Kesić odlazi sa televizije, ali ne odlazi od svih nas – Lični stavovi

Vest da se „24 minuta sa Zoranom Kesićem“ od jeseni više neće emitovati na Novoj S, bez obzira na tumačenja razloga, ponovo otvara pitanje odnosa politike, medija i satire. Zašto humor i ironija tako često postaju problem političkoj moći i zašto se u društvima sa autoritarnim tendencijama granice tolerancije vlasti najbolje vide upravo tamo gde počinje smeh?

Menadžment Nove S odluku je obrazložio ekonomskim razlozima, cenom produkcije i komercijalnim učinkom, što su Kesić i ekipa osporili, a urednički kolegijum zatražio preispitivanje. Ne ulazeći u poslovne razloge, odluka je upitna baš u ovom trenutku, s obzirom na gledanost i dugogodišnji uticaj emisije, ali i na najavljene parlamentarne izbore. U zaoštrenoj političkoj atmosferi, nestanak jedne od najprepoznatljivijih satiričnih emisija teško može ostati samo pitanje programske šeme.

Kolega Dobrivoje Stanojević i ja smo se u jednom naučnom radu bavili humorom, satirom, ironijom i karikaturom kao sredstvima dekonstrukcije medijskih mitova, polazeći od toga da mediji ne prenose samo stvarnost već učestvuju i u njenom oblikovanju, stvarajući vremenom određene medijske mitove o moći, važnosti ili nepogrešivosti političkih aktera. U drugom radu bavili smo se medijskom inscenacijom političkog sukoba i upravljanjem utiscima u političkom govorništvu. Kada se te dve teme posmatraju zajedno, jasnije je zbog čega satira može biti neprijatna za vlast koja mnogo ulaže u proizvodnju sopstvene slike. Ona deluje upravo kao sredstvo dekonstrukcije tih mitova, otkrivajući jaz između proizvedene predstave i stvarnosti iza nje.

Savremena politika se ne odvija samo u institucijama i tokom kampanja, već svakodnevno pred kamerama, na konferencijama, gostovanjima i društvenim mrežama. Političar postaje protagonista neprekidne medijske predstave u kojoj se proizvode poželjne slike o snazi, ugroženosti, pobedi ili nezamenljivosti. Ilustrativna je i promena taktike predsednika Vučića. Umesto masovnih skupova, sve češći su obilasci građana i neposredni razgovori praćeni obećanjima rešenja.

U takvom okruženju upravljanje utiscima postaje ključno: nije dovoljno nešto uraditi, potrebno je proizvesti odgovarajuću predstavu o tome; nije dovoljno imati protivnika, treba ga smestiti u narativ i dodeliti mu ulogu. Politički događaji tako dobijaju dramaturšku formu, a granica prema medijskoj inscenaciji sve je manje vidljiva.

Nasuprot toj proizvodnji predstave stoji satira. Ona ne mora otkriti novi podatak ili argument. NJena funkcija je da humorom i parodijom promeni ugao posmatranja i razotkrije nesklad između medijske predstave i stvarnosti iza nje. Ono što je zamišljeno kao ozbiljan, čak istorijski događaj, u satiričnom ključu brzo pokazuje apsurdnu stranu. Zato vlast teže podnosi podsmeh nego klasičnu kritiku: argumentu se može suprotstaviti drugi argument, ali sa smehom je teže polemisati, naročito kad neka fraza ili gest jednom postanu smešni u kolektivnoj percepciji.

To ne znači da satiru treba precenjivati. LJudi retko menjaju politička uverenja zbog jedne emisije, jer na stavove mogu uticati prethodna ubeđenja, obrazovanje, identitet i okruženje. Ali satira može promeniti okvir kroz koji posmatramo neku pojavu: kad jednom frazu prepoznamo kao apsurdnu, teško je ponovo doživljavamo ozbiljno. Ona je svojevrsna prečica do pažnje. Satirična scena od nekoliko minuta dopire i do onih koji nikad neće pročitati ozbiljnu analizu.

Poseban problem je način na koji kritički sadržaji danas nestaju iz tradicionalnih medija. Klasična cenzura, sa eksplicitnom zabranom, ustupa mesto ekonomskim i programskim razlozima: emisija je skupa, nema dovoljnu gledanost, ne uklapa se u koncepciju. Ti razlozi mogu biti opravdani, ali problem nastaje kad se tržišni kriterijumi primenjuju selektivno, strože prema kritičkim sadržajima nego prema ostalima. Tada ekonomija postaje efikasan način uređivanja granica javnog prostora, bez vidljivih tragova političke intervencije, jer niko nije formalno zabranjen, samo više nema termina ili budžeta.

Kod „24 minuta“ je značajno što je najavljen nastavak na Jutjubu. Nestanak sa televizije danas ne znači i potpuni nestanak iz javnosti. Ipak, postoji važna razlika: na društvenim mrežama komuniciramo unutar krugova sličnomišljenika, a algoritmi tu fragmentaciju produbljuju. Televizija, uprkos gubitku monopola, i dalje može isti sadržaj doneti pred generacijski i politički raznoliku publiku. Zato nestanak satire sa TV-a ne mora značiti njen potpuni nestanak, ali znači sužavanje prostora u kojem se različite publike susreću sa istim kritičkim sadržajem.

Pitanje satire, dakle, nije samo pitanje žanra ili sudbine jedne emisije, već šire pitanje političke i medijske kulture, odnosno sposobnosti društva da moć ne posmatra kao izuzetu od kritike i podsmeha. Demokratičnost se meri time da li je vlast moguće kritikovati i pozvati na odgovornost, ali postoji i naizgled manje važan pokazatelj: koliko je društvo spremno da dozvoli da se vlasti smeje. Jer politička moć, kad počne da proizvodi mit o sopstvenoj važnosti, ne očekuje samo prihvatanje, već i da bude shvaćena ozbiljno. Upravo tu privilegiju satira joj najlakše oduzima.

Autor je univerzitetski profesor

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.