Dragan Mićanović: „Ne počinje sve od nas“ – Kultura

Dragan Mićanović je u Nišu, na jubilarnom Niškom filmskom festivalu, u razgovoru koji je vođen poslednjeg dana festivala. Umoran je, kao i gotovo svi koji su tih dana prošli kroz festivalski program, ali ne deluje kao čovek koji želi da razgovor što pre završi. Govori brzo, često se vraća na ono što je upravo rekao, smeje se sopstvenim uspomenama, zastane kada ne može da se seti imena ili detalja, a onda nastavi kao da je taj zastoj deo priče.

I jeste.

Jer ovo nije razgovor o karijeri u kojoj se uredno nižu stanice. Više je razgovor o tome šta ostaje iza glumca kada prođu uloge, festivali, premijere i crveni tepisi.

O zanatu koji se uči od starijih kolega. O odgovornosti prema reditelju. O tome zašto glumac ponekad mora da odbije posao. O strahu od „nasilnog diskontinuiteta“. O tome šta znači igrati čoveka kojeg su svi gledali na televiziji, kao što je bio Zoran Đinđić. O razlici između londonske jahte na Temzi i doručka na RTS-u koji se sastoji od „dva hleba i unutra pljeskavica“. O self-tape audicijama koje ga danas „smaraju“. O tome zašto regionalne granice nikada nije doživljavao kao prave granice.

I, možda najviše, o kontinuitetu.

Mićanović često ponavlja da „ne počinje sve od nas“. Ta rečenica, izgovorena usput, zapravo objašnjava mnogo toga u njegovom odnosu prema profesiji. Njegovim rečima, čovek nije sam napravio ono što jeste. Pre njega su bili Ljuba Tadić, Pera Kralj, Olivera Marković, Ruža Sokić, Bata Stojković, Petar Božović i mnogi drugi. Od njih se nije učilo samo kako da se igra, već kako se dolazi na predstavu, kako se stoji na setu, kako se razgovara sa partnerom, kako se poštuje reditelj i, na kraju, kako se posao radi.

Razgovor se dogodio u trenutku kada je umetnička sloboda ponovo jedna od tema o kojima se mnogo govori. Nekoliko dana ranije Dragan Mićanović je trebalo da otvori Hercegnovski filmski festival, ali je odustao nakon što njegov govor, u kojem je želeo da govori i o položaju kinematografije i slobodi govora, nije mogao da bude izgovoren. O tome ne želi mnogo da dodaje. Sve što je imao da kaže, kaže, već je objavljeno. Važnije mu je ono što sledi.

„Ovaj festival znači. I ovo, ne da nam znači, nego smo ga mi prema amanetu dobili.“

U Nišu, kaže, ne sme da se prepusti letargiji. Jer festivali, filmovi i institucije ne postoje sami od sebe.

„Moramo se boriti. Nema druge.“

I onda razgovor odlazi trideset godina unazad.

„Umesto da idem na more, ja sam bio na mnogo lepšem mestu“

Njegova filmska karijera, u smislu velikih i značajnih uloga, počinje sredinom devedesetih, sa dva filma koji su na različite načine nosili težinu vremena u kojem su nastali: „Tamna je noć“ i „Ubistvo s predumišljajem“. Bilo je to vreme u kojem je čitava jedna generacija mladih glumaca ulazila u profesiju dok je zemlja prolazila kroz ratove, raspad i godine koje je teško bilo zamisliti drugačije.

Kako danas, posle tri decenije, gledate na te prve velike filmske uloge, pita rediteljka Ana Marija Rosi koja je vodila razgovor.

”Oba filma su vezana za ratnu tematiku koja nas je, naravno, okupirala u to vreme devedesetih. Devedesete su bile za vas mlađe neverovatne i teške, stradalne. Prosto, uvek kad se setim toga, ono, ne ponovilo se, što se kaže. Tako da, moja karijera je počela na filmu, hajde da kažemo, sa ta dva filma, ratnom tematikom koja nas je okupirala i mene je, naravno, interesovala, jer sam bio okružen njom. „Ubistvo s predumišljajem“ je film koji ide s generacije na generaciju. „Tamna je noć“ i ne toliko.”

