“Osvetničko ponašanje” prema studentima po modelu Džordža Buša – Lični stavovi

Uplašene, valjda od pobunjenih studenata i đaka, zaboravljaju da pogledaju, recimo, serijal „Šešir profesora Koste Vujića“ koji se ovih dana reprizira na nekim televizijama, ali i da se upoznaju sa sličnim primerima iz sveta, kao što je, recimo, onaj iz SAD, kada je posle terorističkih napada na njujorške kule, administracija Džordža Buša naglo, u okviru „mera zaštite od terorizma“, pooštrila procedure za izdavanje viza inostranim studentima i istraživačima, i uvela nove bezbednosne provere sa strogim nadzorom nad njihovim boravkom, zbog čega je broj stranih studenata u SAD počeo naglo da opada, jer su strani mladići i devojke okrenuli kanadskim, britanskim, australijskim i evropskim univerzitetima.

Zbog toga je broj primljenih stranih kandidata na postdiplomske studije u kratkom roku opao u SAD za približno 18%, što je posebno pogodilo tamošnje fakultete egzaktnih i tehničkih nauka, čije su laboratorije koje sarađuju sa privredom veoma zavisile od stranih mladih istraživača i doktoranata.

Takvo stanje izazvalo je proteste američkih univerziteta, nacionalnih akademija nauka i inženjerstva, tehnoloških kompanija, istraživačkih centara i drugih organizacija, ali i farmaceutske i vazduhoplovne industrije, zato što su ostali bez neophodnih stručnjaka u svim naučnim, tehnološkim, inženjerskim i matematičkim oblastima koji bi im omogućili da ostvare utvrđene planove razvoja. Pošto je shvatila da država ne može bez priliva stranih studenata da održi planirani tempo razvoja i rasta standarda građana, te da će ostati bez svojih ključnih konkurentskih prednosti u odnosu na takmace iz sveta, državna administracija je ukinula svoje „osvetničke zaštitne mere“.

Nije moguće uspostaviti direktne korelacije između Amerike posle 11. septembra 2001. godine i današnje pobunjene Srbije, ali se može uočiti ista vrsta političke i razvojne kratkovidosti njihovih vlasti u postupanju – u Americi prema stranim studentima, a u Srbiji prema domaćim univerzitetima i njihovim studentima. Jer i jedne i druge nisu uvažavale univerzitete i studente kao generatore znanja, razvoja i društvene samokorekcije, već kao rizične društvene grupacije zbog kojih mogu da „izgube svoje vlastodržačke insignije“. Uz naglasak da je želja sadašnjih srpskih vlasti da univerzitetima i školama neposredno upravlja znatno rigidnija nego što je bila ona u SAD, i uz opasku da kod nas nisu problem „uvezeni“, već domaći studenti, đaci, profesori i nastavnici koji neguju kritički pristup stvarnosti kakav se neguje u obrazovnim sistemima svih naprednih i razvoju okrenutih društava od antičkih vremena do sada.

Na „osvetničko ponašanje“ prema univerzitetima i studentima upozoravala je, ne samo domaća javnost, već i Evropska komisija, Evropska asocijacija univerziteta, stručnjaci UN i drugi. Svi oni su javno isticali zabrinutost i konstatovali da aktuelni pritisci srpskih vlasti na akademske slobode, na autonomiju ustanova i na prava studenata i nastavnika, predstavljaju nedemokratsko-nerazvojni „osvetničko-represivni udar“, koji će srpskom drušvu doneti neprocenjivu štetu.

Sličnost u ponašanju bivših američkih i aktuelnih srpskih vlasti može se predstaviti i ovako. Politička nesigurnost tih vlasti imala je za posledicu ograničavanje stvaralačke slobode na univerzitetima, pa su i jedni i drugi vlastodršci pokušali da represivnim propisima i postupcima smanje „neposlušnost“, univerziteta, studenata i đaka, s tim što je američki primer pokazao celom svetu da je ograničavanje slobode univerzitetima i studentima brzo dovelo do opadanja nivoa znanja i inovacionog zamaha razvojnih institucija, kao i privredne konkurentnosti zemlje.

