Živimo u trenutku osvete drugih violina: Patrik Lazić uoči novih igranja „Naših roditelja“ – Kultura

„Naši roditelji“ su drugi deo trilogije započete predstavom „Naš sin“, a kroz priče tri para na kruzeru koji plovi između grčkih ostrva otvaraju pitanja roditeljstva, usamljenosti, prolaznosti i straha od samoće.

Lazić za Danas govori i o autofikciji i ličnom iskustvu iz kojeg je predstava nastala, ali i o stanju u kulturi, Bitefu, bojkotu festivala i odnosu vlasti prema kulturnim institucijama.

„Naši roditelji“ su drugi deo trilogije započete predstavom „Naš sin“. Na koji način se nova predstava nadovezuje na „Našeg sina“ i šta se promenilo prelaskom iz perspektive deteta u perspektivu roditelja?

– Pre svega, lik Sina povezuje oba dela – mladi umetnik, intelektualac, koji promišlja i propituje funkciju i ulogu porodice. U prvom delu njegovo propitivanje je u okviru primarne porodice, a u drugom delu partnerske, odnosno izabrane porodice. Usvojeni obrasci iz primarne porodice, prelivaju se u partnerske odnose, i to pokreće krug ponavljanja koji se teško zaustavlja. Svi koji su gledali „Našeg sina“ u Hartefakt Kući moći će da prepoznaju logični nastavak sličnih fenomena, ali i oni koji nisu mogu nezavisno od toga da prate drugi deo kao zasebnu celinu koja temu roditeljstva propituje iz nekoliko uglova – iz ugla onih koji žele a ne mogu da imaju decu, onih koji ne žele a mogu, i onih koji imaju ali se pitaju da li je trebalo da ih imaju i da li su bili dovoljno dobri.

Koliko je priča „Naših roditelja“ generacijski određena – menja li se naš odnos prema roditeljima od generacije do generacije ili je to ipak univerzalno iskustvo? A s obzirom na to da ste i sami odrastali između različitih sredina, od Pule preko Kruševca do Beograda, koliko je ono o čemu govorite u predstavi lokalno, a koliko prevazilazi takve odrednice?

– Predstava upravo problematizuje odnos različitih generacija prema roditeljima i roditeljstvu – od dvadesetih, tridesetih, četrdesetih do pedesetih godina. Ovi najmlađi i dalje krive roditelje za sve svoje probleme, ovi nešto stariji počinju da se bave potrebom da se ostvare kao roditelji, do onih na prelazu godina kada osećaju da ih biološki sat ubrzava u odluci oko roditeljstva ili onih koji bi sve ispočetka, samo ovaj put sve drugačije. Tema roditeljstva jedna je od najjačih arhetipskih tema tako da verujem da prevazilazi ne samo generacijsku podelu, već i ovu teritorijalnu.

Tri para i šestoro junaka smeštate na kruzer koji plovi između grčkih ostrva. Šta vam je taj zatvoreni prostor na vodi omogućio u priči o njihovim odnosima?

– Mladi eskort i sredovečna žena kojoj sin naručuje eskortsku uslugu za pedeseti rođendan, mladi gej par koji oseća da posle tridesete više i nisu tako mladi za standarde gej zajednice, žena na prelazu iz tridesetdevete u četrdesetu koja fanatično želi dete sa svojima starijim partnerom koji se u tome već ostvario i ne bi baš opet – to je šestorka koja među 2500 putnika krstari grčkim ostrvima. Sve se dešava tokom jedne dekadentne maskirane dionizijske noći nakon posete ostrvu Delos za koje se veruje da podstiče posebnu plodnost. Kruzer u plovidbi, pored beskrajnih sadržaja i nadražaja kojima su gosti izloženi, ipak ih fokusira jedne na druge u tom ograničenom prostoru gde moraju da se međusobno suoče. Imamo i sedmi lik koji nije na spisku glumaca, a ko je to možete da proverite već tokom septembarskih izvođenja, taman dok su nam letnje uspomene još sveže.

U predstavi o roditeljima otvarate pitanja usamljenosti, prolaznosti i smrti. Kako vas je tema roditelja odvela upravo ka tim pitanjima?

– Pa zar nije jedan od glavnih razloga zašto pravimo decu potreba da znamo ko će u starosti da brine o nama? Jedan od likova u komadu izgovara: „Deca su preveliki napor samo da bi znali ko će jednog dana eventualno da nas sahrani.“ Po sadašnjim reakcijama publike, deluje mi da su se ljudi većinom uhvatili za pitanje iz programa: ko će nam dodati čašu vodu kad bude trebalo? Očigledno nas to pitanje proganja, često i nevezano uz to koliko imamo godina. Kod mene u komadu, to pitanje intenzivno muči i ove sa trideset i ove sa pedeset, pa panično traže nekoga za koga će se vezati kako bi strah bar malo umanjili – za partnera, dete, veštačku inteligenciju…

Govoreći o „Našim roditeljima“, u jednom intervjuu skrenuli ste pažnju i na to da ljubav koja odbija da prihvati ono što ne razume može imati štetne posledice po decu. Može li se uopšte govoriti o ljubavi tamo gde nema razumevanja?

– Ta misao više pripada prvom delu trilogije, Našem sinu, koji se dešava u dnevnoj sobi jedne porodice, tokom porodične večere. Tom predstavom smo otvorili Hartefakt Kuću pre četiri godine, a ponosan sam na činjenicu da je predstava i dalje na repertoaru i da je jedna od međunarodno najizvođenijih domaćih predstava zadnjih godina. Putovali smo u Dablin, Drezden, Milano, Bratislavu, Brisel i druge evropske gradove, a ovog januara idemo u Torino. Nakon skoro sto izvođenja, predstava nastavlja da putuje i osvaja ljude svojom iskrenošću i neposrednošću iako tematizuje subverzivnu misao koju ste pomenuli – čovek treba beskompromisno da odlazi od tamo gde ne oseća ljubav i razumevanje, pa makar to bila i njegova sopstvena porodica.

