Spasoje Ž. Milovanović o Ne:Bitefu: „Navijam za njih, ali kulturni prostor se ne širi – on se deli“ – Kultura

„Neka i to uspe“, dodao je Milovanović, uz ocenu da je postojanje dva festivala dobro i za pozorište i za pozorišnu umetnost.

Prema njegovim rečima, bilo bi dobro ukoliko bi zaživeo i ne.

„Imamo priliku da opstanu dva dobra koncepta u jednom gradu i u jednom društvu“, ocenjuje Spasoje Ž. Milovanović.

Na pitanje šta će u tom slučaju biti sa kontinuitetom Bitefa kakvog poznajemo, sagovornik Danasa smatra da su stvari jasne.

„Osnivač Bitefa je Grad Beograd. Jedno se zove Bitef, drugo ne, a Bitef je Bitef, nema tu sad nikakve dileme“, kaže Milovanović, dodajući da je u tom smislu „zakonski sve čisto“.

„Nemate tu nikakve moralne dileme, jedino je ispravno ono što zakon propisuje i tako se i treba ponašati.“
Upitan kako vidi to što se poslednje dve godine organizuju paralelne kulturne i umetničke manifestacije, Spasoje Ž. Milovanović kaže da je, kao ovlašćeni sudski veštak za dramsku umetnost, na svom Fejsbuk nalogu napisao duži tekst o tome.

„Nastajanje, a još češće pokušaji da se nametnu nekakve ‘alternativne’ manifestacije, festivali i programi, pre svega su posledica jedne šire i zabrinjavajuće pojave – sve veće politizacije kulturnog prostora, u kojoj se neslaganja ne rešavaju unutar institucija, već odustajanjem od bilo kakvog razgovora i stvaranjem paralelnih programa. Tako se razvija paradoks, gotovo do apsurda i besmisla, da se suštinska potreba da se, recimo, pozorište zaštiti od upliva političke moći pretvara u njegovo direktno uvođenje u političku podelu“, objašnjava Milovanović.

Iako, kako je na početku rekao, navija i za Ne:Bitef  smatra da bi model paralelnih manifestacija mogao da stvori dodatne podele.

„Kada se uz festival sa šest decenija tradicije pravi njegov paralelni pandan, a zatim se isti obrazac ponavlja i u drugim oblastima kulture, teško je ne prepoznati kako se društvene i političke podele prenose u kulturni prostor i dobijaju svoje festivalske forme.

Ali važnije od toga ko je prvi započeo, ko je u pravu ili ko je ‘pobedio’ jeste šta ovakva praksa ostavlja iza sebe. Ako za svaki sukob pravimo novu manifestaciju nasuprot postojećoj, kulturni prostor se ne širi – on se deli. To je posledica koju niko dobronameran ne bi trebalo da prihvati kao normalnu“, ocenjuje Milovanović.

„S druge strane, ako je tako kako jeste, i ako postoji dovoljno dobre volje, i takva situacija može da se pretvori u materijal za bogatiju kulturnu ponudu Srbije. Ali za to bi prvo morala da postoji dovoljno velika programska, konceptualna, organizaciona i svaka druga razlika između dva festivala“, dodaje Spasoje Ž. Milovanović.

„Ako imamo dva događaja koji se obraćaju istoj publici, koriste slične forme i nude pretežno iste ili slične sadržaje, onda smo samo udvostručili postojeću podelu. Ako, međutim, novi festival razvije svoj jasan umetnički identitet, a drugi svoj, tada mogu da postoje paralelno, bez međusobnog poništavanja i sabotiranja, i da zaista prošire prostor koji kultura nudi publici“, zaključuje Spasoje Ž. Milovanović.