10 horora koji nisu dobili pažnju kakvu zaslužuju, a lede krv u žilama – Kultura

Neka od najuznemirujućih žanrovskih iskustava kriju se među kultnim klasicima, međunarodnim ostvarenjima i zanemarenim filmovima koji nikada nisu dobili zasluženu pažnju. U fokusu su upravo takvi manje poznati naslovi, piše JoBlo.

Filmovi pokrivaju širok raspon horora, od natprirodnih priča i ukletih kuća do brutalnih upada u dom, folk horora i psihološkog terora. Neki su gotovo nepoznati, dok drugi, poput filmova „Suspiria“ i „Silent Hill“, imaju verne obožavaoce, ali ih prosečan gledalac i dalje lako zaobiđe, prenosi Index.hr.

Horor je subjektivan žanr, pa je teško odrediti koji su filmovi zaista najstrašniji. Reč je o ostvarenjima koja i danas mogu da uznemire, šokiraju ili uplaše gledaoce i koja bi trebalo da pogledaju svi koji misle da su već videli najbolje što horor može da ponudi.

Session 9 (2001)

Bred Anderson, reditelj filmova „The Machinist“ i „Transsiberian“, snimao je horore za film i televiziju, ali nijedan nema psihološku snagu kao „Session 9“. Radnja prati ekipu za uklanjanje azbesta u napuštenoj psihijatrijskoj bolnici Danvers, a njihov rutinski posao postepeno se pretvara u nešto znatno zlokobnije.

Ono što film čini tako efektnim jeste činjenica da se na ekranu gotovo ništa ne događa što bi direktno upućivalo na duhove ili natprirodne sile. Anderson umesto toga gradi atmosferu izolacije i nelagode. Koristi oronulu bolnicu, čudne audio-snimke i sve nestabilnije likove kako bi se uvukao u psihu gledalaca.

Film je namenjen ljubiteljima psiholoških horora koji se sporo razvijaju i cene dvosmislene zaplete.

Suspiria (1977)

Remek-delo Darija Arđenta iz 1977. prati američku studentkinju baleta koja dolazi na prestižnu plesnu akademiju u Nemačkoj i otkriva da sa školom nešto nije u redu. Arđento pretvara akademiju u svet noćne more ispunjen jarkim bojama, uznemirujućom arhitekturom, čudnim zvucima i iznenadnim provalama eksplicitnog nasilja.

Rezultat je film koji manje liči na konvencionalnu horor priču, a više na prelepo konstruisanu noćnu moru. „Suspiria“ se redovno ubraja među najstrašnije filmove svih vremena, a ipak ga mnogi još nisu pogledali. Ovo je idealan uvod u opus Darija Arđenta, čija filmografija nudi mnogo toga gledaocima koje privuče njegov specifičan stil.

The Town That Dreaded Sundown (2014)

Američki slešer i meta-horor iz 2014. godine, „The Town That Dreaded Sundown“ reditelja Alfonsa Gomez-Rehona, na jedinstven način spaja fikciju i stvarnost. Originalna verzija filma iz 1976. sama je po sebi kultni klasik, inspirisan serijom stvarnih ubistava koja su terorisala Teksarkanu četrdesetih godina prošlog veka. Film iz 2014. znatno je kompleksniji – istovremeno je nastavak i svojevrsni rimejk.

Verzija iz 2014. tretira originalni film kao delo koje postoji unutar sveta priče i koje služi kao okidač za novi niz ubistava. Autori su time snimili meta-nastavak koji se vraća izvornoj legendi i istovremeno je reinterpretira. Pokušaj preciznog objašnjenja zvuči komplikovanije nego što film zaista jeste.

To je deo njegove privlačnosti. Film uzima legendu o „Fantomskom ubici“, obrađuje je u stilu modernog slešera i pritom preispituje očekivanja publike o nastavcima i filmovima zasnovanim na stvarnim zločinima.