Priseća se da je „Tamna je noć“ prvo bila predstava koja je bila jako, jako uspešna, pa onda je Dragan Kresoja prebacio to na film.

“Ja, na primer, mnogo više pamtim i mnogo me više vezuju uspomene za pozorišnu predstavu „Tamna je noć“ nego za film. A „Ubistvo s predumišljajem“ je nekako bio događaj sam po sebi, em je film jako dobar, em je izbacio celu jednu plejadu novih glumaca koji su, eto, grunuli na scenu u tom nekom…

I evo, uopšte često pominjem taj period i nas tada mlade glumce koji su kretali u te neke karijere, da smo mi ratna generacija koja je izrastala u tom nekom turobnom i užasnom vremenu i borila se najviše sama sa sobom, da izbaci iz sebe sav taj jad i očaj koji smo nosili u sebi. Tako da „Ubistvo s predumišljajem“ je nekako onako jedan divan film koji mi uvek, kad god ga se setim, vrati osmeh na lice, iako je tematika kojom se bavi jako teška i porazna”, priča Mićanović.

Ipak, pre tih filmova, dogodio se jedan drugi susret, veoma bitan.

“Imao je 18 godina, završio prvu godinu akademije i dobio prvi posao. Na setu su bili Pera Kralj, Petar Božović, Ruža Sokić, Danica Maksimović, Bata Stojković i Olivera Marković. Za mladog glumca, teško je zamisliti bolji početak”, priča glumac.

Kakav je osećaj kada sa 18 godina dođete na svoj prvi posao i ispred sebe vidite takvu plejadu glumaca, pita Ana Marija Rosi.

”Ja sam, baš sam bio dete. Ja mislim da sam tad imao 18 godina, to je bilo posle prve godine akademije, moj prvi posao u životu, moj prvi potpisan ugovor. I onda dolazite, je l’, pred Peru Kralja, Petra Božovića, Ružu Sokić koja mi igra majku, Danicu Maksimović, Batu Stojkovića, Oliveru Marković…

Kako se osećate? Onako, kao da vam je neko ovako na dar poklonio, kao: evo, izvoli, ako hoćeš ovim da se baviš, evo ti sad, baviš se tim poslom i evo ti plejada najboljih naših, maltene, glumaca u tom trenutku, pa evo, izvoli, mladiću, upusti se u te vode. Davno, davno”, priseća se.

Jednu scenu, međutim, pamti bolje od gotovo svega drugog.

”Pa… baš je mnogo davno bilo, ali nekih slika se sećam samo. I sećam se, najviše se sećam šamara Petra Božovića. Pera me odvalio u kadru, au, kakvu mi je šamarčinu opalio.

Iz igre, je l’, igrao mi je oca, pa kao vaspitna ćuška. Ali pre toga mi je rekao: ne boj se ništa, mi ćemo to, neće to biti ovaj… i onda mi je glavu otkinuo. Pa sam mu godinama posle govorio: Pero, taj šamar, neću ti nikad zaboraviti.

Umesto da te godine idem na more, ja sam bio na mnogo lepšem mestu sa svojim kolegama, snimao film”, kaže Dragan Mićanović.

„Najmanje me uzbuđuje nešto što mi ide lako“

Tri decenije kasnije, Dragan Mićanović iza sebe ima veliki broj filmova, serija i pozorišnih uloga. Ali kada govori o tome šta ga i dalje pokreće, zanimljivo je da ne govori o veličini produkcije, nagradama ili statusu uloge. Govori o teškoći.

Na pitanje šta je danas razlog da neku ulogu prihvati, a neku odbije ima jasan odgovor.

”Često pomislim da nisam u stanju da uradim ono što je zadatak preda mnom, pa onda odustanem. Ponekad baš zato što nešto nije za mene, ali me čačka da dosta radim na sebi da bih došao do nekog, hajde da kažem, moje zamisli, dokle to može da ide. Pa onda nešto prihvatim što mislim da nije za mene, a nekad odbijem nešto što mislim da nije u tom trenutku, da nisam sposoban da to iznesem na pravi način. Bilo je raznoraznih okolnosti, sad ne mogu da se setim nečeg konkretnog kao zbog čega baš to nisam, ali evo sad sam odbio jednu ulogu jer ne mogu da gutam žabe.

