Rehabilitacija Mladića je rehabilitacija Vučića – Lični stavovi

Srbija je sahranila ratnog zločinca Ratka Mladića uz počasnu jedinicu, počasnu stražu, počasnu paljbu i oproštajne govore. Opelo je služio patrijarh Porfirije. Sahrani su prisustvovali srpski ministri odbrane, pravde, kulture i rada, sin predsednika Vučića sa društvom, Milorad Dodik, ruski ambasador i, kažu, preko petnaest hiljada ljudi.

Svetozar Andrić je raspoređivao počasti. Protiv njega je Fond za humanitarno pravo podneo prijavu Tužilaštvu za ratne zločine, između ostalog zbog naređenja od 31. maja 1992. kojim je osnovan logor Sušica u Vlasenici. Kroz taj logor je prošlo oko 2.500 muškaraca, žena i dece. Zatočenice su noću odvođene i silovane, a ubijeno je ukupno oko 160 ljudi. Andrić je bio ceremonijal majstor Mladiće sahrane. Istrage protiv njega nema.

Predsednik Vučić je bio sprečen da primi čast zbog posete predsednika Uzbekistana koju je u maju najavljivao za oktobar. I u tome je ceo njegov metod. Vučić je ministru pravde dozvolio da pusti probni balon i najavi sahranu „uz najviše državne i vojne počasti“, da bi onda tu najavu nazvao „neistinom“ i obećao „dostojanstvenu“ sahranu.
Onda je Srbija poslala vladin avion po Mladićev leš, pa ga je vojska pod Vučićevom komandom preuzela, Dom Vojske ugostio je komemoraciju za zločinca, crkva odslužila opelo, a počasna jedinica opalila plotun. Državna sahrana u svemu osim u nazivu, koji je Vučić zadržao za sebe kao alibi.

Patrijarh je na odru rekao da je Mladić „vojnik i komandant koji je (…) stajao na čelu vojske svoga naroda“, a onda se pomolio „za sve one čiji su životi ugašeni u tom ratu“. Nije se čula nijedna hrišćanska reč o pokajanju ili traženju oprosta, od porodica žrtava, od boga, od bilo koga. Čula se zahvalnost ratnom zločincu za sve što učinio za Srbiju i svoj narod.

U medijima, na jednoj strani poricanje genocida i slavljenje zločinca, na drugoj „umereniji“ glasovi koji biraju reči i mere koliko sme da se kaže. Tu odavno važi dogovor: reč genocid se ne izgovara. Kaži masakr ili strašan zločin, ako baš moraš.

Na sahrani Mladića, videli smo lice cele vertikale: našu političku, intelektualnu i medijsku elitu, crkvu, vojsku i policiju. To je i naše lice, jer sve ovo nije niz afekata nego uporno sprovođenje jedne iste politike koja u Srbiji uživa najveću podršku.

Beogradski centar za bezbednosnu politiku u maju 2026. godine ispitivao je poverenje građana Srbije u institucije: crkvi veruje 59,7 odsto, vojsci 53,9 odsto, predsedniku 39,7 odsto. Ništa novo: skoro u broj su isti i rezultati istraživanja od pre dvadeset godina, koje je tada sproveo Stratedžik marketing.

Baš te institucije su predvodile organizaciju državne sahrane čoveka osuđenog za genocid. Poverenje građana Srbije koje one uživaju decenijama unazad daje legitimitet njihovim pokušajima da ostvare ciljeve politike zbog kojih je Srbija uništila Jugoslaviju.

Cilj te politike, čije ostvarenje opravdava sva sredstva, pa i zločin genocida, bio je i ostao: svi Srbi u jednoj državi. Zapisan je pre ratova, u Memorandumu SANU, kao žalba da „srpska nacija, na primer, nije dobila pravo na vlastitu državu“.

Međutim, ta država nikada nije postojala, a takva Srbija ne postoji ni danas. Postoji samo jedan dug i mučan kontinuitet pokušaja da se ona stvori. Smenjivali su se ljudi koji je sprovode, ali se politika nije menjala.

Leš ratnog zločinca dočekan je salutiranjem policije i građana na autoputu kroz Beograd gde su 1991. godine građani bacali cveće na tenkove za Vukovar, a 2001. godine nosili hranu i vodu sadistima iz Crvenih beretki, koji su ubili premijera Zorana Đinđića. Cveće za tenkove naše vojske, hrana za ubice naše države, plotun za našeg ratnog zločinca. Ovakva doslednost je zastrašujuća.

