Dobar dan, kolega Bože – Božidar Andrejić
Donedavno sam bio ubeđen da nikad nijedan tekst nisam (jedan ipak jesam) objavio u „Studentu“, osim jednog ogromnog i jednog silom skraćenog od ogromnog intervjua. Ali, oba su napravljena sa famoznim i egzotičnim prijateljem, jednim od četvorice koje i danas smatram genijima. Reč je o kolegi malo pesniku, piscu i novinaru, povremenom saradniku „Studenta“ koji se tada po LK zvao Arči Skit, a imam (ne)pouzdan dokaz da se na Fakultet političkih nauka upisao kao Milosav Milosavljević koji je tog dana kad mi je Arči rekao da ima ispit na njemu dobio čistu desetku. Poslednji put sam ga video pre manje od deset godina na Danasovom štandu na Sajmu knjiga. U to vreme mi je jedan zajednički prijatelj pomenuo da se tada zvao Arči Tomić.
Arčija pominjem zato što je u oba pomenuta intervjua – sa Miodragom Bulatovićem maja ’76, dobitnikom NIN-ove nagrade za prethodnu ’75. za roman „LJudi sa četiri prsta“, pa i sa Jevgenijem Jevtušenkom u to vreme svetski popularnim sovjetskim pesnikom – dodavao neku „filozofsku“ dubinu mojim nešto „novinarskijim“ pitanjima.
Prvo pitanje raskalašnom, ekstrovertnom i eksplozivnom i kontroverznom Buletu, s kojim sam mesecima nastavljao druženja i kafanisanja, što se srećom ohladilo, da prilikom njegovog ulaska u „slobiste“ nisam morao da ga baš prezrem bilo je Arčijevo: „Spram Aljendeovog ‘reči ponekad mogu biti ubojitije od metaka’ stoje stihovi Odna – „samo rđava retorika može da popravi ovaj svet, za pravi GOVOR on je gluv“. Koju alternativu zastupa vaš koncept JEZIKA?
Ceo odgovor je glasio: „Ja znam jedan drugi aforizam – da je najubojitije oruđe smeh. Ali isto tako mislim da se može poginuti od jedne reči, da reč može ubiti. Smatram da reč pesnik dolazi od reči pesnica.“
Iz, rekoh, obimnog intervjua (četvrt kvadratnih metara površine) izdvojiću nekoliko Buletivih odgovora koji opravdavaju gornji epitet „kontroverznost“ da bih završio citatom kojim kao da se poredi sa Salvadorom Dalijem. (Povećanje slova i boldiranje je zahtevao na autorizaciji!)
„Ko god traži slobodu, ne treba mu je dati. Iz prostog razloga što taj neće ni da je upotrebi, a kamoli da je zloupotrebi. MNOGI NETALENTI SVETA I JUGOSLAVIJE LAMENTIRAJU KAKO NEMA SLOBODE. I dobro je što je u nekim kulturama sveta nema, tako mogu i reakcionari da opravdaju svoju impotenciju.“
„Jednom me je jedan policajac u Parizu pitao zašto se družim sa delikventima. Odgovorio sam mu da se divim hrabrosti i invenciji mojih zemljaka, da ih hranim i štitim koliko mogu. On je pominjao paragrafe, ja sam se pozivao na Čehova. Policajac je govorio o hvatanjima i racijama, o pravdi. Odgovorio sam mu: Gospodine inspektore, želeo bih da vam što duže beže! svim kosturom i sa oba mozga. Zato emigrant traži prostranu i duboku kapu.“
„Setite se Šandora Kolara (lik iz nagrađene knjige – prim. B.A.) koji nasred „Dojča“ od crnih cigala gradi spomenik. Kolar je moje nedosegnuto ja. Kolar je tetoviran spolja, a ja iznutra. Preko Kolarevih grudi teče tetovirani Dunav; kada su ga ubijali na jednom smetnlištu,zaboli su nož tu gde je Dunav najdublji i najživahniji. Kolar je svim emirantima Evrope dizao spomenik; on njima, a ja njemu, i to tako ide u krug.“
„Emigrant čezne za carem i kraljem, dok je sinu i republika previše. Zato emigrant mašta o onom kaputu koji treba da pokrije celo telo; emigrant pati celom utrobom, celim srcem.“
„…Rado se sećam jednog razgovora iz vremena kada sam živeo u Parizu. Na pitanje Alena Boskea šta bi rekao bogu kada bi ga sreo na ulici, Salvador Dali je odgovorio: rekao bih mu – bonjour collegue!“
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