Inside (2007)

Neki filmovi važe za teške za gledanje, a francuski horor „Inside“ iz 2007. definitivno je jedan od njih. Reditelji Aleksandr Bustiljo i Žilijen Mori snimili su brutalan film koji prati trudnicu samu kod kuće. Uskoro se pojavljuje druga žena s jednom opsesijom: želi njeno nerođeno dete.

Sama premisa je uznemirujuća, a film je pretvara u izuzetno intenzivnu noćnu moru. Neumoljiv je, klaustrofobičan i ekstremno krvav, zbog čega je upozorenje o težini gledanja apsolutno opravdano. Objavljen 2007. godine, „Inside“ je jedan od najistaknutijih primera talasa ekstremnog francuskog horora s početka veka. Ipak, film nije samo šokantan zbog nasilja.

U svojoj srži izuzetno je efektan triler o preživljavanju čija napetost raste do krajnjih granica. Uznemirujuć i krvav, ovo je istovremeno i fenomenalan horor koji u potpunosti opravdava svoju reputaciju.

The House of the Devil (2009)

Reditelj Taj Vest danas je dobro poznat u horor zajednici zahvaljujući filmovima kao što su „X“, „Pearl“ i „MaXXXine“. Međutim, i pre te slave snimio je jedan od svojih najefektnijih filmova – satanistički horor „The House of the Devil“ iz 2009. godine. Film je posveta okultnim hororima iz sedamdesetih i ranih osamdesetih.

Vest namerno rekreira izgled, tempo i atmosferu tog doba, polako gradeći napetost umesto da se oslanja na nagle prepade. Rezultat je film koji deluje kao autentično ostvarenje iz VHS ere. U glumačkoj postavi su i kultni glumci Tom Nunan i Meri Voronov, a priča podseća na klasike poput „Rosemary’s Baby“ i „The Exorcist“.

Vestovo strpljenje ključno je za efektnost filma. Što duže priča traje bez potpunog otkrivanja događaja, to nelagoda postaje veća dok čekate rasplet. „The House of the Devil“ ostaje jedan od najboljih primera Vestove sposobnosti da poznate horor ideje učini svežim. Ako ga još niste pogledali, ovo je jedan od onih potcenjenih filmova koji zaslužuju visoko mesto na vašoj listi.

Deathdream (1974)

Reditelj Bob Klark verovatno će ostati najpoznatiji po prazničnom klasiku „A Christmas Story“, ali snimio je i nekoliko zaista upečatljivih horora. Od „A Christmas Story“ do „Children Shouldn’t Play with Dead Things“, Klark je poznatim žanrovskim idejama uvek davao sopstveni pečat. Njegov psihološki horor „Deathdream“ iz 1974. ubedljivo je najmanje zapamćen, što je šteta.

Film uzima poznatu ideju o vojniku koji se vraća iz rata i pretvara je u sumornu, uznemirujuću noćnu moru. Endi Bruks proglašen je mrtvim u Vijetnamu, ali se neočekivano vraća kući. Ubrzo postaje jasno da se promenio, a njegovo prisustvo s vremenom postaje sve jezivije.

„Deathdream“ je posebno upečatljiv jer spaja elemente zombi i vampirskih filmova u nešto originalno. Klark koristi natprirodnu priču kao komentar o smrti, porodičnom poricanju i posledicama rata, dok rani radovi Toma Savinija na specijalnim efektima uključuju neke zaista jezive scene.

„Deathdream“ možda nije toliko poznat kao „A Christmas Story“, ali je fascinantan i zastrašujući deo Klarkove filmografije.

The Orphanage (2007)

Španski natprirodni horor „The Orphanage“ iz 2007, u produkciji Giljerma del Tora i režiji H. A. Bajone, ima sopstveni identitet uprkos sličnostima sa filmovima poput „Pan’s Labyrinth“ ili „The Devil’s Backbone“. Film spaja motive priča o duhovima sa izuzetno emotivnom pričom o majčinstvu, detinjstvu i tugovanju.