Kao i „Naš sin“, i „Naši roditelji“ su autofikcija. Da li biste podelili sa čitaocima koji delovi predstave polaze od ličnog iskustva, odnosno koja su pitanja vama lično bila važna da izložite na sceni? I jesu li vaši roditelji gledali „Našeg sina“ i „Naše roditelje“?

Zanimljivo mi je pratiti kako se u javnosti vaga nivo autofikcije, neke kritike pokušavaju da detektuju kako u drugom delu trilogije nemam dovoljno ovog „auto“ kao u prvom delu, ne shvatajući razliku između autobiografije i autofikcije. To je tema kojom se intenzivno bavim kroz svoj rad, ali i svoje doktorske studije na Fakultetu dramskih umetnosti FDU, i nadam se da će mi oba dela, kao i treći, poslužiti da dobro istražim sličnosti i razlike. Na primer, čitav drugi deo trilogije pisao sam paralelno sa mojom ličnom intenzivnom psihoterapijom gde je glavna tema bila parališući strah od usamljenosti nakon raskida dugogodišnje veze. O tome i jeste čitava centralna priča u komadu – kako naučiti biti sam. Nadam se da će ovo priznanje pomoći onima koji mere nivo autofikcije, kao i priznanje da je moja mama pogledala Našeg sina i baš voli kako naša priča pomaže stotinama ljudi diljem Evrope da se u njoj prepoznaju. Ima čak i dobre ideje za treći deo.

Najavili ste da „Naši roditelji“ otvaraju i određene tabu teme. Koje su to teme i šta su vam dosadašnje reakcije publike pokazale – da li vas je neka posebno iznenadila ili vam ostala u sećanju?

– Na primer to da jedan muškarac izgovara drugom da ima potrebu da mu rodi dete, ili to da otac priznaje da je besmisleno odgajati decu jer će te danas-sutra svakako kod svog terapeuta proglasiti svojom traumom iz detinjstva, ili žena koja duboko veruje da će eksperimenti koji su uspeli na ženkama-miševima da same sebe oplode uspeti i na ženama kako bi se žene konačno oslobodile i poslednjeg od čega zavise od muškaraca. To su samo neki od primera koji izazivaju napete tišine u sali, ali i pohvale za hrabrost što otvaramo teme o kojima se ne govori na našoj sceni. Definitvno ova predstava nije za svakoga, to smo potvrdili kroz deset igranja u junu, ali pozivam ljude da dođu otvorenog srca i uma i pokušaju da razumeju i ono najdalje od njih. Najveće mi je iznenađenje koliko se i dalje publika snebiva na dva muškarca koja si izjavljuju duboku i iskrenu ljubav u vidu želje za zajedničkim potomstvom.

Već znamo da je reč o trilogiji – možete li da otkrijete šta će biti njen treći deo?

– Otkrio bih, ali ne znam. I prva dva dela su nastala iz nekih, za mene intimno, velikih i traumatičnih životnih događaja, pa koliko god se radujem da napišem i treći deo, ne radujem se proživljavanju nečeg traumatičnog. Ali osećam da ovu temu nisam zatvorio i da želim još nešto da kažem o odnosu roditelja i dece. To bi trebalo da bude i moja doktorska predstava sa kojim bih zaključio moje desetogodišnje bavljenje temom autofikcije i ovom trilogijom.

Vaša predstava dolazi u trenutku kada se i dalje govori o tome da su se gotovo svi učesnici 59. Bitef-a povukli zbog prošlogodišnjeg skandala u vezi sa cenzurom švajcarskog reditelja Mila Raua. Može li se ovogodišnji Bitef održati kao da se taj skandal nije dogodio?

– Jasno je da ne može. Ali stvar je mnogo kompleksnija. U zadnjih godinu dana povukli smo se sa svih značajnijih festivala i prepustili ih vlastima. Ovih dana režiram otvaranje Niškog filmskog festivala, ovog kojeg su glumci sami preuzeli da organizuju izvan Tvrđave i usrećuje me činjenica da su me setili i dali mi svoje poverenje. Ali, šta ćemo ako trenutna vlast dobije i sledeće izbore? Da li ćemo i sledeće četiri godine bojkotovati sve naše festivale? Ova strategija se za ovaj trenutak pokazala dobrom i razobličila iluziju normalnosti, ali dugoročno ćemo morati da smislimo neku bolju jer ćemo ostati i bez naših festivala i bez naših institucija, a i bez naše kulture.

Ministar kulture Nikola Selaković nedavno je rekao da je neophodan zakon o pozorištu kako bi se sprečile zloupotrebe ustanova koje se finansiraju novcem građana. Kako ste razumeli tu izjavu i slažete li se da je takav zakon potreban? Kako u tom kontekstu gledate na činjenicu da je protiv samog ministra podignuta optužnica u slučaju Generalštab?

– U komadu Ronalda Harvuda „Na čijoj strani“ postoji jedan lik koji je za vreme rata bio druga violina Berlinske filharmonije. On negde pred kraj komada priznaje, parafraziram, da je tek pošto su sklonili sve nepodobne iz Filharmonije on dobio priliku da postane druga violina. Ne prva, jer svestan je da nikada ne bi mogao da bude prva violina, ali pre čistke nije mogao da bude ni druga violina. Mi živimo u trenutku osvete drugih violina.