Jedini pravi gost BITEF-a: Autorski tekst Dimitrija Vojnova – Kultura

To je reditelj koji zapravo nije završio režiju, napustio je studije na trećoj godini smera „režije masovnih teatralizovanih predstava“ ali vodio je amatersko pozorište, i razvio je ukus za umetnost.

Kao čoveka od ukusa uzeli su ga pod svoje ljudi iz marketinga i sa televizije, potom moćni ruski oligarsi koji su organizovali vladavinu Borisa Jeljcina i doveli potom Vladimira Putina na vlast. A onda su dali njemu da izrežira svoju najvažniju inscenaciju – celu Rusiju.

Vladislav Surkov je u dokumentarnom delu Adama Kertisa „Hipernormalizacija“ prepoznat kao čovek koji je uveo ideje iz avangardnog teatra i savremene umetnosti direktno u politiku.

Smatrao je da Surkov kao avangardni pozorišni reditelj, ne želi da ubedi gledaoca da gleda „nešto stvarno“ već želi da ga navede da posumnja u vlastitu percepciju stvarnosti. U tom smislu, Kertis smatra Surkova prototipom političkog propagandiste postmodernog tipa kakvi su se raširili po celom svetu.

Kertisova teza je da Surkov zapravo ne želi da nameće ubedljivu sliku stvarnosti građanima već da im gradi sliku samih sebe. Njegova namera je da obezvredi politički život tako što će ga razotkriti kao teatar u kom postoji jasan reditelj koji svime manipuliše.

Rusku politiku je pretvorio u „jedan veliki rijaliti šou“. Lično je stvarao političke partije, omladinske pokrete, lažnu opoziciju i konstruisao događaje čije je tokove kao svojevrsni scenario unapred ispisivao. Stvarao je utisak strogo kontrolisanog pluralizma.

Osmislio je koncept Putinove tzv. „suverene demokratije“ u kojoj postoje demokratske formalnosti kao što su nekakvi izbori, i neke partije koje učestvuju, postoje i mediji koji to prate, ali sve je režirano. Kada fudbalski komentatori koriste pozorišne termine tokom utakmica greše – za razliku od sporta u teatru se ishod na ovaj ili onaj način zna. Tako je bilo i sa ovom formalnom demokratijom.

Surkov je poredio politički život sa komedijom del arte gde uvek imamo iste tipske likove i oni su dovoljni da se svaki gledalac u nekom od njih prepozna. Raznolikost postoji ali je strogo kontrolisana.

Kao osnivač raznih opozicionih pa čak i ekstremističkih organizacija gospodario je svim alternativnim narativima. Njihove pripadnike je okupljao, finansirao, sukobio između sebe ili sa državom, denuncirao ili skroz uništavao. Svakoga od njih je pre ili kasnije razoktrivao publici kao marionetu, rušeći „četvrti zid“ i obraćajući se direktno.

Na kraju je svaka alternativa postala apsurdna.

Surkov je bio čovek od ukusa. Snimio je par rok albuma kao tekstopisac i suradnik na kompozicijama, podržavao je vrhunske umetnike kao što je danas progonjeni Kiril Serebrenjikov koji je imao dve predstave na BITEFu, za kog je važila fama jedno vreme da je pod zaštitom „Sivog kardinala“, Vladislava Surkova lično.

U periodu kad je to bilo potrebno stvarao je imidž Rusije u kojoj ima sjajne i provokativne umetnosti, podržavao je festivale kao što je Teritori, umetničke projekte kao što je Platforma a najboljim pozorišnim autorima sa hrabrim poetikama je podelio stare derutne sovjetske teatarske kuće da ih obnove i u njima prave umetnost.

U jednom trenutku, Serebrenjikov je postavio na scenu adaptaciju Surkovljevog društvenokritičkog romana napisanog pod pseudonimom, bio je to vrhunac cinizma „Sivog kardinala“.

A onda se desila aneksija Krima i polako je cela ta uzbudljiva scena počela da se ruši. I ruski režim je postepeno definisao ko je tu njihov a ko ne, i ko samim tim može da radi a ko može da se nada robili ili egzilu ako ima sreće.

U duhu BITEFa nije samo činjenica da je Surkov bio dobrotvor istinski velikih ruskih umetnika koji su dospeli do nas već i činjenica da je od jednog celog društva napravio teatar po principu „rediteljskog pozorišta“ kakvo se kod na ovom festivalu oduvek gajilo.

On ne može da donese svoju režiju ovde da je pokaže. Čak ni film inspirisan njime a prikazan na predigri naprednjačkog FESTa proletos nije dovoljan. U tom filmu naslovljenom „Čarobnjak iz Kremlja“, glavni lik inspirisan Surkovim inače jeste prikazan kako režira avangardnu adaptaciju Zamjatinovog romana „Mi“.

Ali, mogao bi da uradi jedan okrugli sto sa Ljubišom Ristićem, recimo, čije su režije obeležile barem tri različite decenije BITEF-a i koji je od Miloševića posle ratova dobio zadatak da „izrežira“ političku scenu Srbije u kojoj ratni nacionalizam treba da bude zamenjen nečim drugimm recimo levicom.

Bilo je tu raznih kontrolisanih likova ali izgleda da su prethodni reditelji bili ipak snažniji od Ristića, i da je eho onoga što je narod u video u izvedenim i klasično koncipiranim pozorišnim predstavama poput „Kolubarske bitke“ jednog od osnivača BITEFa Arsenija Jovanovića u kojoj je Mihiz adaptirao Dobricu Ćosića, ili tekstovima poput „Boja na Kosovu“ Ljubomira Simovića koji je prvo izveden u Šotrinom filmu, bio jača evokacija raznih narativa od modernog teatra u kom je cela Srbija trebalo da posluži kao scena.

Surkov nema svoje slavne režije ali je na kraju režirao jednu celu zemlju. Ristićev slučaj je obrnut ali putanje su slične.

Naročito dele jednu fascinaciju – Surkov je studirao „masovne teatralizovane predstave“ a Ristića je fascinirao masovni pozorišni spektakl Nikolaja Jevrejinova „Zauzimanje Zimskog dvorca“ i predlagao je Krleži da na taj način rade jedan njegov komad.

Bio bi to jedan sjajan okrugli sto, o tome šta se dešava kada pozorišna režija i način razmišljanja izađu iz ambijenata pozorišnih kuća u društvo i kada im cilj više nije malograđanski ugođaj kulturne industrije već nešto drugo.

Tada se ide ili na BITEF ili u sam vrh vlasti. Ili, pomalo u oba.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa