Toplo i jednostavno – Nemanja Rujević

Desetak ljudi je u prolazu pitalo da li treba pomoć – da pogledaju auto, da nas povezu… desetak od hiljadu, mislim da to nije loša kvota.

Ovih dana mi pada na pamet scenario za eksperimentalni film. Šta bi bilo da sam sa svakim od tih nesebičnih ljudi popio kafu i da je razgovor nekako otišao do korena naših sranja, do ratova i onda do Ratka Mladića?

Siguran sam da bi mišljenja bila šarena kao u opštoj javnosti. Većina bi, verovatno, držala da je Mladić heroj, neki bi se grozili, neki bi bili blaženo i možda namerno neupućeni.

Fini, dobri, obični ljudi koji misle da je Mladić heroj i to bez zadnje namere i bez ličnog interesa. Slušam takve ljude ovih dana po anketama. Kažu heroj, veliki čovek, sramota naša što smo ga pustili da umre u Hagu, branio je Srbe i tako dalje i tome slično. Bez zapete, bez znaka pitanja, bez senke.

LJudi uvek i svuda beže od kognitivnih disonanci. Jer, kako heroj i veliki čovek može da naredi smrt hiljada nevinih i svezanih ljudi i da to smatra „osvetom Turcima“? Da deci deli čokolade dok im očeve već trpa u jame? Kako može da organizuje da se danima i nedeljama kosti zakopavaju pa otkopavaju, premeštaju i skrivaju? Da tri i kusur godine bez vojnog rezona strelja po opkoljenom Sarajevu? I kako može da se zbog toga nikad ne pokaje nego skriva po seoskim kućama i onda sve negira?

Bolna je gimnastika kojom se zaobilazi sve što se ne uklapa u sliku. Pomoć pružaju hulje, profesionalne patriote i politički šibicari sa televizije. Oni finom, dobrom, običnom čoveku isporučuju odskočne daske da preskoči disonance – a šta su oni nama radili? A šta bi nam tek radili da nije bilo Mladića? Ponovili bi Jasenovac za koji se nikad nisu pokajali! Uostalom, nije to baš tako bilo u Srebrenici. I koliko je Srba, a koliko drugih osuđeno u Hagu?

Dovoljno sam mator da se sećam, ovako nije bilo pre deset ili petnaest godina. Tada je u mejnstrimu Mladić važio za čoveka koji je počinio neoprostiv zločin, samo je žuljalo što je zlodelo opisano kao genocid. Da, televizija itekako ima veze sa mnjenjem kao i onaj ko kontroliše televiziju.

Ali, to mi nije dovoljno objašnjenje. Kao, čuješ na televiziji i usvojiš… Možda je vreme da se i mi (za ovu priliku, mi smo oni koji znaju da je Ratko Mladić zločinac) suočimo sa svojim kognitivnim disonancama po kojima je vrlina samo naša, a ti za koje je Mladić heroj moraju biti neuka stoka sa dna kace, rakijski četnici ili tako plitkih mozgova da se u njih mogu usuti samo primitivne esencije.

U svakom toru smrdi, ali barem su tu mnogi i toplo je. LJudska je potreba biti tu, a ne napolju, na vetrometini. Bojkot, proterivanje iz pripadanja, od prvih ljudskih zajednica često je bio kazna teža od smrti. Niko ne voli da otpadne i samo se retki na to usuđuju zarad viših vrednosti. Većina zapuši nos ili, još bolje, ubedi sebe da ništa ne smrdi.

Modernim rečnikom je povratak heroja Mladića u mejnstrim postao virtue signaling. Kao što na kampusu američkog univerziteta, da ne bi bio autsajder, treba da ovladaš upotrebom zamenica rodno fluidnih osoba, tako se ovde valja legitimisati kao deo zajednice patriota. A kako lakše nego parolom.

Kažem, kognitivne disonance niko ne voli. Hulje, profesionalne patriote i politički šibicari imaju dublju pokvarenu računicu. Fini, dobri, obični ljudi ne bi da se olupaju i da budu zbunjeni. Naš Ratko, naš heroj, tako je prosto, jednostavno i lako.

Kao što je lako – jer pratim ja i druge ankete – u Zagrebu hvaliti Tompsona i ići na njegov koncert ili u Sarajevu slaviti Nasera Orića ili u Prištini od UČK praviti bezgrešne vilenjake što dolaze da hrabro poginu pred Helmovim ponorom.

A to su sve spojeni sudovi… To nije izgovor nego pokušaj objašnjenja i to stvari ne čini boljim nego gorim.

Uostalom, gde god da se čovek okrene po svetu videće kako ljudi od vremena koja ne razumeju beže u torove. Tu su spremni ne samo da svašta kažu da bi ostali na toplom, nego su spremni i da svašta urade drugome i navodno drukčijem. Klanica koliko hoćeš.

Klatno odlazi na drugu stranu, kao toliko puta u istoriji. U prednosti su oni koji nude toplinu štale i jednostavne istine. Tamo se tiskaju i to ponavljaju i neki fini, dobri, obični ljudi.

To mora da se uvaži, ali boravak u štali ne mora da se odobrava čak i ako je provetravanje opasno za onoga ko bi otvorio prozor. Jer, najveća se zla rađaju u memli, tamo gde je sve tobože jednostavno.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.