Fiskalni okovi za helikopterski novac – Miša Brkić

Ovog puta nam je još potrebniji zbog predloga novog zakona nazvanog „Fiskalni okovi“. Koji bi, da ga imamo, mogao da urniše tek usvojeni rebalans republičkog budžeta. Da nam je Mileija i njegovih „fiskalnih okova“ ne bi se vlast u Srbiji neodgovorno rasipnički odnosila prema budžetu i podsticanju fiskalnog deficita. Mileijev zakon, kad bismo ga imali, opasno bi zveknuo po prstima i bacio „u okove“ populiste koji su ponovo, bez ikakvog realnog socijalno-ekonomskog razloga, posegnuli za ozloglašenim helikopterskim novcem da bi klijentelističkim grupama platili glas na sledećim izborima.

Rebalans republičkog budžeta usvojen je, nepodeljeno je mišljenje, da bi vlast državnim (budžetskim) novcem kupila pobedu na izborima. Tu činjenicu čak ni vlast više ne krije. Rebalans je pravi, nepatvoreni primer klijentelističke države i neodgovorne vlasti spremne da prekrši vlastita pravila samo da bi vladajuća partija na izborima stekla nedostižnu prednost nad konkurentima.

Kao što je poznato, rashodi države su rebalansom povećani za više od 170 milijardi dinara, a prihodi za više od 110 milijardi dinara, što znači da je za oko 59 milijardi dinara uvećan deficit. Rast rashoda u najvećoj meri nastao je zbog jednokratnih isplata stanovništvu (ozloglašeni „helikopterski novac“), čiji je budžetski trošak zapravo 71 milijarda dinara. Ali, ukupan trošak jednokratnih isplata stanovništvu nije ograničen na 71 milijardu dinara, koliko će biti isplaćeno iz budžeta, već se povećava na gotovo 100 milijardi dinara. Razlika je pokrivena dodavanjem para od dobiti i dividendi državnih preduzeća (iz Akcionarskog fonda) i zarade Narodne banke Srbije. Fiskalni savet primetio je da u obrazloženju rebalansa poreklo tih neporeskih prihoda nije prikazano dovoljno transparentno a rast tih prihoda nije ni obrazložen.

Loša vest u slučaju rebalansa budžeta je porast fiskalnog deficita (manjka u budžetu) na 3,5 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP-a) u 2026. godini. Da rebalansa nije bilo deficit bi ostao u zadovoljavajućem okviru od  2-2,5 odsto BDP-a, što je manje od prvobitno planiranog (2,9 odsto). Dakle, rebalans je doneo pogoršanje fiskalnog rezultata za više od jednog procentnog poena BDP-a. Kad se posmatra period od prethodnih nekoliko godina (2021-2025.) rebalansom za 2026. godinu još se više pojačava zaokret ka rastućem deficitu. To je vest za brigu.

Jedna slabo primećena primedba Fiskalnog saveta ima posebnu težinu. Ona, naime, kaže da je nova fiskalna ekspanzija (još „helikopterskog  novca“) neopravdana jer dolazi u periodu kad je privredni rast blizu potencijalnoj stopi rasta domaće ekonomije i može da podgreje tražnju i pojača inflatorne pritiske. „Zbog toga rebalans, zasnovan na uvećanoj potrošnji, predstavlja pogrešno i kontraproduktivno vođenje fiskalne politike u datim makroekonomskim okolnostima“, primećuje Fiskalni savet.

Ima još jedna veoma važna primedba Fiskalnog saveta: povećanjem manjka u državnoj kasu na 3,5 odsto BDP-a vlast nadmašuje limit sopstvenog propisanog pravila za pola procentnog poena, čime budžetska politika u 2026. odstupa od okvira koji bi, da je pravilo na snazi, predstavljao zakonsku obavezu. „Do odstupanja od fiskalnog pravila ne dolazi zbog objektivnih okolnosti, što upravo potvrđuje rizike da odlaganje primene fiskalnih pravila otvara prostor za ad hok vođenje fiskalne politike i time urušavanje njenog kredibiliteta“. „Vođenje ad hok fiskalne politike“ u suštini znači trošenje novca iz budžeta po ličnom nahođenju dva ključna državna funkcionera.

