Škola nas uči kako da zaradimo novac, ali ne i šta da radimo s njim – Ekonomija

Postoji jedna neobična rupa u obrazovanju modernog čovjeka.

Godinama učimo matematiku, fiziku, književnost, istoriju i strane jezike. Kasnije učimo kako da razvijemo karijeru, napišemo CV i razgovaramo za posao. Učimo kako da zaradimo novac.

Ali veoma retko sistematski učimo šta da radimo s tim novcem kada ga zaradimo.

Kako funkcioniše kamata? Šta je inflacija? Zašto kredit od pet posto nije isto što i investicija koja donosi očekivanih pet posto? Šta znači diverzifikacija? Koji je odnos rizika i prinosa? Šta je penzijski sistem i zašto nije dovoljno samo osloniti se na njega? I, možda najvažnije za novu generaciju: šta je zapravo dugoročno investiranje?

Za mnoge mlade ljude odgovor na ova pitanja dolazi tek kada počnu zarađivati vlastiti novac. Tada više nisu učenici. Postaju potrošači, korisnici kredita, štediše i investitori — često bez formalnog obrazovanja koje ih je za to pripremilo.

To nije samo individualni problem. To je obrazovni problem.

Finansijski život počinje mnogo prije prve plate

Podaci Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), međunarodne organizacije koja okuplja 38 zemalja i predstavlja jedan od najvažnijih izvora uporedivih podataka o obrazovanju i ekonomiji, pokazuju koliko je ovaj jaz ozbiljan. U PISA istraživanju finansijske pismenosti iz 2022. godine, 18 posto učenika u 14 zemalja OECD-a nije dostiglo osnovni nivo finansijske pismenosti. To znači da nisu mogli pouzdano primijeniti osnovno finansijsko znanje u stvarnim životnim situacijama.
A ti učenici već žive u finansijskom svetu.

U proseku, oko 60 posto petnaestogodišnjaka u posmatranim zemljama ima bankovni račun i/ili debitnu karticu, dok je više od 85 posto kupovalo putem interneta. Finansijski sistem ih, dakle, nije čekao da završe školu. Mladi ljudi već jesu finansijski učesnici — pitanje je samo da li u taj svet ulaze sa znanjem ili bez njega.

ETF nije poenta – Dugoročno razmišljanje jeste

Kada govorimo o finansijskoj edukaciji, ne bi trebalo da učimo decu da kupuju određeni ETF, deonicu ili kriptovalutu.

To bi bilo pogrešno.

Škola ne treba da bude produžena ruka investicione industrije.

Ali učenik bi trebalo da razume šta znači ulagati u široko diverzifikovan fond, zašto diverzifikacija smanjuje određene rizike, kako funkcioniše složeni prinos i zašto horizont od 20 ili 30 godina dramatično menja način na koji posmatramo kratkoročne oscilacije tržišta.

To nije finansijski savet. To je finansijska pismenost.

Zamislimo, samo kao ilustraciju, osobu koja od svoje 25. godine ulaže 200 eura mesečno narednih 30 godina. Ako bi ostvarivala prosječan godišnji prinos od sedam posto, uz mesečno ukamaćivanje i bez poreza i troškova, završila bi sa približno 244.000 eura.

Sama bi uplatila 72.000 eura. Ostatak bi došao iz prinosa na kapital i prinosa na prethodno ostvarene prinose.

To je moć složenog prinosa.

Ali jednako je važno razumeti šta ovaj primer nije. Sedam posto nije obećanje niti garantovani prinos. Tržišta mogu značajno padati, prinosi nisu ravnomerni, a porezi, naknade i inflacija menjaju stvarni rezultat.

Upravo je to razlog zbog kojeg ovo treba učiti.

Ne da bi svako postao investitor, nego da bi svako razumio šta zapravo potpisuje kada postane jedan.
Najveća nejednakost možda nije u novcu, nego u znanju o novcu
Ako finansijsko znanje djeca uglavnom stiču kod kuće, onda obrazovni sistem dio odgovornosti za njihovu buduću finansijsku sigurnost praktično prepušta porodici.

A porodice nisu jednake.

Neko dete će od roditelja čuti za kamatu, inflaciju, fondove, penziju i investiranje. Drugo će možda prvi put čuti riječ „diverzifikacija“ kada bude imalo 30 godina i razgovaralo sa bankom ili finansijskim savetnikom.

