Zašto nam treba minimalac – Reakcije

Prosta mudrost, znamo svi, ima neki neobjašnjivi šarm. Ali ova je argumentacija, uprkos šarmu, ipak samo prosta, tanka i obiluje nedopustivim simplifikacijama – pa i potpunim nerazumevanjem političko ekonomskog i istorijskog konteksta.

No, to što je prosta i obiluje mudrostima kafanskog kalibra, najmanji su problemi – ona je iznad svega politički problematična.

Da ne okolišamo: argument da je plata stvar koja se dogovara isključivo između dva ponuđača na tržištu – poslodavca koji nudi novac i radnika koji nudi rad – je nedopustiva simplifikacija jer ona zaboravlja da se na tržištu rada ne susreću jednostavno ponuda i potražnja, već da se oni sreću na uvek već politički i ekonomski uređenom prostoru koji strukturno ide na ruku samo jednoj od ugovornih strana (poslodavcu) i koji se aktivno reguliše da bi toj jednoj ugovornoj strani išla na ruku.

Problem sa radom kao robom je u tome što je većina tržišnih pravila modifikovana ili potpuno izvrnuta naglavačke kada se u ulozi robe nađe rad (navedimo par primera: rad je jedini ugovorni odnos u kojem strane pristaju da prestanu da budu u odnosu jednakosti; rad je jedina roba koja može da se sistematski proda ispod cene njene proizvodnje; rad je roba kojoj primarni pritisak na cenu vrši njena najjeftinija varijanta; rad je odnos poverioca i dužnika u kojoj je socijalna recepcija ovih uloga izvrnuta u odnosu na standardnu…)

Ključno: rad je jedina roba koja ne može da ima tržišnu cenu. Jer uslov mogućnosti uspostavljanja tržišne cene bilo čega je da i prodavac i kupac budu slobodni i da se u razmenu upuste ili od nje odustanu.

Ali iz razloga trajne i strukturne egzistencijalne ugroženosti, to jest nužnosti prodavanja rada – radnik strukturno ne može da odustane od prodaje svoje radne snage. Što čini da se tržišna cena rada defakto ne može odrediti; da zbog ove inherentne asimetrije moći i strukturne ucene, cena rada nije rezultat slobodne igre ponude i potražnje, već je češće refleksija ekonomske prinude – pa se nadalje na nju i ne mogu primenjivati zakoni tržišta.

Upravo stoga – zbog toga što je ovaj odnos moći radnika i poslodavca strukturni – rešenje problema malih plata ne može da se reši unutrašnjim mehanizmima političko ekonomskog sistema, te to rešenje mora da dođe spolja.

A etički i moralni standardi su mehanizmi kojim kao društvo određujemo koji su to naši minimumi (šta je to „pristojno“; „dostojanstveno“; šta to ne želimo sebi da dozvolimo; koliko je najviše poniženje koje dozvoljavamo – makar i postojao pojedinac dovoljno egzistencijalno ucenjen da na neko veće poniženje pristane. Ta da li bi najednom postalo prihvatljivo da deca rade u rudniku zbog toga što postoji neko dete koje bi pristalo da radi u rudniku?). Bez takvih standarda, vrlo lako se započinje slobodan pad ka dnu.

Pa kad smo kod dna, nije ovo prvi put da u ovoj temi nalećemo na „spoljne faktore“ – sama činjenica da radnički pokret u nas ima malu pregovaračku moć, da je populacija toliko blizu egzistencijalne provalije – posledica je jednog „elementa spolja“: brutalnog političko ekonomskog procesa (u Istočnoj Evropi u obliku „tranzicije“ i „privatizacije“; globalno u obliku „neoliberalizma“) čiji je cilj strukturno smanjivanje pregovaračke moći za radnike i koji nas je i gurnuo u beskrajnu „trku ka dnu“ – trku u smanjivanju radničkih prava i dovođenja stanovništva u stanja permanentne egzistencijalne ugroženosti da bi pristali da rade za što manji novac.

Koliko je u pitanju projekat pokazuje i ono što je Brkić izbegao da pomene kada tvrdi da je plata refleksija produktivnosti: a to je da su ove dve stvari već 45 godina razvezane.

