Škola nije samo zgrada, udžbenik i ocena ili barem ne bi trebala da bude: Studentska tribina „Obrazovanje je javno dobro” u Kragujevcu (FOTO) – Društvo

Tribina pod nazivom „Obrazovanje je javno dobro” na Đačkom trgu u Kragujevcu počela je 16.-minutnom ćutnjom kojom su okupljeni odali počast nastradalima u novosadskoj tragediji pre 22 meseca. Na tribini su učestvovali: Maja Crnograc Đurić, saradnik, socijalni radnik predškolsko vaspitanje i obrazovanje, Nenad Đurić, nastavnik informatike u osnovnoj školi, Suzana Rogan, profesor srpskog jezika i književnsti u srednjoj školi i Ognjen Leontijević, student Pedagoškog fakulteta u Užicu.

Moderatorka tribine Mina Jovičić, studentkinja pedagogije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu istakla je u uvodnom delu da „škola nije samo zgrada, udžbenik ili ocena”.

– Zapravo, ne bi trebalo da bude samo to. Od najranijeg detinjstva učimo da mislimo, da postavljamo pitanja, da sumnjamo, istražujemo i tražimo odgovore. Učimo da razlikujemo dobro od lošeg, ispravno od pogrešnog, istinu od laži. Učimo da razumemo svet oko sebe, ali i da razumemo sebe u njemu. Učimo da sarađujemo, da uvažavamo različitost, da preuzmemo odgovornost za svoje postupke, i da razumemo da naša sloboda ima smisla samo onda kada ne ugrožava slobodu drugog. Zato, obrazovanje nikad nije bilo, niti sme da bude, samo prenošenje informacija. Ne učimo za ocenu, nego za život, a škola je prostor u kome se osoba uči kako da bude čovek među drugim ljudima. Stoga, moramo da se zapitamo: kakvo nam je obrazovanje danas? Da li nas uči da mislimo svojom glavom ili da samo pamtimo ono što nam je rečeno? Da li nas uči da postavljamo pitanja ili da na nepravilnosti ćutimo?, otvorila je ona tribinu čitavim nizom pitanja.

A, zatim i nastavila u tom upitnom tonu:

– Da li nas priprema da budemo samo dobri učenici, radnici i izvršioci tuđe volje, ili slobodni, odgovorni i savesni građani? I šta danas, uopšte, znači biti dobar učenik? Da li je dobar učenik onaj koji je poslušan, koji ne postavlja previše pitanja, koji se uklapa i ne izdvaja? Ili je dobar učenik onaj koji ume da misli, da argumentovano izrazi neslaganje, da preuzme odgovornost za svoje postupke, i da ima hrabrosti da kaže: „Ovo nije u redu”. Jer zadatak škole nije da proizvodi jednoobrazne ličnosti, po šablonu ili nekom već unapred određenom kalupu. Zadatak škole je da pomogne mladom čoveku da razvije sopstveni identitet, da otkrije svoje sposobnosti, da nauči da misli kritički i da postepeno preuzme odgovornost za sebe i za zajednicu kojoj pripada. I možda, najvažnije, šta se dešava kada obrazovni sistem zakaže u svojoj najvažnijoj ulozi: kada ne uspe da nas nauči da prepoznamo nepravilnost, da joj se suprotstavimo, i da razumemo da odgovornost za društvo koje stvaramo pripada svima nama, istakla Mina Jovičić, zaključivši da „škola ne oblikuje samo učenike, ona oblikuje i buduće društvo”.

Ognjen Leontijević, student Pedagoškog fakulteta u Užicu govorio je o tome da ako obrazovanje posmatramo u istorijskom kontekstu, ono je oduvek pretendovalo da bude instrument, državni instrument, za ispunjavanje potreba određenog društva.

– Cilj obrazovanja u savremenom i demokratskom društvu trebalo bi da bude stvaranje ne samo kvalitetnih radnika koji bi obavljali određene poslove i osnovne životne funkcije, već stvaranje slobodnih, slobodnomislećih, odgovornih, svesnih i savesnih građana. To je osnovna potreba kako bi se jedno društvo nazivalo demokratskim: da ima pre svega slobodne, a nakon toga odgovorne, svesne i savesne građane. Demokratija kao sistem zahteva da se narod nešto pita, i da narod samostalno donosi političke i društvene odluke. S tim u vezi, obrazovanje je dužno da osposobi pojedince da se bave političkim i društvenim životom, tako što će im obezbediti da misle svojom glavom. To nije samo parola koju možemo da čujemo bilo gde, na televiziji, na ulici… Mišljenje svojom glavom je stvar koja mora da se ceni i na kojoj mora da se radi, smatra on.

