Srbiji je ostao samo šrafciger – Lični stavovi
„Siguran sam da smo danas napravili istorijski, pionirski korak u budućnost. Srbija je danas iskoračila u budućnost. Srbija je danas pokazala da može da ide tom brzinom napred kakvom mnoge druge zemlje u Evropi, i neuporedivo razvijenije, ne mogu da idu.“ Tako je, sa prepoznatljivom melodramatičnom samouverenošću, predsednik Srbije u Šapcu otvorio novu fabriku humanoidnih robota. Ali, hajde da to malo bliže „pogledamo“!
Nije prvi put da nam se porazna ekonomska i geopolitička realnost servira kao skup televizijski spektakl. Gledali smo politički vrh kako sa dečijim ushićenjem posmatra humanoidne robote dok plešu srpske narodne igre, dok im kineski domaćini vešto laskaju pričama o „tehnološkom partnerstvu veka“. Iz Beogradskih studija trijumfalno je saopštena vest: ugovoreno je dodatnih 940 miliona evra kineskih investicija u veštačku inteligenciju, auto-delove i humanoidnu robotiku, a otvoreni pogon u Šapcu pompezno je proglašen „prvom velikom bazom za proizvodnju humanoidnih robota u Evropi“.
Međutim, kada se ugase televizijski reflektori i ogoli agresivni politički marketing, pred nama ne ostaje nikakav „22. vek“. Otvorena fabrika u Šapcu nije nikakav vizionarski skok u budućnost, niti donosi stvarni transfer znanja. Reč je o najnovijoj fazi duboko asimetričnog procesa u kojem Srbija dobrovoljno pristaje na ulogu tehnološke kolonije, jeftine sklapaonice i poniznog „šrafciger-majstora“ na periferiji Evrope.
Naučna prošlost kao gorki podsetnik: Gde smo bili, a gde smo pristali da padnemo.
Kao čovek koji je decenijama na čelu međunarodne razmene studenata tehničkih i prirodnih nauka, koji je ispratio i mentorisao 53 generacije mladih inženjera, mastera i doktoranata, imam profesionalnu i moralnu obavezu da podsetim gde leži stvarna naučna vrednost.
Gorki paradoks ove situacije istorijski je nepodnošljiv. Državni vrh nam otvaranje pogona kompanija poput Minth Group i AgiBot predstavlja kao nekakav „uvoz pameti“. U stvarnosti, mi danas uvozimo gotove kineske mašine čiji su bazični matematički modeli stabilnosti i kretanja, čuvena ZMP teorija i pionirski radovi na egzoskeletima i antropomorfnim robotima, bili definisani upravo ovde, u Beogradu, pre više od pola veka.
U to vreme nismo smatrali sebe regionalnom sklapaonicom niti smo čekali da nam drugi diktiraju tehnološki razvoj: bili smo svetski pioniri čija su naučna rešenja menjala globalnu industriju. Umesto da smo iskoristili taj kontinuitet, uložili u sopstvene naučne baze i podržali domaće inženjerske timove koji znaju kako se stvara autorski proizvod, mi danas sa ushićenjem prihvatamo ulogu najamne radne snage koja u Šapcu samo sastavlja komponente projektovane hiljadama kilometara odavde.
Kineski strateški „wu wei“ i kiparski scenario na srpski način
Da bismo razumeli sa kakvom dugoročnom i hladnokrvnom strategijom Kina nastupa na Balkanu, moramo zaviriti u njihovu duboku filozofsku i geopolitičku matricu.
U kineskoj strateškoj kulturi, vreme ima potpuno drugačiju dimenziju nego na Zapadu. Dugo čekanje nije problem, ono je sastavni deo procesa. Dok zapadni i balkanski političari razmišljaju u okvirima jednog izbornog mandata od četiri godine, Peking projektuje svoje interese decenijama unapred. Ako naiđu na prepreku, oni se ne povlače; oni se mudro sklanjaju, čekaju povoljan istorijski trenutak i traže najslabiju tačku u protivničkoj odbrani. To je suština principa wu wei (delovanje kroz nedelovanje) i lekcija drevnog stratega Sun Cua.
Prisetimo se kako ta strategija izgleda u sudaru sa sistemima koji još uvek imaju kakvu-takvu svest o sopstvenom suverenitetu i pravnom poretku.
U avgustu 2012. godine, usred teške finansijske krize evrozone, kineska kompanija Far Eastern Phoenix ponudila je spektakularnih 600 miliona evra za zakup i transformaciju starog aerodroma u Larnaki na Kipru. Planirali su da naprave gigantski izložbeni centar za kineske proizvode, trgovinsko i logističko čvorište za bescarinski prodor na evropsko tržište. Zamisao je bila da se stvori ogromna robna i tehnološka platforma odakle bi kineska roba bez dodatih evropskih carina preplavila Mediteran i unutrašnjost EU.
Međutim, tamo gde postoje regulatorna kontrola i institucionalna brana, postoji i otpor. Specijalni savetnik kiparskog predsednika za međunarodne odnose morao je da podnese ostavku zbog optužbi za sukob interesa i netransparentno lobiranje u korist kineskih investitora. Pod snažnim pritiskom kiparske javnosti, opozicije i direktnih upozorenja iz Brisela o kršenju pravila EU o konkurenciji i javnim nabavkama, vlada u Nikoziji je početkom 2013. godine projekat zvanično proglasila mrtvim.
