Penzija nije za naglašavanje, a vakcine su za spasavanje – Lični stavovi

Uobičajeno je da mediji u Srbiji, kada objave neku informaciju o doktoru nauka, profesoru i sl, nakon imena, prezimena i struke, ne naglašavaju da je osoba „u penziji“ (ukoliko koristi prava iz fonda PIO). Nasuprot tome, kod mnogih vlasnika firmi i ljudi na različitim poslovnim pozicijama, koji takođe koriste prava iz fonda PIO, penzionerski status se ne pominje. A brojni su.

Ni pevačicama i pevačima ne naglašava se da su „u penziji“ – ne kaže se, na primer: Miroslav Ilić, „pevač u penziji“. Većina akademika koristi prava iz penzijskog osiguranja, ali im se ne dodaje da su „u penziji“. Znam dosta poljoprivrednika sa administrativnim statusom u penzijskom fondu, ali nikada ne čujemo: poljoprivrednik „u penziji“.

Ovde nije reč o različitoj prirodi društvenog i pravnog položaja, već o tome kako reči i društvene konvencije veštački dele ljude: kod jednih se administrativni status u penzijskom fondu ističe, dok se kod drugih to ne čini.

Stručni autoritet doktora i profesora koji imaju administrativni status penzionera nikada ne prestaje. Znanje ne zastareva u podne, kada stigne rešenje iz fonda.

Profesori, doktori, inženjeri i drugi stručnjaci, koji veliki deo života provedu proučavajući neku naučnu ili stručnu oblast i radeći u njoj, stekli su autoritet naučnim i profesionalnim radom. To je trajna imovina koja pripada pojedincu – za razliku od materijalne imovine.

Sistem uspostavlja rigidno prepoznavanje ljudi kroz njihovu trenutnu funkciju. To je nuspojava birokratskog jezika, koja u javnosti stvara privid da je čovek „bivši“ čim mu se doda takav atribut. To je netačno, a može biti i uvredljivo. Čovek je i dalje ono što zna i radi; njegov identitet nije administrativni status u penzijskom fondu.

Razlog zbog kojeg se vlasnicima firmi uz ime ne „kači“ administrativni status iz penzijskog fonda možda leži i u tome što kapital govori univerzalnim jezikom moći – moći koja je neposredno opipljiva. Profesorov „kapital“ je njegovo znanje. A pošto živimo u materijalističkom svetu, lakše se prepoznaje aktivna moć novca nego aktivna moć uma.

U razvijenijim jezicima i kulturama koriste se pravni i jezički instituti koji administrativni status odvajaju od ličnog i stručnog dostojanstva. Ako ste profesor, doktor, lekar ili inženjer, odlaskom u penziju vaše zvanje ne nestaje. Struka i u njoj stečeni status ostaju deo trajnog identiteta, dok se potreba da se označi prestanak određenih ovlašćenja – da neko više ne komanduje, ne sudi, ne obavlja određenu funkciju i slično – iskazuje pažljivije i preciznije.

Nije pravnik „u penziji“, novinar „u penziji“, glumac „u penziji“, niti doktor nauka „u penziji“. On je pravnik, novinar, glumac, doktor nauka – do kraja života. Potpis na njegovim radovima ili prilikom predstavljanja u medijima može sadržati stečenu titulu bez dodatka o penziji.

Osoba zadržava svoje zvanje, stručnost i znanje iako je oslobođena svakodnevnih radnih obaveza. Zvanje i obrazovanje vezani su za ličnost, a ne za ugovor o radu ili rešenje penzijskog fonda. Penzija je administrativno-pravni status, a ne lični identitet.

Povod za drugi deo ovog teksta jeste odnos prema vakcinama, jednom od najznačajnijih civilizacijskih dostignuća medicine, kao i pitanje odnosa prema javnom zdravlju.

Vrhunski naučnici iz oblasti medicinskih nauka oklevanje u pogledu vakcinacije označili su kao jednu od velikih pretnji javnom zdravlju. Zebnja zbog pada kolektivnog imuniteta i povratka bolesti koje su bile iskorenjene ili potisnute jeste zebnja zbog mogućih posledica po ljudske živote i javno zdravlje.

Zbog toga se širom sveta edukacija, kao mera zdravstvene politike, smatra jednom od najznačajnijih poluga za ukorenjivanje imunizacije u zdravstvenoj kulturi pojedinca i društva, ali i sredstvom za suzbijanje dezinformacija.
Kada od profesora, dr i prodekana za nauku Medicinskog fakulteta u Beogradu – vrhunske obrazovne i naučne ustanove u državi – dolaze poruke suprotne principima medicine zasnovane na dokazima i kada se prelazi preko ocena i mera Etičkog odbora, postavlja se pitanje: ko tada gubi akademski kredibilitet?

Ko svojim imenovanjima podstiče gubitak akademskog kredibiliteta vrhunske medicinske ustanove, ugrožavajući njenu autonomiju i stavljajući političku podobnost prema vladajućoj grupi iznad stručne odgovornosti?

Ko blokira autonomiju ustanove i time rešavanje izazvanih problema izmešta iz blokiranih institucija – na ulicu i proteste?

Ko time ugrožava bezbednost sopstvenih građana, forsirajući lojalnost ispred stručnosti?

Zastupnici osnivača iz redova vladajuće grupe, koji su to prepoznali kao svoj posao?

Zanimljivi su primeri „ideologije iznad biologije“ u dve potpuno različite zemlje, kao i moguće sličnosti sa događajima kod nas.

U Južnoj Africi početkom 2000-ih godina predsednik Tabo Mbeki dovodio je u pitanje naučni konsenzus o vezi između HIV-a i side, dok je njegova vlast odbacivala ili potiskivala dokazano efikasne pristupe lečenju i promovisala alternativne pristupe. U javnosti su se, između ostalog, pojavljivali beli luk, cvekla i limun kao navodna sredstva u borbi protiv bolesti.

Liči li to na gutljaj rakijice ili Fante, a zatim podrigivanje da se „otera“ virus?

U SAD je Donald Tramp, nasuprot preporukama dela zdravstvenih institucija i stručnjaka, tokom pandemije promovisao hidroksihlorokin i javno ulazio u sukobe sa naučnicima i epidemiolozima, među kojima je bio i dr Entoni Fauči. Rasprave o vakcinaciji i odnosu države prema preporukama za imunizaciju ponovo su otvorile pitanje šta se događa kada politička moć počne da potiskuje ili relativizuje stručni autoritet.

Liči li to na lomljenje akademskog otpora?

Ko je ovde lud? pita se profesor Aleksandar Nešković.

Niko.

Na delu je sukob akademske i vlastoljubive svrhe u čoveku – i pitanje na koju će se stranu ljudi svrstati.

Autor je politikolog iz Požege

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.