Oružani sukobi su završeni, a Srbija državnom sahranom Mladića poručuje da nije završila posao koji je započela agresijom na bivše jugoslovenske republike. U prilog tome govore činjenice da srpska država već trideset godina iznutra destabilizuje Bosnu i Hercegovinu, osporava državnost Crne Gore, negira nezavisnost Kosova, uz prikrivanje ratnih zločina protiv civilnog stanovništva koje je srpska vojska i policija počinila na Kosovu.

Mladićeva sahrana je sve to vratila u prvi plan i niko u našem društvu od te groze nije mogao da se sakrije, kao što je nemoguće sakriti činjenicu da su naši današnji predstavnici vlasti bili učesnici rata i podstrekači na zločine.

Aleksandar Vučić nije samo nastavljač politike zločina i genocida, on je bio aktivni učesnik sprovođenja te politike tokom ratova i podržavao je zločine srpskih snaga u realnom vremenu, dok su se oni događali. Zato se ovde ne radi samo o rehabilitaciji Mladića, već i o rehabilitaciji Vučića, koji za svoja zlodela tokom devedesetih neće odgovarati.
Najnovija podela srpske opozicije zalaže se za dekriminalizaciju države, čišćenje institucija od Vučićevog kartela i njegovih ljudi koji su državu pretvorili u firmu. Zaboravljaju da kriminal koji hoće da očiste nije bolest koja je napala neko zdravo tkivo. Ova država nije postala kriminalna, nego je takva nastala iz velikosrpskog političkog programa i iz ratova koje je za ostvarenje tog programa vodila.

Bez denacifikacije srpskog društva, dekriminalizacija rasformiranjem jednog režima stvoriće sledeći. To je iskustvo pokazalo. Vlast je moguće smeniti, ali ostaju kriminalne institucije: vojska koja slavi ratnog zločinca, crkva koja ga blagosilja i onih šezdeset odsto građana koji toj crkvi i vojsci najviše veruju. Svi oni kažu: genocida nije bilo, Ratko Mladić je heroj.

Najporaznije za srpsko društvo je to što se Aleksandar Vučić može pobediti bez ijedne rečenice o genocidu, bez ijedne reči o njegovoj ličnoj odgovornosti za huškanje na zločine koje su srpske snage počinile u BiH, Hrvatskoj i na Kosovu. Upravo zato, takva pobeda ne može da donese suštinske promene.

Kada su Ujedinjene nacije 2024. godine ustanovile dan sećanja na genocid u Srebrenici, Vučić se umotao u zastavu Srbije u Skupštini UN, propagirao slogan: „Mi nismo genocidan narod“, i time nas odao.

Kako drugačije zvati narod, ako ne genocidnim, čiji pripadnici većinski i decenijama najviše poverenja imaju u institucije koji su, u ratu izvršavale, a u miru slavile ratne zločine i genocidnu politiku Srbije? Kako ih drugačije zvati, kad tim istim snagama na izborima tri decenije posle genocida uporno daju najveću podršku?

U srpskom društvu uvek je bilo otpora takvoj politici, i koliko god skromni dometi tih otpora bili, važni su. Ali ukupni balans je važniji, i uvek je na strani onih koji sprovode politiku kontinuiteta sa politikom genocida. Bilans te politike se zna: preko sto hiljada ubijenih u Bosni i Hercegovini, preko osamsto hiljada proteranih i na hiljade ubijenih Kosovskih Albanaca, desetine hiljada osakaćenih i zauvek uništenih života, sve u naše i u ime naše države.

Zato Ratko Mladić i treba da bude sahranjen u Beogradu. To je glavni grad države za koju je ubijao, koja mu je plaćala platu, penziju i odbranu, to je država koja ga je skrivala deset godina. Tu ga glorifikuju i ponose se njime i njegovim zlodelima. I to ne čine samo desetine hiljada navijača Crvene zvezde koji skandiraju njegovo ime.

Mladić je sahranjen gde je to želeo, pored kćerke koja se ubila iz tatinog pištolja godinu dana pre nego što će komandovati genocidom u Srebrenici. Sahranjen je ceo i odjednom, što je uskratio svojim žrtvama. Njih je pokopavao u jame, pa prekopavao bagerima, prevozio ih mrtve kamionima do drugih jama, pa ih opet pokopavao u nove masovne grobnice, da zatre svoj i zločinački trag svoje države.

Uvek ćemo znati gde su sve Mladićeve kosti. A kosti njegovih žrtava, rasute i pomešane u još uvek neutvrđenom broju masovnih grobnica u Srbiji i Republici Srpskoj, kada jednom budu nađene, vratiće se porodicama vilicu po vilicu, kost po kost, komad lobanje po komad lobanje.

Srbija se državnom sahranom Ratka Mladića ponovo narugala ovim žrtvama i nije je sramota. Kako stvari stoje, nije ni većinu naših građana. Mi smo takav narod.

Autor je politikolog iz Beograd

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.