OECD-ovi podaci pokazuju da socioekonomsko porijeklo objašnjava oko 12 posto razlika u rezultatima finansijske pismenosti. Istovremeno, učenici koji su u školi učili o osnovnim finansijskim pojmovima poput plate, budžeta ili bankarskog kredita postižu bolje rezultate. Samo oko jedan od četiri učenika rekao je da je u školi učio o složenoj kamati i da i dalje zna šta taj pojam znači; manje od jednog od pet navodi isto za diverzifikaciju.

Zato finansijska edukacija nije samo pitanje individualne odgovornosti. Ona je i pitanje jednakih šansi.

Šta bi deca zapravo trebalo da uče?

Ne treba nam još jedan predmet koji će učenici učiti napamet. Treba nam praktična finansijska pismenost.

U osnovnoj školi: razlika između potrebe i želje, budžet, štednja, cijena i inflacija.

U srednjoj školi: kamata, kredit, efektivna kamatna stopa, porezi, osiguranje, penzijski sistem, rizik i prevara.

Kasnije: investiranje, diverzifikacija, fondovi, dionice, obveznice, troškovi ulaganja, poreski tretman i dugoročno finansijsko planiranje.

I sve to kroz stvarne primere.

Koliko košta kredit za stan? Koliko inflacija od tri posto godišnje smanjuje kupovnu moć za 20 godina? Šta se događa ako neko počne štedeti sa 25 umesto sa 35 godina? Šta znači kada fond naplaćuje 0,2 posto godišnje umesto 1,5 posto? Šta se događa sa investicijom kada tržište padne 30 posto?

To su pitanja koja će učenik gotovo sigurno sresti u odraslom životu.

Možda mnogo pre nego što mu zatreba deo znanja koje danas učimo napamet.

Ne treba proizvoditi investitore. Treba proizvoditi finansijski pismene građane

Finansijska edukacija ne sme postati marketinška edukacija.

Cilj nije uveriti mladog čoveka da mora ulagati na berzi. Neko će preferirati gotovinu, neko nekretnine, neko vlastiti biznis, neko penzijski fond.

Cilj je da razume posledice svog izbora.

OECD u svom okviru finansijske pismenosti upravo naglašava razumevanje rizika ulaganja, mogućnosti gubitka kapitala, promenjivosti prinosa i koristi diverzifikacije.

To je mnogo važnije od toga da učenik zna naziv jednog konkretnog finansijskog proizvoda.

Problem više nije samo nacionalni

Evropska unija je očigledno počela prepoznavati veličinu problema. Evropska komisija je 2026. finansijsku pismenost opisala kao osnovnu životnu vještinu i navela da manje od petine građana EU ima visok nivo finansijske pismenosti.

To je posebno važno u Evropi, gdje građani i dalje imaju snažnu tradiciju štednje, dok dugoročno investiranje ostaje manje razvijeno nego u nekim drugim velikim ekonomijama.

Evropi zato ne treba samo više kapitala. Treba joj više građana koji razumiju kapital.

Jer čovjek koji ne razumije razliku između štednje i investiranja teško može donositi kvalitetne odluke o vlastitoj budućnosti. A milion takvih odluka na nivou društva postaje ekonomski problem.

Najvažnija lekcija možda nije kako zaraditi više

Obrazovanje ima ograničen broj sati. Svaki novi sadržaj koji uvedemo znači da nešto drugo mora dobiti manje prostora. Zato pitanje nije da li učenici treba da uče više, nego da li ih učimo onome što će im stvarno trebati.

Ako od mladog čoveka očekujemo da jednog dana uzme kredit, kupi stan, štedi za penziju, bira osiguranje, razumije poreze i donosi investicione odluke, onda nije dovoljno da ga naučimo kako da izračuna kamatu na papiru.

Moramo ga naučiti kako da razmišlja o novcu.

ETF je samo jedan mali deo te priče.

Prava lekcija je mnogo veća: novac nije samo nešto što zarađujemo. To je resurs kojim upravljamo tokom cijelog života. Škola nas relativno dobro priprema da postanemo radnici.

Trebalo bi nas mnogo bolje pripremiti da postanemo vlasnici vlastite finansijske budućnosti.

Autor je bankarski stručnjak i predavač korporativnih finansija na FH Salzburg

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.