Ne postoje “blokaderi” – Lični stavovi

S početka nešto o sebi, nebitnom, pokušavajući da metodom indukcije kažem nešto o nama.

Odrastao sam u normalnoj, pristojnoj porodici u kojoj, dakle, nije bilo članova Komunističke partije – Saveza komunista, otaljavao školske obaveze, završio Ekonomski fakultet, odslužio vojsku – dobio Značku primernog vojnika, nadmašivši time Aleksandra Vulina u njegovim kasnijim fazanskim, regrutskim naporima, zaposlio se, prijatelji sa kojima sam se katkada i oštro podžaveljao smatraju da nisam nepametan… pa sasvim prirodno i očekivano od prvih dana višestranačja u Srbiji učlanio se u opozicionu stranku.

Ne menjajući svoja politička uverenja tri i po decenije, pa time ni stranku, i danas sam ono što se podrazumeva pod pojmom opozicionar – radije bih rekao protivnik aktuelnog režima, jer je preciznije, znači slično, ali ne isto.

Propagandni tim našeg capo di tutti i capi, naravno pod njegovom kontrolom, smislio je da treba svim raspoloživim sredstvima u javni diskurs ubaciti, pa učvrstiti tezu da „blokaderi“, dakle svako ko je protivnik režima „mrzi Vučića“ i da drugo ne znaju šta da kažu i ponude.

Iako u okolnostima kakve su danas u Srbiji ne mogu da budem protiv posezanja za građanskom neposlušnošću, ako je dobro osmišljena, organizovana i svrsishodna – nisam „blokader“. Jednostavno nisam „blokader“ jer je režim u taj pojam medijskim nasiljem provladinih urednika, novinara, tzv. političkih analitičara… uvrstio sve protivnike režima, bez obzira na njihovu ideologiju, šarenolikost političkih uverenja, pa onda i prirodnih međusobnih razlika. Vrhovnik, plemenski poglavica je pomislio da bi bilo jako pametno da se pod taj pojam ubace svi njegovi oponenti, levi i desni, polulevi i poludesni, zeleni, crveni, plavi i oni koji ne znaju ni sami šta su, ali za ovakvu vlast nisu.

Jer, kada mogu u vladajućoj koaliciji da se lepo združe babe i žabe, Kurte i Murte, kojima je jedino zajedničko klimoglavlje zarad ostvarivanja ličnih interesa korupcijom, klimoglavlje nalik u klimoglavih plastičnih pasa (nodding dog), zašto onda pripadnici i simpatizeri njegovog plemena, po mnogo čemu specifična grupacija onih kojima se dnevno obraća, ne bi poverovala da je to isto tako i na njemu protivnoj strani. Pa uzvikuje: blokaderi mrze Srbiju, ruše državu, ma još gore – mene mrze i ruše, mržnja je njihova jedina politika, spašavajte me, ako Boga znate!

Opet laže capo di tutti i capi. Ne postoje „blokaderi“! Postoje samo različite stranke, pokreti, grupe građana, jasne, manje jasne ili za sada nejasne političke orijentacije, koji su pozicionirani na strani suprotnoj vlasti, suprotne srpskoj Ndrangeti, komisiji, kupoli… nazovite je kako hoćete, na isto mu dođe.

Budući da je to tako, ne mogu da budu svrstani pod zajedničku imenicu „blokaderi“ svi oni koji se politički ne slažu sa ostalim protivnicima lopovske i izdajničke vlasti sem u jednom – neophodnosti promene režima. Iskustvo iz okruženja mi jasno potvrđuje, a iako nisam pitao siguran sam da se sa ovim slažu i oni koji su u drugim opozicionim strankama, sem možda u onim koje su se opredelile da na izborima podrže druge političke aktere i pređu u stend-baj period svoje političke istorije.

Još odlučnije, sa indignacijom odbacujem tvrdnje da svi mi mrzimo predsednika Republike Aleksandra Vučića, budući da smo protivnici režima. Opet od sebe, preko mog okruženja, do možda nepotpunog induktivnog zaključka. Nisam frustriran, pa ne mrzim nikoga. Nisam mrzeo ni Josipa Broza, ni Slobodana Miloševića, ni kasnije političke neistomišljenike, pa ne mrzim ni današnjeg srpskog poglavnika. Sagledavanje štete koju neko nanosi javnom interesu, izdajom državnih i nacionalnih interesa, uništavanjem demokratskih institucija i korupcijom, razumne i odgovorne ljude podstiče da se protiv njega trezveno bore, bez ličnog animoziteta i mržnje.