Eto, ukratko, ne mogu. Ne mogu toliko žaba, ne mogu da progutam”

Ono što odbija, međutim, nije isto što i ono što ga plaši. Naprotiv. Kada govori o poslu koji ga i dalje uzbuđuje, vraća se na igru.

”Meni je svaki novi posao izazov. Ja volim da se igram. I dok god me ta igra drži, dok god mi taj žar je u meni, ja ću da istražujem po sebi, šta god. Najmanje me uzbuđuje nešto što mi ide lako. Znaš ono, odigraš jednu, dve scene, znaš da je to…

Mislim, to mi je nekako, ne uzbuđuje me više. Ali nešto, kad mi neko ponudi nešto što nije ni blizu mene, uh, to me onako, baš mi je izazov. Sad imam jedan izazov ispred sebe, veliki. Da vam ne otkrivam šta, ali u svakom slučaju treba da odigram jednu scenu koja će se desiti na kraju filma, a ceo film, taj glavni junak traži mene, traži svog oca. I film se završava maltene tom velikom, ogromnom scenom.

Ja ću imati samo dva snimajuća dana, ali ta dva snimajuća dana su toliko značajna, ako promašimo, filma nema, film će propasti. Dakle, to uzbuđenje, eto, toliko me još drži da jedva čekam. I radim na tome, evo, već mesecima na toj jednoj sceni.

Eto, to me inspiriše, jako me inspiriše. Da nekome onako, da mi da zadatak koji još nisam radio i da čačkam po sebi, to mi je jako…”

„Na filmu reditelj mora da bude gazda“

Ako je izazov ono što ga pokreće, poverenje je ono bez čega ne želi da radi. Za Mićanovića, odnos između glumca i reditelja nije stvar hijerarhije, već dogovora koji mora da postoji pre nego što kamera počne da snima.

”Taj odnos glumac-partner-reditelj je trougao i osnova našeg posla. Bez te saradnje, ako jedan od tih krakova ne funkcioniše, u problemu smo. Tako da, poverenje koje, ako prihvatite neki posao, poverenje u reditelja je, ja mislim, mora da se podrazumeva. Ako ulazite u sukob sa, bilo da li sa svojim, ako niste na istoj talasnoj dužini sa rediteljem ili sa svojim partnerom, onda je to problem koji će sigurno kamera zabeležiti. Teško to može da se sakrije.

Mislim, postoje majstori koji i to nekako ispeglaju i to, ali ostaje mučan utisak u toku rada. A proces rada je ono što kamera ne beleži, ali rezultat tog rada ona zabeleži. Ako on nije plodotvoran, ako nismo na istim talasnim dužinama, ako ti želiš jedno, ja želim drugo, moj partner treće, kamera će to zabeležiti ako nema jedinstva. Tako da, što sam stariji, nekako mi je cilj da sve što mogu dam od sebe da pomognem reditelju. Na filmu reditelj mora da bude gazda.

Mi smo ti koji smo tu da njegovu viziju, koju čeka po pet, šest, sedam godina, izvini, mi ipak snimamo malo češće. Ko sam ja da nekome ko čeka sedam godina svoj film sad kaže: ne, ne valja ti ovo. Ne, evo, hajde da radimo ovako. Pa to je, maltene, se graniči malo i sa nevaspitanjem, po meni. Ako si me odabrao, ako sam ja rekao hoću da radim s tobom, onda ću pokušati iz petnih žila tvoju viziju da ispoštujem. Tvoju viziju jer si je zaslužio, jer si je čekao, jer si pisao o tome, jer je pretprodukcija radila o tome, jer si poginuo da dobiješ taj svoj film”, kaže.

Priča o Đinđiću

Jedan od najvećih izazova poslednjih godina bila je uloga Zorana Đinđića u seriji „Sablja“. Za razliku od kneza Mihaila, Vukašina Katića ili Save Nemanjića, koje je takođe igrao, Đinđić je bio čovek kojeg je Dragan Mićanović mogao da gleda, sluša i posmatra u bezbroj arhivskih snimaka. Upravo je u tome bio problem.