Prema njegovim rečima obrazovanje i vaspitanje su deo naših života, ne samo u institucijama, već je to jedan jako širok i jako rasprostranjen sistem koji se dešava u porodicama, školama, na ulici, među vršnjacima, prodavnici… i na bilo kom drugom mestu koje možemo da zamislimo.

– Zbog toga, obrazovanje moramo da posmatramo kao javno dobro, jer kao deo šireg sistema, ono je uzajamno isprepleteno sa svim ostalim sistemima. Tako, bez kvalitetnog obrazovanja, ne možemo govoriti o kvalitetnom zdravstvu, proizvodnji, infrastrukturi, poljoprivredi… Svako od nas je deo obrazovnog sistema, i zato je svako od nas pogođen ukoliko dođe do njegovog ugrožavanja, zaključio je Ognjen Leontijević.

Maja Crnogorac Đurić, saradnik, socijalni radnik u predškolskom vaspitanju i obrazovanju pre svega istakla je način na koji su studenti pristupili izradi svog programa za obrazovanje kao „izuzetno temeljan i celovit”.

– Studenti, zaista, vidi se iz programa želeli da se bave samo nekim najvidljivijim pitanjima u obrazovanju, već su želeli da obrazovanje sagledaju u celosti i da povežu stvari koje su zaista neodvojive, a to su, recimo, pitanja uslova i kvaliteta, dostupnosti pravednog i transparentnog finansiranja, takođe i profesionalne autonomije i departizacije obrazovnih ustanova, rekla je ona, dodavši da „ono što je zaista dragoceno to što su studenti prepoznali važnost pitanja na koji način razumemo predškolsko vaspitanje i obrazovanje”.

– Da li kao javno dobro ili kao servis i uslugu na tržištu? Jer svi vrlo dobro znamo da od tog načina na koji vidimo i razumemo neku oblast zavisiće kasnije i način na koji će se ta oblast i razvijati, ali i voditi. U studentskom programu, što se tiče predškolstva, vrlo jasno je postavljena, granica između javnog interesa i tržišnih mehanizama, a to je i granica između dobrobiti deteta i komercijalnih interesa, navela je ona.

Prema njenim rečima nije nikakva privilegija za roditelje, konkretno u gradovima gde su vrtići besplatni, jer oni i te kako koštaju roditelje.

– Pre svega zato što roditelji, sve to što hronično nedostaje, a danas nama u vrtićima zaista nedostaju tolike osnovne stvari, moraju da nadomeste sve to što fali, od osnovnih higijenskih sredstava, potrošnog materijala, materijala za rad, pa čak se negde postavlja pitanje da li ima dovoljno raznovrsne hrane, a „nekako smo stekli utisak” da je nema. Tako da ti roditelji, zajedno sa zaposlenima, se bave i nabavkom, kreče sobe u vrtićima i zajedničke prostore, sređuju dvorišta i da kose, donose… i, na kraju „krpe rupe” tog sistema koji je to ostavio, zaključila je Maja Crnogorac Đurić.

Za učesnika tribine Nenada Đurića, nastavnika informatike u osnovnoj školi obrazovanje je temelj svakog civilnog, slobodnog i demokratskog društva. I po njemu naša škola je postala i mesto gde je sve veći upliv komercijalnih i tržišnih stvari i sadržaja.

– E, onaj prvi kamen u tom temelju upravo se postavlja u osnovnoj školi. Osnovna škola ne služi samo za razmenu i prenošenje pustih informacija. Ona služi da nauči decu da misle, da razlikuju istinu od laži, izgrađuje njihov karakter, i, što je najvažnije, da od te dece napravi ljude, naglasio je Đurić.

Ta suština se, po njemu, u današnjem vremenu izgubila.

– Danas se ona pretvorila u trku za ocenu, za pustom cifrom koja nije odraz njihovog znanja, može biti najčešće odraz pritisaka i nekih drugih uticaja na nastavu i učenje, a samim tim i na ocenjivanje. Ne razmišlja se da su programi koji se kod nas izučavaju već odavno u svetu zastareli već. Mi danas živimo u 21. veku i obrazovanju je neophodna promena. Potrebno je misliti na budućnost te dece i razmišljati o tome kojim će se poslovima ta ona baviti u budućnosti, istakao je on, argumentujuću svoju tezu činjenicom da pre pet godina nije postojalo osam od 10 najtraženijih zanimanja današnjice.