Posle ovako mračne slike ponašanja neodgovorne vlasti u Srbiji, na scenu bi mogao da stupi Havijer Milei, predsednik Argentine, sa svojim fiskalnim okovima.

U sklopu paketa reforme monetarne i fiskalne politike koja uključuje promene u funkcionisanju centralne banke i osiguranja, Milei je nedavno objavio predlog zakona koji je nazvao „Fiskalni okovi“. Tim zakonom Milei želi da spreči državu da ubuduće ulazi u fiskalni deficit, povećava javni dug i kreira novu hiperinflaciju. Razlog predsednika Mileija je nedvosmislen. Argentina je pre njegovog dolaska na vlast bila „propala stvar“. Vodili su je neodgovorni populisti koji su se prema državnom novcu odnosili kao prema „Alajbegovoj slami“, nemilice se trošilo na klijentelističkee grupe pa je zemlja stalno završavala u bankrotu. Zato je Milei morao da pritegne finansijske dizgine i predloži „fiskalne okove“.

Šta znače „fiskalni okovi“?

Okidač za njihovu primenu aktiviraće se kad budžet ostane u deficitu nekoliko meseci zaredom, a onda Kongres ima rok od nekoliko nedelja da usvoji prilagođavanja i uspostavi ravnotežu između prihoda i rashoda. Ukoliko Kongres ne uspe da blagovremeno uravnoteži budžet, aktivira se automatsko zamrzavanje državnih operacija što dovodi do paralize neesencijalnih funkcija države (sve osim pravosuđa, policije, vojske, državnih bolnica i škola, penzija, univerzalnih porodičnih dodataka, naknada za nezaposlene), vladi se zabranjuju novi troškovi, ona ne sme da dodeljuje nove ugovore i ne sme da zapošljava novo osoblje, zaustavljaju se transferi lokalnim samoupravama… Ali mera „fiskalnih okova“ koja je izazvala posebno interesovanje javnosti je stav da predsednik države, potpredsednik, ministri, sekretari i svi poslanici neće primati platu dok se ne ukine budžetski deficit. „Neće primiti nijedan pesos dok se budžet ne izbalansira. Ako politika ne obavi svoj domaći zadatak, politika će platiti cenu, neće je platiti narod“, najavio je Milei.

Zakon „Fiskalni okovi“ i te kako ima osnova. Političari populisti decenijama su vladali koristeći Centralnu banku Argentine kao kasicu-prasicu: prebacivali su njene  računovodstvene dobitke od kursnih razlika u Trezor i odatle finansirali klijentelističke grupe i kupovali glasove birača na izborima. Jedan od stubova Mileijeve reforme odnosi se baš na Centralnu banku: ograničava joj političku raspodelu profita, dozvoljeno će joj biti da prebacuje u Trezor samo ostvarene i likvidne prihode koji ne potiču od kretanja deviznog kursa ili vrednovanja zlata, propisuje da rezerve moraju dostići najmanje 50 odsto kapitala Banke i da svaki transfer mora ići na otpisivanje javnog duga.

Ne razlikuje se Srbija mnogo od Argentine. Možda najviše po tome što nije imala toliko bankrota. Ali, to nije velika uteha. Sličnost je u raširenom i skupom klijentelizmu i inflaciji koju proizvodi država. Posle usvojenog rebalansa republičkog budžeta i povećanja fiskalnog deficita i Srbija vapi za sličnim zakonom kojim bi se moćni političari „okovali“ u nameri da uvećavaju fiskalni deficit. Nevolja je što u Srbiji nema ko da predloži fiskalne okove.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.