Dovoljno je setiti se Vučićevog prelepljivanja Đinđićevog bulevara – Lični stavovi

Zamislimo da 1946. Herman Gering, nacistički oficir, nije osuđen na smrt, već na doživotnu robiju, i da je umro 1977, tri decenije nakon zločina, uključujući genocid nad Jevrejima. Da li bismo mogli zamisliti da najviši nemački zvaničnici najave državnu sahranu bivšem SS oficiru, uz obrazloženje da je, ipak, bio nemački oficir i da mu po zakonu pripada takva čast?

O sličnom scenariju čini se da razmišljaju najviši srpski državni zvaničnici povodom smrti bivšeg oficira JNA osuđenog u Haškom tribunalu za najteži zločin na tlu Evrope od Drugog svetskog rata, genocid nad muslimanskim stanovništvom Srebrenice.

Ratko Mladić, koji je umro 27. avgusta 2026, pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju 2017. osuđen je na doživotni zatvor za genocid u Srebrenici, progon, istrebljenje, ubistvo kao zločin protiv čovečnosti, deportaciju, prisilno premeštanje, ubistvo kao kršenje zakona i običaja ratovanja, terorisanje civila, protivpravne napade na civile i uzimanje talaca. Žalbeno veće je 2021. potvrdilo njegove osude i kaznu doživotnog zatvora.

U ponedeljak, kada je pisan ovaj tekst, još nije bilo jasno kako će se završiti ova politička zagonetka, ali je zvanična Srbija dobrovoljno dospela u centar pažnje međunarodnih medija kao vlada koja planira da na najvišem nivou isprati ratnog zločinca. Doduše, indikativna je tišina koja dolazi iz kancelarije predsednika Srbije, koji do sada nije zvanično saopštio svoj stav. Predsednik Srbije ostaje nem, dok njegovi saradnici i provladini mediji smrt osuđenika pretvaraju u politički spektakl. Smrt degradiranog generala postaje propagandno sredstvo u poznatom obrascu manipulacije nacijom, naviknutom da lako apsorbuje jeftine političke predstave.

Ime i lik Ratka Mladića danas su u Srbiji sveprisutni – ne samo kroz grafite, pesme i rituale, već i kao simbol kolektivnog otklona od Zapada. Njegova figura postala je tačka identitetske mobilizacije, često izdignuta iznad moralnog preispitivanja i zakonske odgovornosti. U tom narativu, on dobija obrise mitske ličnosti, čiju prisutnost legitimišu i institucije i svakodnevna praksa, dok slavljenje njegovog imena sve više postaje deo šireg otpora prema vrednostima savremene Evrope.

Kako onda očekivati da mladi ljudi, koji se nisu ni rodili za vreme njegovih nedela, a koji odrastaju sa takvom propagandom izgrade drugačiji odnos prema Evropi osim neprijateljskog. Upečatljivo je bilo videti mlade maturante kako marširaju gradom i sa ponosom skandiraju uglas ime ratnog zločinca. Neko im je dovoljno dugo ponavljao istoriju, koja se smatra netačnom van granica države iz koje potiču. U Nemačkoj tridesetih, postojala je politička omladina kojoj je glavni cilj bio indoktrinacija nemačke dece nacističkom ideologijom. Zvala Hitler jugend. Ovakva promena društvene svesti se gotovo nikada ne događa preko noći.

Nemačka istoričarka Katja Hoyer u knjizi „Weimar“ kroz sudbine običnih ljudi osvetljava kako je nacizam polako preuzimao svakodnevicu nemačkog društva. Jedan od njenih likova je Carl Weirich, apolitični građanin Vajmara, uzoran suprug, otac i vlasnik privatne knjižare. Po svojim osobinama, on nije bio nacista, već čovek koji je u dolasku Hitlera na vlast isprva video tračak nade za izlazak iz krize.

Kratko je sarađivao s novom vlašću, ali su nacisti za njega brzo postali previše ekstremni. Povukao se u svoju privatnost, nadajući se da će histerija proći. Činilo mu se to najrazumnijim. Kasnije se pokazalo da bežanje u privatno, kao način opstanka pored nacista, može imati tragične posledice. Nečinjenjem on je zapravo preuzeo deo odgovornosti. Koliko danas u Srbiji ima ljudi nalik Carlu Weirichu; onih koji spuštenih pogleda čekaju da oluja prođe, posmatraju kako se menja istorija društva, a nisu spremni, hrabri ili svesni da na to odgovore?