Podsećamo tako na podatke do kojih dolaze brojni ekonomisti (uključujući i one sa MIT): osamdesetih je došlo do razdvajanja produktivnosti i radničkih plata (fenomen se zove „Great Decoupling“) a sa eksponencijalnim rastom produktivnosti poslednjih decenija globalno nije dolazilo do rasta plata.

Ali jeste došlo do eksponencijalnog rasta onog dela profita koji odlazi vlasnicima kapitala, eksponencijalno je raslo bogatstvo bogatih, eksponencijalno je rasla njihova politika moć i eksponencijalno je rastao broj teoretičara koji tvrde da sve to baš tako treba i da bude; dok je deo koji odlazi na zarade minimalan i sve je manji. Eto – to su sve posledice dugotrajne deregulacije (koju, u krajnju ruku, predlaže Brkić).

Zbog toga je pomalo deplasirano predlagati da se ovde – u poluperifernoj političkoj formaciji prilagođenoj privlačenju stranih investicija prilagođavanjem društva potrebama kapitala – primenjuju modeli koje apliciraju razvijene države koje nemaju minimalnu zaradu (Norveška, Danska, Švedska..). Jer ni u tim slučajevima plata nije jednostavno deregulisana već država umesto zakonskog minimuma uspostavlja obavezni dijalog između sindikata i poslodavaca, obavezu kolektivnih ugovora ili nešto slično – te ne postoji „minimalac“, postoji mehanizam obezbeđivanja da zarada ne ode ispod nivoa neprihvatljivosti.

Na mestima gde takvi mehanizmi ne postoje minimalac je neophodan da se ne bismo obreli u onom skupu zemalja koje nemaju ni minimalac ni takve druge mehanizme – odnosno tamo gde je cena rada deregulisana i u potpunosti samo proizvod pregovora radnika i poslodavca (Etiopija, Eritreja, Somalija, Sudan… Pa vi vidite).

Na kraju krajeva, zašto argument „želimo da od plate živimo“ nema istu težinu kao i „želimo profitabilnost sa kojom ćemo uspešno poslovati“ što je standardni zahtev koji kapital uspostavlja savremenim državama?

Ako biznisi ne mogu da se organizuju tako da zarade dovoljno da bi pristojno i dostojanstveno isplatili svoje radnike, možda je problem u njima; a ukoliko ekonomija kao celina ne može da se organizuje drugačije osim da beskonačno potplaćuje radnike i stvara gustu medijsku, ideološku i policijsku mrežu ne bi li obezbedila da se takav odnos nejednakosti beskrajno perpetuira – pa nešto nije u redu sa (Brkićevom) ekonomijom.

Naravno u pitanju je i pokušaj da se marginalizuje čak i jedna od temeljnih ideja prosvetiteljstva: ona da zakone i regulative imamo zbog slabijih, a ne zbog jakih. Jer kada zakone i regulacije ukinete – onda jači tlači i ponižava tačno onoliko koliko mu se može.

A može mu se poprilično, posebno ukoliko je kontekst jedna država koja je dubinski korumpirana, uvezana sa frakcijama kapitala i organizovanog kriminala (a granica je između ove dve potonje tanka), upregnuta u mesijanski projekat privatizacije, radikalno oslabljeno radništvo i potpuna ideološka hegemonija takozvane liberalne ekonomije koju predstavlja upravo moj cenjeni sagovornik Miša Brkić.

U tom smislu, konačne se kontradikcije otkrivaju ukoliko samo nastavimo tangentom koju nam on preporučuje: pa bi tako sva prava bila samo stvar dogovora i kompromisa; sloboda je star kompromisa otimača i otetog; život je stvar pregovora žrtve i ubice; vlasništvo je isključivo stvar dogovora lopova i vlasnika.

Brkićev argument, dakle, završava u potpunom nihilizmu, što ne i trebalo da iznenadi: on je deo ispraznog libertarijanskog intelektualnog horizonta čija je ključna karakteristika (pored toga što je antiintelektualni, antiprosvetiteljski i ekstremno konzervativan pokret) tržišni fundamentalizam i izrazito nihilistički odnos prema svemu što nije u interesu vlasnika kapitala.

Autor je komentator portala Mašina i urednik sajta Nuklearna perspektiva

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.