Ana Marija Rosi pitaja je koliko je težak bio zadatak da igra Zorana Đinđića?

”Jako težak. Apsolutno ne. To je jedna od uloga, pa u stvari jedina. Jedina koja je bila ovako baš na nož. Jer igrati savremenika, kao što kažeš, nije…

Ja mogu da igram Knez Mihajla kako god ga ja zamišljam. Niko ne zna kako je govorio Knez Mihajlo, niko ne zna kako se ponašao. A o Zoranu Đinđiću postoji gomila materijala, video zapisa, svi znamo kako je on i govorio i hodao i kako se ponašao i kakve je brze misli imao. Tako da, i onda ste u dilemi zajedno sa svojim saradnicima, morate da se odlučite dokle ide to a da ne pređe meru.

Gde je ta klackalica i gde je to da ne izgubimo živog čoveka u tehnici glume. A opet, da se ne odreknete onoga što je njegov karakter bio i što je bila te njegove brze misli, brz govor. Ja toga nisam hteo da se odreknem. Jednostavno mislim da bi time izgubio na autentičnosti i na karakteru tog lika. Tako da, jako dugo smo tražili meru u tim probama.

Imali smo nesuglasice. Jedan dan nam je bio: da li je ovo, da li smo pogodili, da li smo preterali, da li sam ja… Ja sam imao svaki dan, posle svakog snimajućeg dana, dilemu da li je to to… Mislim, nasekirala me jako ta uloga, ali mi je ogromno zadovoljstvo pričinila kada sam je gledao u Lumijer teatru u Kanu.

I taj aplauz koji smo doživeli posle toga, i uopšte uspeh te serije, onako, to je satisfakcija. I onda zaboravite na sve teškoće koje ste imali, a imao sam ih zaista, onako, preispitivanja velika. Da li radimo pravi posao, da slučajno ne ode tamo gde mi ne želimo, da se naš pokojni premijer ne predstavi na način kakav nije… I tako dalje”, iskren je glumac.

„Najviše su me odredili naši glumci“

Dragan Mićanović je radio sa nekim od najvećih stranih glumaca svoje generacije — Entonijem Hopkinsom, Rejfom Fajnsom, Džerardom Batlerom. Igrao je u velikim međunarodnim produkcijama. Ali kada ga pitate ko ga je najviše oblikovao kao glumca, odgovor nije tamo gde biste očekivali.

Rekli ste jednom da vas susret sa Entonijem Hopkinsom nije više uzbudio od susreta sa Ljubom Tadićem. Ko su onda glumci od kojih ste najviše učili, pitala ga je Ana Marija Rosi.

”Pa najviše su me odredili naši glumci. I to je stvarno istina. Mislim, pa od odrastanja, od detinjstva gledajući domaće filmove. To su bili moji idoli. Kako bih vam rekao…

I onda kad malo porastete, završite akademiju ili upišete akademiju, onda stanete pred te svoje idole i učitelje i onda želite da upijate tu energiju, želite da budete barabar sa njima. Nekad možete, nekad ne možete, ali uopšte biti sa njima i učiti od njih je već privilegija.

Tu priča o glumi prestaje da bude priča samo o talentu. Za Mićanovića, postoji i nešto što je mnogo manje vidljivo na ekranu, a mnogo važnije za opstanak profesije: etika.

”Eto, ja se užasno plašim ovog vremena. Najviše se plašim zbog toga da ne dođe do nekog naglog i nasilnog diskontinuiteta. To me užasno plaši. Zato me plaši i Zakon o pozorištu novi, Zakon o kinematografiji ili ukidanje naših konkursa, jer to je sve diskontinuitet sa nečim što je onako, po mom mišljenju, zdravo.

