Ustanove kulture su naše – najlakše je otići: Kako je nastala paralelna kulturna scena u Srbiji? – Kultura

Profesorka emerita Univerziteta umetnosti u Beogradu Milena Dragićević Šešić uzroke nastanka paralelnih manifestacija vidi pre svega u odnosu države prema kulturi i njenim institucijama.

– Država je uzurpirala kulturu i sve ustanove kulture, pa čak preotela i one koji su dugi niz godina uspešno realizovani u saradnji nevladinog sektora, profesionalnih udruženja i institucija javnog sektora, poput Niških Filmskih susreta, koji je država otela od Udruženja filmskih glumca da bi napravila sterilan i prazan festival bez publike – kaže Dragićević Šešić.

Ona u tom kontekstu ukazuje i na druge filmske festivale, „bilo stare poput Festivala filmskog scenarija u Vrnjačkoj banji ili novoformiranog tzv. ‘nacionalnog’ festivala na Zlatiboru“, koji su, prema njenim rečima, ostali „ne samo bez publike, već i bez suštinski važnog profesionalnog esnafa“.

Kao odgovor na takvu situaciju navodi festival koji je organizovalo Udruženje filmskih glumaca.

– Stoga je Udruženje filmskih glumaca napravilo svoj festival, oko koga su stali i producenti i reditelji i glumci, i koje je uz ogromnu podršku građanstva, i uz velike prepreke koje su postavljale gradske vlasti, uspelo da napravi veoma uspešan festival, na radost publike i samih umetnika.

Za Dragićević Šešić, međutim, nastanak „paralelnih“ festivala nije rezultat odluke umetnika da se povuku iz zvaničnog kulturnog prostora, već posledica njihovog potiskivanja iz njega.

– Zašto je važno da se prave „paralelni“ festivali? Pa zato što je kulturna kontrajavnost u Srbiji realna činjenica, ne zato što su akteri u Srbiji želeli da se „sklone“ na paralelnu scenu, već što su sa javne kulturne scene IZBAČENI (otpuštanjem, crnim listama koje zabranjuju njihove predstave i izložbe, pa čak i fizičkim zatvaranjem zgrada pod pretekstom nekog renoviranja).

Kao primere takvog odnosa prema institucijama i njihovim prostorima ona navodi škole koje su kulturna dobra i Dom kulture Studentski grad.

– Kad se izbacuju đaci i profesori iz škola koje su kulturno dobro, poput Jovine gimnazije u Novom Sadu, pa V gimnazije u Beogradu, Pančevu itd., nije čudo ni što vd direktorka Doma kulture Studentski grad traži pomoć Kinoteke da izbaci Arhiv alternativnog filma…

Iz svega toga Dragićević Šešić izvodi i širu ocenu aktuelne kulturne politike.

– Dakle, ova kulturna politika jeste politika rušenja, zabrana, cenzure dela i ljudi, te je neophodno voditi i stvaralačku kulturnu politiku, onu koja daje prostor slavljenju i iskazivanju vrednosti, kako onih tradicionalnih, tako i onih novih!

Upravo u tom kontekstu govori i o ovogodišnjem Ne: Bitefu, u čijem će programu učestvovati, povezujući današnje okolnosti sa istorijom Bitefa i njegovom otvorenošću prema različitim pozorišnim tradicijama.

– Upravo stoga mi je velika čast što ću ove godine biti deo NE:BITEF-a, i što ću predstaviti kroz lik Habiba Tanvira (gosta BITEF-a 1983) ta dva pola BITEF-a, lice eksperimenta i inovacije, i lice poštovanja i vrednovanja tradicije.

Dragićević Šešić podseća da je „Festival novih tendencija“ svojevremeno otvoren predstavom indijskog Katakali pozorišta i da su, po želji Mire Trailović, na Bitefu predstavljani „koreni“ svetskog teatra – od Joruba opere iz Nigerije i Pekinške opere do tradicionalnih japanskih pozorišnih i plesnih žanrova.

Izbor Habiba Tanvira za nju, međutim, nema samo istorijski značaj. Njegovo iskustvo povezuje sa pritiscima kojima su umetnici izloženi kada se njihovo stvaralaštvo sukobi sa političkom moći.

– Razlog da se upravo opredelim za njega je što je njegovo pozorište trpelo velike pritiske radikalnih Hindi desničara – koji bi stali ispred pozorišne zgrade sprečavajući publiku da uđe, uz podršku policije koja bi gledala iz blizine, ne mešajući se, te su oni pred kraj Habibovog života, iz prkosa, igrali predstave pred praznom salom, snimali ih i delili CD’ove širom Indije.

Solidarnost umetnika je, kako ukazuje, omogućila da Tanvirovo delo nastavi da živi, a dokumentarni film o njemu biće prikazan publici Ne: Bitefa, uz razgovor sa rediteljem Sudanvom Dešpandeom.