Pripisivanje mržnje političkim neistomišljenicima je glupost, žalosna posledica samoprojekcije emocionalno nezrele osobe, naredbom uvrštena u uputstva poslušnim provladinim nosiocima medijske manipulacije! To naravno ne znači da nema pojedinaca koji mrze Aleksandra Vučića, ne sumnjam da ih ima i razumem ih, ali mržnja prema njemu nije politika ni jedne, ni jedne jedine političke stranke u Srbiji. A za utvrđivanja istine o tome kod koga se mogu prepoznati mržnja, bes, frustracije, prezir … dovoljni su lako uočljivi neverbalni signali koji na ove emocije ukazuju u prilikama kada se predsednik Republike nađe u retkim iznenadnim, nerežiranim za njega neprijatnim situacijama.

Dakle, jednostavno i kratko: „blokaderi“ – ne, protivnici režima -da“. Drugačije ne mogu posebno oni koji su privrženci politike ravnoteže nacionalnog i demokratskog, izražene krilaticom „demokratija i nacija – DA, demokratija ili nacija – NE“. Jer sa druge strane je onaj čija je politika utemeljena na „i demokratija i nacija -NE!“

Posle izbora DA sa svima radi ostvarenja jedinog zajedničkog cilja: postavljanja temelja obnove demokratskog poretka.

Sa više strana je, ne slučajno i iz neznanja, postavljano pitanje kako neko ko neće u izbornu koaliciju, na jednu listu sa opozicionim strankama drugačije ideologije i programa, sa tim istim strankama želi posleizbornu koaliciju. Istovremeno se, iz istog centra, opozicionim strankama koje će izaći na izbore držeći do sebe, svojih političkih uverenja i poštujući svoje biračko telo, prigovara da stranački interes postavljaju iznad javnog odbacujući pozive „analitičara“ da se povuku iz izborne trke i podrže tzv. studentsku listu, da im je stalo samo do svojih poslaničkih mandata.

Prvo, ne znam bolji odgovor na ovu drugu primedbu sem postavljanja kontra pitanja: zašto se isto ne prigovara odskora registrovanom Udruženju „Studentska lista“, ali koje već više od godinu dana izričito odbija saradnju sa opozicionim strankama, smatrajući da će tako za sebe osvojiti više poslaničkih mandata? Kako to nije uskogrudost, a ono jeste ?

Drugo, važna je činjenica: jedno je izborna koalicija istomišljenika ili ideološki i programski veoma bliskih stranaka, nešto sasvim drugo posleizborna kompromisna koalicija koja se sklapa zarad realizacije osnovnog, najvažnijeg, svima zajedničkog cilja ili manjeg broja ciljeva, uz dogovoreno stavljanje po strani različite pojedinačne, međusobno nesaglasne političke interese i po potrebi oročavanje mandata koalicione vlade.

Da je odlazeći predsednik Republike Aleksandar Vučić izdao državne i nacionalne interese suvišno je trošiti reči.

Da je na isti način, korak po korak uspostavljao autoritarni režim, takođe je većini jasno.

Istraživanja pokazuju da većini građana Srbije ne smeta to što je vlast autoritarna. Većina bi bila presrećna da je Srbija Singapur: autoritarni režim, pravna, ekonomski prosperitetna država, socijalno odgovorna, sa vrhunskim obrazovnim i zdravstvenim sistemima, korupcijom i kriminalom na svetskom minimumu… Ali, to je primer prosvećenog apsolutizma i izuzetak, danas nemoguć na evropskom tlu, ne samo zato što je Vu Ći Ći sušta suprotnost Li Kvan Juu. Naša nesreća je u tome da preživljavamo neprosvećeni apsolutizam Aleksandra Vučića.

S toga se u Srbiji ne radi o smeni vladajuće stranke. Problemi Srbije, građana Srbije, mogu da se reše samo promenom režima, temeljnom promenom sistema vlasti, ne pukom smenom stranke na vlasti.

Zato će u slučaju srećnog, željenog ishoda izbora, a svi izađu iz današnje senke sa jasnim političkim stavovima, uslediti veoma teški razgovori o formiranju jedino moguće – koalicione prelazne vlade, a slutim da će jedan od najkrupnijih kamena spoticanja biti dužina mandata te vlade, o čemu svi još mudro ćute.

Autor je član Predsedništva Novog DSS

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.