Nismo, naravno, ništa ne počinje od nas. Ja ovakav glumac ne bih bio ni blizu ostvario uloge, neke bolje, neke lošije, kao i svi, ali ni blizu ne bih dosegao dotle da nisam igrao sa Ljubom, sa Perom, sa Oliverom, sa Cecom, da ne nabrajam kolika je to privilegija bila deliti scenu i učiti od njih, ali najviše učiti pozorišnu i filmsku etiku. Dakle, kako se ophoditi na sceni, kako se ophoditi sa svojim partnerima i uopšte kakav je ovo naš posao. Jer mora se doći sat vremena pred predstavu u pozorište, mora.

Na setu se mora biti tačan i biti u kostimu, spreman, naučenog teksta i izaći pred Ljubu Tadića. Ne možeš izaći iz garderobe. Ne možeš. Zato se plašim tog diskontinuiteta o kome pričam, jer ja bih voleo da i mlade generacije nauče nešto od moje generacije, da ja prenesem nešto njima, da ja tu baklju koju sam igrom slučaja, eto, možda preuzeo od mojih starijih kolega, velikih glumaca koji su stvarali to što su stvarali, da njima prebacim posle.

Pa gurajte dalje, ali taj način funkcionisanja koji je zdrav, da sačuvamo, da ga ne uništimo.”

Od londonske jahte do „dva hleba i pljeskavice“

U Londonu je živeo i radio u periodu koji danas pamti sa nostalgijom, iako kaže da je bio „jako, jako težak“. Radio je na velikim stranim produkcijama, susretao se sa glumcima i rediteljima koje je ranije gledao izdaleka. Ali ono što se iz njegovog iskustva možda najbolje pamti nije raskoš velikih produkcija, već činjenica da je posao, na kraju, svuda isti.

Šta se zapravo promeni kada iz domaće produkcije pređete u ogromnu stranu produkciju?

”Pa to je sve tako, sticaj okolnosti, naravno. Ali tog perioda, na primer, života mog u Londonu, se onako sa nostalgijom i rado sećam, iako je to bilo jako teško, jako, jako teško. Uopšte otići bez maltene prebijene pare, pokušati… Ali da stavimo to na stranu.

Svi ti izleti moji u te strane velike produkcije, sve to, jedno divno iskustvo. Ali nisam ja bio toliko, hajde da kažem, nisam imao toliko izazova, ni blizu, u tim stranim produkcijama kakve sam izazove, naravno, na svom maternjem jeziku dobijao ovde. Ali sve druge okolnosti, rad na filmu, na tim velikim produkcijama, samo se u organizaciji razlikuju u odnosu na probleme koje imaš konkretne. To je: donesi lik, ispričaj priču, budi što bolji i što možeš. Apropo toga, evo da ti ispričam jednu priču.

Dakle, snimao sam RocknRolla, film Gaja Ričija u Londonu. I sad, taj snimajući dan je bio na nekoj jahti, na Temzi. I to je ogromna jahta i to je milion reflektora i to je milion ljudi. Produkcija ogromna, u keteringu maksimalan, samo što ptičijeg mleka nema. Dakle, vidite, bogatstvo na sve strane.

A sutradan ja moram ujutru da letim za Beograd da bih stigao da snimam seriju na RTS-u.

I sad vi… Ali to je meni toliko bilo slatko. Veče pre toga u Londonu, je li, nema čega, nema. Sletite, na RTS-u vas dočeka doručak, dva hleba i unutra pljeskavica.

I ništa, prazno. I kažem: pa ovo je moj život. Ali ja ću isto tako i u toj „Ulici lipa“ sa istim entuzijazmom doći na taj set i raditi sa svojim kolegama, isto kao što sam i ovamo. Jer to je moj život. To je ta realnost koja se u tom trenutku desila.

I to je… I onako, bio sam, moram priznati, bio sam veseo zbog toga saznanja”

„Self-tape me stvarno smara“

Danas ponude i dalje stižu preko agenta, ali način na koji se do njih dolazi više mu nije naročito zanimljiv. Nekada je odlazio na audicije i sedeo preko puta reditelja i producenta. Danas traže da se sam snimi telefonom i šalje materijal. Tako se danas rade audicije.

”To se sad svelo na nešto što meni ne prija. Ne prijaju mi self-tape, znaš, taj novi izraz self-tape, je li, put yourself on tape, pa šalji nekome, niti znaš da li će to iko pogledati. Ako pogleda, nemaš pojma. A i sam ne znaš kako to…

Sad se ti to snimiš u svojoj sobi pa pošalješ. Nema u meni žara za tim.

Tako da, sve češće govorim da nemam vremena za to i da ne želim, jer X puta mi se, na primer, desilo da znam da kasting direktor nije ni pogledao to, a kamoli da dođe do reditelja. Jako je to teško i problematično, ali sam, na primer, uživao u audicijama tet-a-tet sa rediteljima i producentima u Londonu. To mi je bilo jako zanimljivo, to mi je bilo interesantno. A ovo danas, moram priznati, da mi je zamarajuće, ili kako to mladi kažu, smara. Stvarno me smara.”

Granice su mu, međutim, mnogo manje smetale kada je reč o samom radu. Regionalne koprodukcije vidi kao prirodan prostor, a kolege iz regiona nikada nije prestao da doživljava kao svoje.

”Hajde to, prelazimo granice sad. Nekad to uopšte nije bila granica, je li, pa naše kolege su bile naše.I dan-danas oni su naše kolege. Mislim, ja drugačije ne mogu da ih doživim. Ali to spajanje je meni uvek bilo dobro za sve. I za nas i za njih. Jednostavno, teme koje obrađujemo su slične.

Izazov je, meni je izazov, na primer, veliki bio kad me zvao Danilo Šerbedžija da igram u „Draženu“, pa da savladam taj šibenski govor. Pa to mi je bilo onako prelepo, jer je izazov. Tako da…Ja bih voleo da koprodukcija ima što više. Ja bih voleo da se spajamo što više i da stvaramo što više. Ali eto, ne dozvoljavaju nam.”

„Ako morate da radite, pronađite u tome neki izazov“

Postoji deo njegove filmografije koji nije gledao. Ne zato što ga se odriče, već zato što mu je dugo bilo gotovo fizički neprirodno da gleda sebe.

”Nije najprirodnije gledati sebe na velikom ekranu. Ni na TV-u. Nije baš to prirodno. Naročito što ne igrate sebe i ne govorite privatne stvari, nego, je li, igrate neku ulogu.

Taj otklon, naročito u početku, kada sam bio mlad, to mi je baš bio… Distanca je bila ogromna. I naravno da sam gledao i zapažao samo greške i mane, šta ne valja. Ali nekako vremenom čovek navikne na svašta, pa navikne i da gleda sebe pod tim ekranima. Pa nekako lakše bude.

Vidiš i dan-danas greške i vidiš šta sam… Bože, šta sam ja sve snimao. Tako da, ima toga dosta. Što nisam pogledao, ne znam da li sam pogledao i jednu epizodu od „Urgentnog centra“, na primer, mislim da nisam. Možda par delova.

Ima, ima ih. Hajde da ne nabrajam sad, jer nije ni fer, nije ni u redu. Ja sam radio najbolje što sam mogao u okolnostima. Nekad morate da radite nešto iz nekih drugih razloga, ne umetničkih, nažalost. Ali takva nam je sudbina.”

Upravo tu dolazi do onoga što je naučio od starijih kolega: čak i kada posao nije idealan, glumac može da pronađe način da radi na sebi.

”Ali u tome, kad radite, eto, za mlade glumce, ako ovo dođe do njih, ako baš i morate da radite, a nažalost sve češće je to slučaj, da probate i u tim okolnostima, i u toj ogromnoj, ogromnoj brzini kojom se snimaju te serije. Apropo Bogdana Diklića, u njegovoj knjizi što je napisao „O glumi bez glume“, ima jedna opisana reč “sapunica”: „Teško se spira“. Kako je to toliko tačno? E, za mlade glumce, dakle, ako i morate da radite to, probajte da nađete u tome neki izazov.