Zato se i po njegovom mišljenju obrazovanjem moramo ozbiljno baviti.

– Iz našeg obrazovanja moramo izbaciti ogromnu birokratiju koja na mala vrata se svakodnevno ubacuje u sve većem obimu, i na taj način se svi oni ljudi koji rade u obrazovanju vezuju za pusto pisanje: određenih izveštaja, popunjavanje nekih birokratskih papira i e-dnevnika, izveštaja sa raznoraznih timova, sednica… I sve manje vremena im ostaje da se konkretno bave sa decom, naveo je Đurić.

I prema njegovim rečima suština je da bez jakog, dostupnog i autonomnog obrazovanja nemamo ni razvoja kritičke svesti, socijalne pravde, ni struke, kulture, a bogami nema ni države.

Pošto je danas bio 1. septembar, Nenad Đurić se dotakao i pitanja nabavke udžbenika za novu školsku godinu, napomenuvši da u ovom trenutku u Republici Srbiji učenici osnovnih škola Beograda i Novog Sada dobijaju besplatne udžbenike od 1. do 8. razreda.

– Deca, učenici osnovnih škola u Nišu, dobijaju po 20.000 dinara za kupovinu udžbenika, dok naša deca ovde u Kragujevcu i deca u ostatku Srbije, a sva ona su naša deca, dobijaju besplatne udžbenike samo u 1. i 2. razredu. Sve se to događa zbog toga što neko ima čist tržišni i komercijalni interes, kao i sigurnu zaradu koju će ostvariti ako bude izvršio štampanje tih udžbenika, zaključio je ovaj učesnik tribine dodavši da studenti u svom programu za brazovanje predlažu da udžbenici za osnovne i srednje škole budu besplatni za sve.

Suzana Rogan, profesorka srpskog jezika i književnosti govorila je iz ugla nekoga ko predaje u srednjoj stručnoj školi.

– Zato što se nekako u ovom sistemu očekuje da vi, kada obrazujete učenika za buduće zanimanje: frizer, pekar, konobar, poslastičar… njima „nije bitno” da slušaju filozofiju, psihologiju, sociologiju… Biće dovoljno da vi „njega pripremite” da on samo izvršava posao. I u tome je osnovna manjkavost ovog sistema, jer vi na taj način oduzimate jednako pravo svim mladim ljudima da dobiju mogućnost da se na neki način oblikuju tako da mogu kritički da razmišljaju. Ono što bi bilo jako važno za celokupan proces obrazovanja, i to od predškolskog preko osnovnog, a nekako srednja škola daje svemu tome pečat, jeste razvijanje kritičkog mišljenja, mnjenje je profesorke Rogan.

Nažalost, po njenom miišljenju, „oni koji danas vode ovaj sistem i koji upravljaju školama to znaju da okarakterišu kao uvođenje politike, i to isključivo zbog toga što oni mnogo toga ne razumeju”.

– Ne razumeju pre svega ni šta je književnost, ni šta je slobodno misleći mlad čovek, ni šta je slobodan nastavnik, jer da bi škola bila dobra i da bismo imali kvalitetno obrazovanje, mi prvo moramo da imamo nastavnika koji ima slobodu. Ne nastavnika koji je pritisnut papirologijom, ne nastavnika kome su određene granice i kome se govori šta sme, a šta ne sme da priča, istakla je ona.

Tako da i po njoj, obrazovanje jeste i mora da bude i ostane javno dobro.

– Danas je 1. septembar, najbolji deo nas je danas pošao u školu, i Duško Radović bi rekao: „Ako imamo sreće, nećemo ih pokvariti”. A ja bih dodala da nije tu u pitanju sreća, nego naša borba. Studenti se bore za bolje obrazovanje, mi smo tu da tu borbu podržimo, zaključila je prfesorka Suzana Rogan, po čijem mišljenju takođe bez departizacije – uklanjanja poslušničkih kadova koje na čelo škola postavlja ministar a ne kolektiv nema ni demokratizacije ni boljitka obrazovanja i prosvete kod kod nas.

Student Ognjen Leontijević poželeo je dobrodošlicu za polazak u školu svim osnovcima i srednjoškolcima, ali i puno sreće svim njihovim roditeljima „koji muče muke sa sa ovakvim obrazovnim sistemom i obrazovanjem, redovno, svaki dan i celoga života”. Nastavnik Nenad Đurić istakao je da mu je drago što je video Kragujevčane u tolikom broju na tribini o obrazovanju, jer prema njegovim rečima „to znači da od prosvete nismo digli ruke, nego da ima još uvek nade za nju”.

Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.