Emirati su istovremeno važan regionalni ekonomski centar i država čija se bezbednost oslanja na relativno stabilno regionalno okruženje.

To ipak ne znači da rat sa Iranom možemo označiti kao uzrok prekida odnosa. Međutim, vrlo je verovatno da predstavlja faktor koji je ubrzao trenutak odluke.

Da je Alžir o prekidu razmišljao mnogo pre septembra pokazuje i činjenica da je još u februaru 2026. pokrenuo proceduru za raskid sporazuma o vazdušnom saobraćaju sa UAE, potpisanog 2013. godine.

Refleks suvereniteta Globalnog juga

Ovaj događaj treba posmatrati i u širem kontekstu. Alžir nije član BRIKS-a. Ali članstvo u toj grupaciji nije uslov da bi neka država bila deo šireg političkog prostora Globalnog juga. Uostalom, među članicama BRIKS-a nalaze se i Južna Afrika i Etiopija dok su se istovremeno u Africi smenjivale vlasti vojnim pučevima u Maliju, Burkini Faso, Nigeru i Gabonu.

To nisu isti događaji, niti imaju iste uzroke. Ali zajedno pokazuju da se odnosi afričkih država prema tradicionalnim centrima spoljnog uticaja menjaju.

U tom prostoru Alžir nije usamljen. Ima sopstvenu vojnu i političku težinu, ima veoma izražen refleks suvereniteta, ima dobre odnose sa Rusijom i ozbiljne interese u Sahelu.

Istovremeno se suočava sa pritiscima i suprotstavljenim interesima Maroka, UAE i Francuske. Zato je njegov potez značajniji od običnog bilateralnog prekida.

Pitanje nije da li će neka druga afrička država sutra prekinuti odnose sa nekom državom Zaliva. To bi bilo previše direktno očekivanje. Mnogo je važnije pitanje da li će potez Alžira biti shvaćen kao pokazatelj da je moguće povući granicu prema moćnom regionalnom akteru, a da se zbog toga ne ostane bez međunarodnih oslonaca.

Sve je više država Globalnog juga koje pokušavaju da prošire prostor za samostalno odlučivanje i da izbegnu zavisnost od jednog centra moći. Alžir je u tom smislu posebno zanimljiv. Njegova politička kultura snažno je oblikovana antikolonijalnom borbom, destogodišnjom borbom protiv islamskog integrizma i izrazitom osetljivošću na strano mešanje. Kada proceni da je neka crvena linija pređena, spreman je da plati i cenu konfrontacije.

Ostaje, naravno, pitanje da li će ovaj slučaj ostati izolovan ili će sličnih poteza biti još. Odgovor će zavisiti od toga da li će velike i regionalne sile prihvatiti da se prostor za njihovo delovanje više ne podrazumeva.

Geopolitičke makaze za Srbiju

Upravo zato ovaj slučaj nije bez značaja ni za Srbiju. Alžir je jedan od važnih partnera Srbije sa kojim imamo tradicionalno dobre odnose i saradnju i među državama je koje dosledno podržavaju našu poziciju o Kosovu.

Sa druge strane, UAE, SAD i Francuska spadaju među važnije ekonomske i bezbednosne partnere Srbije. Tu je i Evropska unija, čiji je Srbija kandidat za članstvo i sa kojom je vezan najveći deo naše ekonomske razmene.

Odnos sa Alžirom pritom ima i svoju senku. Naime, Jugoslavija je 1984. priznala Saharsku Arapsku Demokratsku Republiku dok je Zajednica Srbija i Crna Gora to priznanje povukla 2004. godine. Taj potez je promenio jednu dimenziju tradicionalno bliskih jugoslovensko-alžirskih odnosa i predstavlja dodatnu okolnost o kojoj Beograd danas mora voditi računa.

Beograd zato nema luksuz da se u ovom sporu svrstava. Potrebna je javna uzdržanost, ali i mnogo diskretniji diplomatski rad. Cilj je da bliske veze Srbije sa Abu Dabijem, Vašingtonom i Parizom, kao i njena evropska orijentacija, u Alžiru ne budu protumačene kao svrstavanje na suprotnu stranu.

To je jedna od klasičnih situacija u kojima se meri kvalitet spoljne politike male države – ne birati strane tamo gde izbor nije nužan, već sačuvati što veći prostor za sopstveno delovanje.

Autor je ambasador u penziji. 

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.