Kiparski scenario je propao, ali Kina nije odustala od svoje namere da stvori sopstvenu „južnu kapiju“ za Evropu. Samo je promenila lokaciju i pronašla neuporedivo propusniji teren. Sve ono što su godinama strpljivo planirali preko Kipra, a što tamo nisu mogli da ostvare zbog evropskih zakona i institucija, danas u potpunosti realizuju u Srbiji.
Srbija se pokazala kao savršeni geopolitički poligon zbog specifične strukture vlasti i visoko personalizovanog stila vladanja. Ovde nema nezgodnih pitanja, nema nezavisnih regulatornih tela, nema transparentnih tendera ni rigoroznih ekoloških studija. Odluke se donose u uskom krugu ljudi, a ugovori se potpisuju iza zatvorenih vrata, daleko od očiju javnosti.
Zato je Peking direktno prepoznao šansu u Beogradu i svesno, izdašno pomogao Srbiji da dobije organizaciju svetske izložbe EXPO 2027. Kineska diplomatska mreža lobirala je za kandidaturu Beograda, dok je kineska državna kompanija PowerChina angažovana kao glavni izvođač radova na izgradnji tog kolosalnog kompleksa, a kineske državne banke sve to finansiraju kroz visokoizdašne kredite. Ukupna vrednost povezanih infrastrukturnih projekata za EXPO procenjuje se na astronomskih 12 do 18 milijardi evra.
Zašto je Peking uložio toliki trud da Srbija dobije EXPO 2027? Zato što je EXPO 2027 savršena marketinška platforma i trojanski konj za kinesku ekonomiju: pozornica sa koje će Kina celoj Evropi, pod plaštom srpskog gostoprimstva i o trošku srpskih poreskih obveznika, direktno demonstrirati svoju tehnološku nadmoć i „meku moć“. Kineski paviljon pod sloganom „Boundless Rhythm, Joyful Future“ biće centralno mesto manifestacije. Kina na ovaj način dobija legalan, državno finansiran prostor za plasman svojih proizvoda, promociju svojih tehnologija i trajno učvršćivanje statusa nezamenljivog ekonomskog i političkog gospodara Balkana.
Anatomija šabačke fabrike
Skinimo ružičaste naočare sa očiju domaće javnosti kada je reč o otvorenom pogonu u Šapcu.
Nova fabrika humanoidnih robota nije nikakav R&D (Research and Development) centar. To nije mesto gde srpski inženjeri razvijaju autorske algoritme veštačke inteligencije, projektuju naprednu mehaniku ili stvaraju novu tehnološku vrednost. To je bazična, klasična montažna sklapaonica (assembly plant).
Kineske kompanije u Srbiju dopremaju gotove, u Kini projektovane i proizvedene komponente:
Gotove štampane ploče i mikročipove.
Programirane servo-motore i hidraulične upravljače.
Senzorske sisteme i softverske licence pod potpunom kontrolom Pekinga.
Naša radna snaga u Šapcu te delove samo spaja, ušrafljuje i pakuje u kutije.
Zapošljavanje 1.650 radnika odnosi se uglavnom na manuelne operatere na traci i tehničare sa srednjom stručnom spremom. Najavljeno slanje „500 mladih iz Srbije na obuku u Kinu svake godine“ predstavlja klasičan model tehničke dresure: ti mladi ljudi tamo ne idu da uče kako se robot razvija ili projektuje od nule, već kako se njime rukuje po striktnim uputstvima kineskih inženjera koji čvrsto drže ključeve celog sistema.
Kinezima je oznaka „Made in Serbia“ na ovim mašinama preko potrebna iz tri surova strateška razloga:
Zaobilaženje carinskih i trgovinskih barijera: Preko Srbije i našeg Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) sa EU, kineski proizvodi sklopljeni u Šapcu znatno lakše zaobilaze carinske kvote, protekcionističke mere i trgovačke ratove koji bukte između Brisela i Pekinga.
Geopolitički paravan: Za evropske kupce i korporacije neuporedivo je prihvatljivije da kupuju naprednu tehnologiju koja formalno dolazi iz evropske zemlje, kandidata za EU, nego direktno iz državnih laboratorija u Šenženu.
Jeftina eksploatacija resursa: Dobijaju pristup evropskom tržištu uz troškove rada koji su znatno niži nego u Mađarskoj ili Poljskoj, dok je regulatorna kontrola radničkih prava i zaštite životne sredine pro forma.
Zaborav sopstvene pameti
Svečanost u Šapcu i novonastala situacija nakon boravka političkog vrha u Kini stavljaju nas pred ogoljen i surov izbor.
Aktuelna vlast pokazala je spremnost na podanički odnos i pretvaranje Srbije u tehnološku koloniju, pristajući na aranžmane koji ne donose stvarni transfer znanja ni razvoj domaće privrede. Sve se radi sa jednim ciljem: da se kroz medijske spektakle kupi vreme, obezbedi politički marketing i ostane na vlasti po svaku cenu, sada naročito kada su kineskim partnerima data čvrsta ugovorna obećanja.
Ako nastavimo da tapšemo humanoidnim robotima koji plešu po taktovima pekinškog marketinga, svesno pristajemo da budemo društvo sa šrafcigerom u ruci. Generacijama mladih inženjera i naučnika osudili smo budućnost na sklapanje tuđih komponenti, dok nam sopstveni potencijali odumiru. Vreme je da prestanemo da se divimo tuđim igračkama i da prepoznamo razliku između stvarnog naučnog razvoja i jeftine sklapaonice sagrađene na tuđim interesima.
Autor je predsednik Nacionalnog odbora IAESTE
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
