Ideje bolesnog uma – Lični stavovi

Siguran sam da slično pitanje ili konstataciju sebi i svojima i veći broj vas koji čitate ove redove redovno izgovara. „Ovo je potpuno bolesno“ ili „Da li je ovaj normalan?“ ili „Ovo je nenormalno“ ili nešto slično.

Koliko ste puta uhvatili sebe da razgovarate sa televizorom dok slušate najnovije vesti iz zemlje i sveta? Prevashodno iz zemlje, mada konkurencija bolesnih ideja i postupaka postaje sve žešća. Možda se čitav svet pretvorio u onu malu baru sa mnogo krokodila, ili je nešto drugo u pitanju?

Ono što je sigurno jeste da ne postoji akreditovana laboratorija za ispitivanje ideja. Jedina provera nečijih ideja, naročito političkih, jeste javno mnjenje. I tu sad nailazimo na niz prepreka i dilema. Da li je neka politička ideja dobra (zdrava) samo zbog toga što je „javno mnjenje“ u demokratskim državama, odnosno „narod“ u nedemokratskim, većinski podržava ili to nije nikakav garant, već često uzrok veoma negativnih pojava koje se nisu očekivale?

Očigledno je da se ideje mere različitim mernim jedinicama i da merni instrumenti zavise od pozicije, statusa i još mnogo faktora, da ne nabrajam. Dakle, pitanje ocene ideja ne može se odvojiti od pitanja postojanja ravnopravnih mogućnosti da se o odnosu prema nečijim političkim idejama javno i slobodno razgovara. Svima dostupno.

I tu dolazimo do jedne od nesumnjivo bolesnih ideja. Ideja da se ovlada celokupnim medijskim prostorom nije slučajna, opasna je i bolesna i direktni je atak na potencijale jednog društva. Ta ideja je, naravno, samo jedna iz seta ideja koje su, tvrdo stojim, bolesne i za šta postoje iskustva iz prošlosti koja su, kao i statistika, pouzdani pokazatelji dometa ili rezultata nekakvih političkih ideja.

Poistovećivanje bilo kog pojedinca sa državom, društvom ili narodom, kako vam se više sviđa, takođe spada u bolesne ideje sa mogućim razornim posledicama ukoliko nekome uspe da ih sprovede. U kolikom strahu mora da svoj svakodnevni život provodi onaj koji je vođen tako suludom idejom. Da dosegne status Boga i da mu se bespogovorno veruje i da bude bezgranično voljen.

O dnevnopolitičkim izlivima ovih i ovakvih ideja srpsko društvo je svedok svakodnevno. Reda radi, evo podsećanja iz poslednjih dvadesetak dana i iskaza koji su propagandne zavese za neuspešnu politiku. To što su propagandne ne oslobađa ih. Bolesne su!

„Ko si bre ti?“ je trajalo čitavih nedelju dana. O besmislenosti ovog preduzimanja glupo je pričati. Da vlast propita vlast što je bahata. Ali nedovoljno uvredljivo za pamet nekih ljudi koji se, eto, prijaviše sa svojim problemima. Očekujući štaaa?

Pomeranje toka Ibra u toj glumi svemogućeg još je jedna propagandna bomba kojom se pokriva nezainteresovanost za sudbinu ljudi srpske nacionalnosti na Kosovu. Šta li su rekli stručnjaci na tom najavljenom sastanku? Ili je to dovoljno od svemogućeg, pa je sama najava već dovoljan događaj.

I koji su to „mi“ iza kojih se u svojim izjavama krije predsednik, a evo od pre neki dan i direktor „Jovine gimnazije“. Deluje li vam da je tom čoveku potrebna lekarska pomoć? Koliki biste spisak onih za koje mislite da im je potrebna lekarska pomoć napravili? Da li vam izjave predsednika Ustavnog suda deluju pravno zdrave ili bolesne?

Možemo se složiti, nadam se, da političari vrlo često, i oni „naši“ i oni „njihovi“, pokleknu pred primamljivošću ideja Ostapa Bendera i motom njegove firme: „Ideje naše, benzin vaš“. I to spada u korpus ideja koje bih kvalifikovao lopovskim, pokvarenim, ali ne i bolesnim.

To što se svaki pas i mačka popiša u mali bazen peska napravljen za igru maloj deci u dvorištu kuće gde živim plod je nedovoljnog razmišljanja. Uvek ti se neko zapiša u pesak, jbg. I to nije bolesno, samo pogrešno.

Ali ideja da se „TI“ svaki dan, pa i više puta dnevno, zapišaš u svačiji dom (televizor) definitivno je bolesna!

Da li smo mi ozdravili, saznaćemo uskoro.

Nadam se!

Studenti pobeđuju!

Autor je vajar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa