Homerov ep u filmskom ogledalu Kristofera Nolana: Dometi i omaške „Odiseje” za 21. vek – Kultura

Još je Aristotel u sedamnaestom poglavlju svoje „Poetike“ primetio da je suštinska radnja „Odiseje“ zapravo začuđujuće kratka: neki čovek je godinama odsutan od kuće, Posejdon ga neprestano vreba, a situacija kod kuće je takva da ga prosci urušavaju.

Nakon olujnog povratka, on se razotkriva, napada neprijatelje i uništava ih. To je suština; sve ostalo su epizode. Aristotel je znao ono što su mnogi filmski autori zaboravljali: avanture (Kiklop, Kirka, Sirene) čine tek četiri od ukupno dvadeset četiri knjige epa i služe kao junakov umetnički podvig pripovedanja pred Feačanima. Pravi „ulog” priče je kriza doma i grada kome preti propast.

Nolan, majstor konstrukcije, poznat po igranju sa vremenom u filmovima „Memento“, „Interstelar“ i „Openhajmer“, idealan je kandidat za savladavanje ove složene ”strukture gnezda”. U svom filmu on vešto upliće prošle i sadašnje niti.

Zvuk kao pesma: Film počinje tako što dvorski pesnik Femije (koga igra reper Trevis Skot) ritmički udara štapom o pod, odajući usmenom poreklu epa (oral poetry) priznanje kroz savremeni perkusivni ritam.

Tkanje vremena: Vremenski preskoci između Odisejeve prošlosti i Penelopinog (En Hatavej) raspredanja pokrova funkcionišu kao vizuelni komentar na sam odnos forme i sadržaja.

Preoblikovanje junaka: Od prepredenjaka (polymêtis) do traumatizovanog veterana

Najveći zaokret Nolanove adaptacije leži u karakterizaciji samog Odiseja (Met Dejmon). Kod Homera, Odisej je slavljen kroz epitete polymêtis („prepreden”), polyphrôn („mnogih razboritosti”) i polymêkhanos („domišljat”) — junak koji šarmira, vara, plače kada treba i preživljava zahvaljujući dovitljivosti. Pod uticajem savremenih čitanja epa kroz prizmu vojničkog etosa, Nolan svog Odiseja lišava lukavstva, šarma i humora, pretvarajući ga u mračnog i pokajničkog ratnika.

Zanemarivanje lukavstva: U poznatoj epizodi sa Kiklopom Polifemom (Bil Irvin), Odisej ne koristi čuvenu igra rečima sa imenom „Niko”. Umesto nadmudrivanja, scena se svodi na sirovu fizičku borbu i beg.

Moralna krivica: Reditelj kao centralni motiv uvodi priču o Sinonu (Eliot Pejdž) i užasima pada Troje. Nolanov Odisej ne slavi pobedu; gazi ga krivica zbog masakra koji je prouzrokovao njegov projekt — Trojanski konj.

Svedena mitologija: Bogovi su redukovani ili potpuno izbačeni. Atina (Zendaja) deluje više kao psihološka projekcija Odisejeve savesti nego kao krvožedna boginja sa „sovinim očima”, dok je Kalipso (Šarliz Teron) svedena na smrtnicu koja mu daje lotos da mu ublaži duševne patnje.

Sa vizuelne strane, film pruža izvanredne momente.

Podzemni svet: Ruke mrtvih koje se koprcaju ispod crnog peska i morske oluje prikazane su sa zastrašujućom IMAX snagom.

Kirka i realizam: Kirka (Samanta Morton) nasilno preobražava vojnike u svinje uz feminističku kritiku njihove silovateljske i pljačkaške prirode, odbacujući bajkoviti čarobni štapić za račun fizičke odvratnosti.

Međutim, želja da se svet učini „prizemnim i bliskim” modernoj publici donela je i značajne gubitke. Potpuno je eliminisana feačka epizoda sa princezom Nausikajom, a time i šarmantni prikaz gostoprimstva (xenia). Scenografija i kostimi često deluju kao već viđeni. Sepija set iz istorijsko-fantastičnih serija, a dijalozi umesto poezije neretko nude prozaična objašnjenja i moderni razgovorni ton.

Zaključak ili pitanje čija je ovo „Odiseja”?

Nolanova „Odiseja“ je bez sumnje monumentalno filmsko dostignuće koje vraća publiku u bioskope i podstiče novo interesovanje za antičku književnost. NJena narativna struktura je fascinantna, a vizuelni utisak neosporan.

Ipak, reditelj je Homerovog junaka u potpunosti prekrojio po sopstvenom liku — učinivši ga bratom mučenih, krivicom opterećenih protagonista iz „Mementa“ ili „Openhajmera“. Kako sama Penelopa u filmu kaže: „Struktura nije ništa bez poštovanja ljudi prema njenom značenju.”

Nolan je sagradio veličanstvenu strukturu, ali je iz nje izostavio homerski duh, zamenivši ga savremenom anksioznošću.