Meni je bio izazov snimajući te ponekad 20, 30 stranica dnevno. Da li ja to mogu i da li ja mogu tom brzinom da radim, a da to baš ne bude, da se ne vidi da je nekvalitetno. Eto, mislim, naći nešto da te povuče i u tome što nerado radiš, nažalost. Svi bi mi da radimo samo velike filmove. Ja na akademiji sam sebe zamišljao da ću da snimam samo filmove za Veneciju, Kan i tako…”

„Za Pupina sam se spremao godinama“

Posle Đinđića, još jedna istorijska ličnost zauzima važno mesto u njegovoj novijoj karijeri. Serija „Pupin“ počinje da se emituje u oktobru na RTS-u, a Dragan Mićanović kaže da je to jedna od uloga za koju se najduže pripremao.

”To kreće sad u oktobru. U oktobru na RTS-u. Ja sam hteo da pogledam prvu epizodu u Herceg Novom, nažalost nisam, jer sam otišao.
To je jedan od projekata na kome sam najduže radio, ja mislim. Za koje sam se najduže spremao. Glumački najduže spremao. To nisu meseci u pitanju, to su godine. Jer mi smo trebali da počnemo snimanje jedne godine, pa je onda izbio neki skandal, pa je to…

Petnaest dana pred snimanje sam bio potpuno spreman, petnaest dana pred snimanje, da krenemo u program. Ali moram vam naglasiti, to nije obična uloga, naročito ne zbog toga što tu ima, ja mislim, ako se dobro sećam, 56 ozbiljnih velikih scena na engleskom jeziku. Dakle, ja nisam… Moj engleski je engleski koji sam učio, dakle, nije prirodan, nije, kako bi ti rekao, ni blizu maternjeg.

Ali za to treba priprema. Tu nema improvizacije. Tu nema snaćiću se. Ako promašim neku reč, snaći ću se, ubaciću neku drugu. Jer govor, pri tom igramo ličnost koja nije sa ulice, da se razumemo, nego je…

Niti mi pravimo da je… Niti sam ja želeo da pravim sad mit o tome. Ali jednostavno radite film o profesoru sa kojim je bio na univerzitetu, o velikom naučniku koji nije pričao baš kao mi sad, je l’. Nekako je malo drugačiji i taj govor. Tako da, da, to je uloga za koju sam se spremao zaista jako, jako dugo i to je jedna od najkompleksnijih uloga koju sam ikad odigrao na filmu, televiziji, zato što pokrivam period od 30 godina maltene njegovog života.

Kaže da je o Pupinu pročitao sve.

”Sve sam pročitao. I žudeo za tim da možda postoji neki tonski zapis, ali ne postoji. Ili možda neki filmski zapis, ali sve je to jako, jako malo i skromno, da bi se nešto moglo iskoristiti, sem naravno lika njegovog sa fotografija i sa tih par snimaka koje ima i to je to. Ali veliki izazov, zaista.

„Da sam klinac neki, rođen u zapadnoj Srbiji…“

Na kraju razgovora nema pitanja o tome šta planira dalje. Posle gotovo pola veka života i tri decenije profesionalnog rada, takvo pitanje deluje gotovo nepotrebno. Umesto toga, dolazi pitanje o onome što bi sam izdvojio iz svega što je radio.

”Pa specifično je to, ali neki su mi dragi, iako u njima me nema mnogo. Ali evo ti, na primer, to što sam… Ajde da budem malo neskroman. Dakle, moj omiljeni pisac je Šekspir. Ja sam ga se naigrao poprilično.

Ali zaista smatram da je to jedan od mojih najvećih, onako kao bisera u mojoj, ajde nazovimo je, karijeri, da sam ja igrao Šekspira u originalu i u pozorištu i na filmu. Nisu to bile velike uloge.

Ali zato što je to moj omiljeni pisac, zato što je to jako teško igrati uopšte, a eto, to što sam Šekspira igrao u originalu, na njegovom jeziku i u pozorištu i na filmu, tu malu ulogu u „Korilanu“, meni je nešto što mi uvek vrati osmeh na lice kad se toga setim.

Da sam, eto, klinac neki, rođen u zapadnoj Srbiji, iz Loznice, eto, došao sam, imao sam tu sreću da, eto, progovorim Šekspira u originalu. Lepo mi je to, to mi je onako, srce mi je na mestu. Ne moram više ništa da radim, ali to je meni dovoljno.”