Pri čemu će srpske vlasti svojom represijom možda privremeno dobiti mirnije hodnike, učionice, amfiteatre i javne prostore, ali će „osvetnička represija“ imati za posledicu – profesore koji izbegavaju „osetljive“ teme, nastavnike koji učenike vaspitavaju da budu poslušni umesto da sumnjaju i rasuđuju, zbog čega će se mlada populacija iseljavati, a privreda i institucije ostajati bez neophodnih samostalnih, kreativnih, odgovornih i nekorumpiranih ljudi. A od željenog ubrzavanja tehnološkog razvoja, digitalizacije društva, pomoći veštačke inteligencije, uvođenja robotizacije, uspešne energetske tranzicije, atomske energetike i inovativne privrede ostaće samo puste želje, jer su preduzete mere samo pokušaj vlasti da otupi istraživačke očnjake našoj mladosti i da je nateraju da postupa u skladu sa principom „kako tata kaže“.

Američka administracija je svojevremeno relativno brzo razumela svoje greške i pod pritiskom univerziteta i privrede uspela da ukidanjem svojih „osvetničkih propisa“ ne plati preveliku ekonomsku cenu sopstvene glupe politike, što pokazuje da su tamo postojali dovoljno snažni protivtegovi izvršnoj vlasti, ovaploćeni u kompanijama, univerzitetima, Kongresu, stručnim udruženjima i revizorskim institucijama. A naše vlasti zadrto pokušavaju da učine ono što ceo svet ne čini, tj. da pretvore univerzitete u svoje „marketing tambure“, ne razumevajući da se od mladog čoveka ne može očekivati da bude inovator u laboratoriji, a podanik izvan nje.

Kao i to da kritičko mišljenje nema prekidač kojim se uključuje inovativnost tokom rešavanja diferencijalnih jednačina, a isključuje kada se govori o korupciji, odgovornosti ili radu institucija. U Srbiji je opasnost velika i zbog toga što je privreda previše zavisna od države i utrenirana da postupa po principu „kako tata kaže“, pa se ne usuđuje da javno brani univerzitete. Zato i nema industrije i institucija koje će vlastima glasno reći – možete privremeno ućutkati fakultete, ali ćete time dugoročno gledano osiromašiti industriju, institute, bolnice, škole, državu i građane.

Međunarodne organizacije su odavno upozorile srpske vlasti na posledice masovne korupcije, smanjivanja plata i progona neistomišljenika, politokratskih otpuštanja, krivičnih postupaka protiv pobunjenih studenata i njihovog javnog etiketiranja, kao i na neprimereno mešanje vlasti u autonomiju univerziteta. Te institucije ne prihvataju pokušaje naših vlasti da „objasne“ međunarodnoj i domaćoj javnosti da njihovo postupanje nije represija i osvetništvo, iako je svima belodano da zbir svih njihovih finansijskih i upravnih mera jeste pokušaj grubog politokratskog disciplinovanja akademske zajednice. I to uporno i grubo čine, iako time slabe nauku i tehnološki razvoj, a domaću privredu čine manje sposobnom za međunarodnu tržišnu utakmicu i, što je najgore, ignorišu činjenicu da mladi ljudi ne trpe takvu vrstu ambijenta, što za posledicu ima njihovo masovno iseljavanje.

Američka vlada je svojevremeno, suočena sa ekonomskom cenom ograničenja koja je bila uvela „uskliknula“ da je najvažnija budućnost američke nacije i ukinula svoj „osvetničko-represivni udar“ na univerzitete i strane studente. A videćemo kakav će biti odgovor srpske vlade na ovo pitanje našeg društva?

Autor je inženjer, bivši ministar u Vladi Srbije

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.