Pritisci na umetnike i kritičku misao, naglašava Dragićević Šešić, nisu karakteristični samo za Srbiju.

– Pritisci na umetnike i slobodnu kritičku misao, realizuju se i širom sveta kroz pritiske na slobodne (često univerzitetske) prostore, samo su negde ti pritisci na prvi pogled suptilniji.

Kao primer navodi Francusku i izraz „deprogramiranje“, kojim se, kako objašnjava, može prikriti skidanje određenih umetnika ili programa sa repertoara, između ostalog i zbog njihovih javnih stavova o Palestini.

Za razliku od takvih, na prvi pogled suptilnijih mehanizama, situaciju u Srbiji opisuje kao znatno otvoreniju.

– Međutim, kod nas se jasno kaže da će SVAKO ko digne svoj glas protiv, ili samo ruku, napravi bilo kakav javni gest, biti sklonjen… da će biti izbrisan.

Kao primere navodi uklanjanje objave Narodnog pozorišta o nagradi glumca iz njegovog ansambla, zabranu ulaska penzionisanoj glumici u pozorište, kao i uskraćivanje sredstava Udruženju dramskih umetnika za godišnje glumačke nagrade i izdavačku delatnost.

– O represiji nad ULUSO-m i odnosu prema Cvijeti Zuzorić, dakle prvom umetničkom paviljonu u Beogradu – da ne govorimo…

Dragićević Šešić pitanje dostupnosti javnog novca proširuje i na položaj romskih umetnika, pitajući zbog čega nema podrške ni za rad ni za širu dostupnost njihovih dela.

Sve to, na kraju, vodi do jedne od možda najtežih dilema današnje kulturne scene – ostati i raditi unutar postojećih institucija ili ih napustiti. Za Dragićević Šešić jedinstvenog odgovora nema.

– Naravno, teško je pitanje – učestvovati ili ne učestvovati u radu. U svakoj ustanovi kulture odluka može biti drugačija.

Ipak, njeno polazište je jasno – javne ustanove ne bi trebalo prepustiti bez borbe.

– Ustanove kulture su naše – i mi treba u njima da stvaramo sve ono što naš umetnički i kulturni (kustoski, bibliotečki itd.) integritet i profesionalna etika zahtevaju. Imamo pravo da odbijemo naloge da učestvujemo u projektima koji vređaju naše ili tuđe ljudsko dostojanstvo, koji su zasnovani na laži i propagandi.
Zato, zaključuje, odlazak iz institucija može otvoriti prostor upravo onima čijem se načinu upravljanja umetnici i kulturni radnici protive.

– Najlakše je otići – i ostaviti slobodan prostor da ga popune svojim kadrovima nekada sa Megatrenda, a danas i sa MB i drugih kojekakvih univerziteta koji su osnovani (ne)ispunjavajući minimalne uslove, da bi umanjili značaj kritički mislećih univerziteta i raspršili studente…

Dok Milena Dragićević Šešić upozorava da se javne kulturne institucije ne smeju olako prepustiti, dramaturškinja i pozorišna kritičarka Aleksandra Glovacki u nastanku paralelnih kulturnih manifestacija prepoznaje još jedan važan proces – okupljanje umetnika i kulturnih radnika ne samo oko onoga čemu se protive, već i oko onoga za šta se zalažu.

– U psihologiji je dobro poznato da je mnogo lakše aktivirati grupu ljudi kad su protiv nečega, nego kad su ZA nešto. Bes je socijalno zarazan, ali kad se dođe do onoga šta ćemo i kako ćemo posle, istog časa nastaju razilaženja. Dok u slučaju kada se ljudi slože oko toga ZA šta su, guraju zajedno do samog cilja. Paralelne kulturne manifestacije spadaju u ovu drugu kategoriju. Ljudi su se okupili sa ciljem da obnove istinske kulturne sadržaje. Konačno. NE Bitef, Niški filmski festival, koji je zaista Više od igre, dok je Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa u sredu krenulo na samofinansirajući, paralelni Kritičarski karavan, sa pozorištem Deže Kostolanji kao prvom stanicom. Što uliva nadu da možemo da se složimo i oko onog ZA, esencijalnog za bilo kakav suštinski društveni i kulturni razvoj.

Šta se dešava sa umetničkim delima iz depoa Vile Mir?

Posebno pitanje koje Dragićević Šešić otvara odnosi se na sudbinu umetničkih dela iz depoa Vile Mir.

– Nije čudo što se umetnička dela izbacuju iz depoa Vile Mir (građene da bi bila deo Muzeja Jugoslavije), a da novopostavljena direktorka ne oseća ni potrebu da objasni zašto je to nužno, i čemu će sada Vila Mir biti namenjena – kaže Dragićević Šešić.