U tome je možda najvažnija lekcija knjige, pa, u krajnjoj nuždi, i života svakog od nas koji živimo u vremenima velikih istorijskih prekretnica. Društva se ne menjaju onda kada neka ideologija već postane državna ideologija. Promena mnogo ranije počinje kroz jezik, simbole, društvene vrednosti i pomeranje granica onoga što je prihvatljivo. Ljudi se postepeno navikavaju na ono što im je do juče bilo nezamislivo, sve dok jednog dana ne shvate da je ideologija kojoj su se nekada čudili postala deo države, institucija i deo njihovog svakodnevnog života.

Srbija tako nastavlja put u suprotnom smeru od onoga kojim je ostatak Evrope krenuo padom Berlinskog zida. Razmislimo samo o sudbini nemačkih građana. Posledice katastrofalnih političkih odluka sa kraja dvadesetih i početka tridesetih godina prošlog veka, koje istoričarka Hoyer briljantno opisala, imale su svoj epilog tek krajem osamdesetih godina. Šest decenija su milioni ljudi živeli sa posledicama političkih odluka koje su u početku izgledale manje dramatično nego što će se kasnije pokazati.

Bolno je i pomisliti, a kamoli napisati, da sudbina srpskog društva u mnogo čemu podseća na onu koju su Nemci proživljavali tokom Vajmarske Republike. Mnoge odluke, koje su u početku delovale bezazleno i bile potvrđene demokratskom većinom, kasnije su pokazale svoju katastrofalnu cenu. To ne iznenađuje kad se zna da je aktuelna vlast, kroz različite faze svoje karijere, bila deo ili blisko povezana sa ideologijom Srpske radikalne stranke, a potom izgradila sopstvenu političku praksu, u kojoj se spajaju ultranacionalizam i populizam sa povremenim snishodljivim odnosom prema Evropskoj uniji i stalnim pokušajima balansiranja između tog bloka, Rusije i Kine.

Dovoljno je setiti se Vučićevog prelepljivanja Đinđićevog bulevara nalepnicama sa likom Ratka Mladića, ali i čitavog niza poruka kojima su vlast i njeni medijski saveznici godinama relativizovali ili negirali evropske standarde suočavanja sa ratnim zločinima, pa pretpostaviti na kojoj je strani srce zvanične Srbije.

Srbija je godinama, cinično i utilitaristički, pokušavala da balansira između suprotstavljenih interesa, plivajući kroz mutne vode diplomatije. Međutim, smrt osuđenog ratnog zločinca sada je stavlja pred jasnu raskrsnicu. Način na koji će se postaviti prema ceremoniji sahrane biće signal međunarodnoj zajednici da li će Beograd okrenuti ka Evropi, ili ostati na davno izabranoj antievropskoj kaldrmi.

Antikatarzična kultura zvanične Srbije prema događajima iz devedesetih govori dovoljno sama za sebe. Ako je to bio cilj, a nema argumenata koji navode da nije, takvom praksom otrovano je gotovo čitavo civilno društvo. Samo su neke male građanske enklave imale više sreće i bile otpornije na radikalski otrov od drugih, kod kojih se taj napitak primio.

Pre samo nekoliko nedelja ministarka u Vladi Srbije Snežana Paunović, govoreći o politici Slobodana Miloševića na Kosovu, rekla je da bi, da je bila na njegovom mestu, „etnički očistila Kosovo 1998“. Izraz koji je upotrebila nije bezazlen. Etničko čišćenje nije svakodnevni politički termin, niti bezazlena metafora. Reč je o pojmu koji je postao deo međunarodnog jezika za opisivanje masovnog nasilnog uklanjanja stanovništva sa određene teritorije, upravo u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije. Izgovoriti ga tako usputno, gotovo kao deo razgovora uz jutarnju kafu, govori mnogo o tome koliko su pojmovi koji bi morali da nose težinu istorijskog iskustva postali deo svakodnevnog političkog rečnika.

Verujem da su oni koji danas najglasnije slave Ratka Mladića ipak manjina, iako previše bučna. Iskustva drugi političkih društava daje razloge da verujemo da većina nije takva. Javni prostor pod uticajem društvenih mreža često izobliči sliku društva, prikazujući ekstrem kao pravilo. Ipak, bilo bi važno I korisno po društvo da se ta ćutljiva većina probudi i jasno kaže: dosta. Dosta sa lažnim predstavljanjem onoga što nismo. Dosta sa slavljenjem zločinaca i nametanjem fašističke ideologije u društvu dokazanih antifašističkih korena. Dosta sa trovanjem mladih, ruženjem nacije i osećajem da nas sramoti bučna manjina.

Istorija nas uči da društva ne gube vrednosti odjednom, već postepeno: svaki put kada prećute ono što bi moralo da bude neprihvatljivo, kada relativizuju ono što je već utvrđeno kao činjenica i kada se naviknu na jezik koji je do juče bio nezamisliv.

Autor je dugogodišnji novinar i master političkih nauka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.