Tražili su slobodu i odgovornost – to je danas dovoljno ozbiljna pretnja – Lični stavovi

Kod nas je razlika u tome kako živiš, gde živiš i šta ti pripada toliko normalizovana da smo postali društveni spektar boja za likovno. Svako u svojoj nijansi. Neko sa pravima, neko sa obećanjima. Neko sa vodom, neko sa bokalom.

A da čar prvog septembra bude potpuna, vlasti i vlastodršci pojedinih institucija potrudili su se da deca ovu školsku godinu zapamte po još nečemu. U Gornjem Milanovcu školsku godinu počinjemo sa starim problemom – vode nema po dvanaest sati. U Novom Sadu, u Jovinoj gimnaziji, od otpuštanja profesora stigli smo do toga da se na đake poziva policija. I to, kako se navodi, po nalogu direktora. Jer šta je primerenije za početak školske godine nego policija u školi?

A onda, kao šlag na tortu, stižu informacije o korišćenju najsavremenije špijunske tehnologije Pegasus za nadzor telefona pojedinaca povezanih sa studentskim pokretom. Pegasus. I onda se čovek zapita: šta je to toliko strašno kod studenata da država mora da poseže za tehnologijom ovog nivoa?

Šta su uradili? Tražili slobodu. Tražili odgovornost. Tražili normalnost. I izgleda da je to danas dovoljno ozbiljna pretnja. Mala zemlja, ozbiljni izazovi.

Imamo problem sa vodom, školama, institucijama i poverenjem građana, ali očigledno nemamo problem sa novcem kada treba nadzirati studente. To će jednog dana zaista biti tema za izučavanje. Samo verovatno ne onakva kakvu bi vlast volela.

Jer studenti su deo društva koji donosi promene. Mladi su, energični, buntovni. Ne pristaju na nepravdu. Pitaju. Suprotstavljaju se. Traže slobodu. I onda ih država, umesto da ih sasluša, špijunira. Kao pretnju. To je možda i najpreciznija slika Srbije danas.

Deca kreću u školu sa pernicama, sveskama i nadama. Neko će prvog dana imati sve što mu treba. Neko će računati svaki dinar. Neko će krenuti u školu iz kuće u kojoj nema vode. Neko će gledati policiju tamo gde bi trebalo da vidi nastavnike.

Ali uče i nešto mnogo važnije od školskog programa. Uče da nije normalno ćutati kada nešto nije pravedno. Da institucije treba da služe građanima, a ne da ih zastrašuju. Da sloboda nije privilegija koju vlast daje kada proceni da ste je zaslužili. I možda najvažnije – uče od studenata.

Jer studenti su ovoj zemlji pokazali nešto što vlast očigledno još pokušava da shvati: kada se ljudi iskreno i uporno bore za ono što smatraju normalnim, strah počinje da menja stranu.

I tu dolazimo do suštine.

Nije problem u tome što studenti predstavljaju opasnost za državu.

Problem je što predstavljaju opasnost za vlast koja je državu počela da doživljava kao svoj posed.

To su dve potpuno različite stvari. Država ne bi trebalo da se plaši svojih studenata. Vlast koja se plaši svojih studenata je vlast koja zna da joj se bliži kraj mnogo pre nego što je spremna da to prizna.

Zato ovog 1. septembra deca ne kreću samo da uče matematiku, istoriju, fiziku i književnost. Uče i lekciju koju im nijedan udžbenik neće napisati: sloboda se ne dobija na poklon od vlasti. Za nju se izboriš. A studenti su već pokazali kako.

Zato, dragi školarci, srećan vam prvi septembar. Učite. Čitajte. Pitajte.

Ne verujte svemu što vam odrasli kažu. Posebno ne onima koji vam objašnjavaju da je sve u redu dok iza sebe dovode policiju, gase vodu ili uključuju špijunske programe.

Jer ako je ovo način na koji vlast pokušava da sačuva svoju budućnost, onda je dobra vest što budućnost ove zemlje očigledno više nije u njenim rukama. Ona je već otišla među studente. I zato su student već pobedili. Ne zato što su dobili sve što traže. Nego zato što su pokazali da vlast može da ima policiju, institucije, novac, propagandu i Pegasus. Ali ne može da ima poslednju reč.

Jer poslednju reč, na kraju, imaju građani.

Autorka je članica Demokratske stranke iz Gornjeg Milanovca

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.