Priča prati Lauru, koja se sa suprugom i usvojenim sinom Simonom vraća u nekadašnje sirotište u kojem je odrasla. Plan da zgradu pretvori u dom za decu sa smetnjama u razvoju pada u drugi plan kada Simon počne da pominje nevidljivog prijatelja Tomasa. Od tog trenutka staro sirotište polako postaje duboko uznemirujuće mesto.

Bajona je izuzetno strpljiv u otkrivanju onoga što se događa, a atmosfera zgrade, čudne dečje igre i rastući osećaj tuge stvaraju napetost. Rezultat je priča o duhovima koja je u jednom trenutku zastrašujuća, a u sledećem duboko potresna.

Pontypool (2008)

Čini se da Kanađani zaista vole horore, a mnoga od najboljih žanrovskih ostvarenja dolaze upravo odatle, uključujući i ovaj neobičan psihološki horor iz 2008. godine. Reditelj Brus Mekdonald u filmu „Pontypool“ prati misterioznu pošast koja se širi gradićem u Ontariju. Posebnost je u tome što se zaraza prenosi engleskim jezikom. Zvuči apsurdno, i jeste, ali upravo to čini film tako efektnim.

Umesto klasičnog zombi filma, Mekdonald većinu radnje smešta unutar radio-stanice. Glavni lik, radijski voditelj Grant Mezi (Stiven Mekheti), sa svojim kolegama saznaje o krizi putem telefonskih poziva i izveštaja s terena. Ta ograničena perspektiva čini film iznenađujuće klaustrofobičnim.

Ideja da nešto tako obično poput jezika može postati opasno posebno doprinosi jezivosti filma, dok Mekhetijeva gluma daje filmu snažan karakter. Ako mislite da ste videli sve varijacije na temu pandemije, „Pontypool“ nudi potpuno originalan pristup.

Kill List (2011)

Britanski reditelj Ben Vitli postajao je poznat u Americi kada se pojavio „Kill List“, ali je u Engleskoj već bio cenjen. Ovaj film iz 2011. jedan je od najboljih primera njegove nepredvidljivosti. Počinje kao sirovi kriminalistički triler pre nego što postepeno skrene u nešto mračnije, čudnije i uznemirujuće, spajajući elemente psihološkog i folk horora.

„Kill List“ deluje kao spoj filmova „The Wicker Man“ i „In Bruges“, što zvuči kao neobična kombinacija dok ne pogledate film. Priča prati Džeja, bivšeg vojnika koji je postao plaćeni ubica. On preuzima novi zadatak nakon problema u braku i karijeri, a ono što se u početku čini kao jednostavan posao postepeno otkriva nešto mnogo zlokobnije.

Ako vas filmovi o kultovima uznemiruju, ovaj će vam postati jedan od najstrašnijih. Vitli uspešno održava napetost mešajući kriminal, porodičnu dramu, brutalno nasilje i elemente folk horora.

Silent Hill (2006)

Reditelj Kristof Gans u svojoj adaptaciji serijala video-igara iz 2006. godine, „Silent Hill“, uspešno je preneo jezivu atmosferu originala. Uz Piramid Heda, medicinske sestre bez lica i groteskna stvorenja, film uspeva u onome u čemu mnoge adaptacije igara ne uspevaju – savršeno prenosi atmosferu izvornog materijala.

Gans ne pozajmljuje samo ime i likove, već u potpunosti prihvata teskobno raspoloženje igara. Naizgled napušteni grad stalno je prekriven maglom, sirene najavljuju zastrašujuću transformaciju u alternativnu, zarđalu verziju stvarnosti, a likovi se suočavaju sa košmarnim stvorenjima. Kada se svet prebaci u svoj mračniji oblik, film postaje čista noćna mora.

„Silent Hill“ je jedna od boljih adaptacija video-igara i film koji još uvek nije dovoljno cenjen. Nije savršen i njegova mitologija ponekad postaje zamršena, ali vizuelni dizajn, atmosfera i posvećenost estetici igara i dalje su impresivni. Nastavci su znatno slabiji, ali se original i dalje izdvaja kao film koji ostavlja snažan osećaj nelagode.