Država godinama odvaja romske učenike – Lični stavovi

Nastaje kroz upisnu politiku, slobodan izbor škole bez korektivnih mehanizama, tolerisanje „odliva“ neromske dece, vezivanje siromašnih naselja za pojedine škole i dugogodišnje odbijanje državnih organa da primene propise koje su sami doneli.

Ministarstvo prosvete zna gde se segregacija događa, poznaje njene uzroke i raspolaže instrumentima za njeno suzbijanje. Problem traje zato što te instrumente ne koristi.

U pojedinim školama romska deca čine gotovo celokupnu učeničku populaciju. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti utvrdio je da su u jednoj niškoj osnovnoj školi romski učenici činili 97,19 odsto svih učenika, a pojedina odeljenja bila su potpuno romska.

Školska uprava i Ministarstvo bili su upoznati sa stanjem. Škola, međutim, nije imala sveobuhvatan plan desegregacije, iako je takva obaveza propisana. Poverenik je još tada ocenio da joj je potrebna neposredna podrška lokalne samouprave, školske uprave i Ministarstva.

Godine su prolazile, a obrazac je opstajao. Poverenik je u februaru 2024. ponovo reagovao zbog segregacije romske dece, ovoga puta preporukama upućenim većem broju škola i nadležnoj školskoj upravi. U tim dokumentima precizno su opisani oblici segregacije: škole koje pohađaju pretežno ili isključivo romska deca, posebna romska odeljenja, izdvajanje učenika unutar učionice i neopravdano usmeravanje u obrazovanje namenjeno deci sa smetnjama u razvoju.

Država, prema tome, teško može da tvrdi da nije znala. Njeni organi godinama usvajaju izveštaje, strategije, akcione planove, pravilnike i preporuke. Savet Evrope je 2024. upozorio da se de facto segregacija Roma u obrazovanju u Srbiji povećava i zatražio odlučnu akciju vlasti.

Evropska komisija je i u izveštaju za 2025. konstatovala visoku stopu napuštanja školovanja, naročito među romskim devojčicama, kao i prekomernu zastupljenost romskih učenika u školama i odeljenjima za decu sa posebnim obrazovnim potrebama.

Zašto Ministarstvo prosvete nije rešilo problem?

U osnovi je odsustvo političke volje. Desegregacija zahteva intervenciju u postojeću mrežu škola, promenu upisnih područja, organizovan prevoz učenika, kontrolu formiranja odeljenja, preraspodelu resursa i otvoren sukob sa rasističkim predrasudama dela roditelja.

Ministarstvo bira administrativno udobniji put: donosi propise, odgovornost prenosi na škole i lokalne samouprave, a zatim čeka da se diskriminacija sama razgradi.

Problem produbljuje i pravo roditelja da biraju školu, koje se primenjuje bez zaštite javnog interesa. Kada neromski roditelji masovno ispisuju decu iz škole čim poraste broj romskih učenika, država taj proces tretira kao niz privatnih odluka. Njihov zbir, međutim, proizvodi segregisanu školu. Ministarstvo dopušta da pravo izbora postane mehanizam etničkog razdvajanja.

Sloboda izbora škole ne može imati veću pravnu i društvenu vrednost od prava deteta na obrazovanje bez diskriminacije. Za postojanje diskriminacije pritom nije neophodno dokazati da je država nameravala da romsku decu segregira.

Kada nadležni organi znaju da postojeća upisna politika, školska područja i nekontrolisano premeštanje učenika godinama proizvode etnički gotovo homogene škole, a raspoložive mere ne primenjuju, institucionalna odgovornost postoji i bez formalno proglašene politike segregacije.

Odgovornost se potom spušta na lokalni nivo. Školama se nalaže da pišu planove desegregacije, iako one same ne mogu promeniti upisna područja, obezbediti prevoz, uskladiti rad više škola niti zaustaviti premeštanje neromskih učenika. Lokalnim samoupravama prepušta se rešavanje problema za koji često nemaju ni kapacitete ni političku hrabrost. Ministarstvo tako zadržava formalnu nadležnost i izbegava stvarnu odgovornost.

Prava romske dece često se svode na projekte. Pedagoški asistenti, stipendije, afirmativne mere i podrška učenicima jesu važni, ali ne uklanjaju segregaciju. Pomažu romskom detetu da se snađe u nepravednom sistemu, dok njegova struktura ostaje netaknuta. Država zatim broj stipendija, asistenata i održanih radionica predstavlja kao dokaz inkluzije. Segregisana škola sa pedagoškim asistentom i dalje je segregisana škola.

Iza svega ostaje odsustvo odgovornosti. Godinama nije uspostavljena javno dostupna mapa segregisanih škola sa podacima o sastavu učenika, uzrocima segregacije, rokovima za njeno otklanjanje i odgovornim institucijama. Direktori, načelnici školskih uprava i službenici Ministarstva ne snose vidljive posledice zbog nepostupanja. Preporuka Poverenika završava kao dokument, plan desegregacije kao fascikla, a još jedna generacija dece završava školovanje u etnički izolovanom okruženju.

Cena nečinjenja

Posledice ostaju decenijama. Učenici u segregisanim školama najčešće dobijaju obrazovanje slabijeg kvaliteta, suočavaju se sa nižim očekivanjima nastavnika, imaju skromnije mogućnosti za nastavak školovanja i odrastaju bez ravnopravnog kontakta sa vršnjacima iz većinske zajednice.

Neromska deca istovremeno uče da je društvena udaljenost od Roma normalna i poželjna. Školski sistem tako obnavlja upravo one predrasude koje bi obrazovanje moralo da razgrađuje.

Rešenje zahteva nacionalni program desegregacije sa jasnim rokovima i budžetom. Ministarstvo mora da utvrdi koje su škole i odeljenja segregisani, promeni upisna područja, ograniči premeštanje učenika kada ono proizvodi etničko razdvajanje, obezbedi besplatan prevoz, ravnomerno rasporedi učenike, dodatno finansira škole koje prolaze kroz desegregaciju i prati obrazovne ishode svakog deteta.

Romskim roditeljima i organizacijama mora pripasti ravnopravna uloga u planiranju i nadzoru tih mera.

Posle tolikih upozorenja, strategija i utvrđenih slučajeva diskriminacije, segregacija se više ne može predstavljati kao previd. Ona je rezultat državnog izbora da se propisi primenjuju selektivno, da se rasizam roditelja prihvati kao društvena činjenica i da se pravo romske dece podredi miru školske administracije.

Ministarstvo prosvete nije rešilo problem jer cenu njegovog nerešavanja ne plaćaju ministar, državni sekretari, pomoćnici ministara, načelnici školskih uprava i direktori. Plaćaju je romska deca – slabijim obrazovanjem, suženim životnim mogućnostima i porukom da za njih u zajedničkoj školi još nema mesta.

Autor je naučni savetnik

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.