Pismo jedne penzionerke Aleksandru Vučiću: Hej, bonove za so ste uveli, još uvek ih čuvam – Lični stavovi

Znam odakle ti drskost i radikalski bezobrazluk da mi se obraćaš na ovaj način, to potiče od manjka elementarnog vaspitanja što si takođe mnogo puta do sada demonstrirao, ali ne znam odakle ti moja kućna adresa. Ja ti nikada nisam pisala, nisam ti se obraćala, niti si na neki zakonit način mogao da dođeš u posed podataka koje si zloupotrebio.

I pored svega navedenog, smatram da mi moje elementarno građansko vaspitanje nalaže da ti na ovo i ovako poslato pismo, ipak odgovorim. S obzirom na to da ja ne znam tvoju adresu, odgovoriću ti preko dnevnih novina Danas, jednog od retkih svetionika slobodne reči, koje uprkos svih tvojih napora, nisi uspeo da ugasiš i ućutkaš.

U samom uvodu ovog pisma podsećaš me na materijalno bogatstvo koje su stvarale generacije i generacije ljudi, koje umalo nismo izgubili zbog neodgovornog ponašanja onih koji su vodili našu zemlju. Iznenađena sam ovom tvojom konstatacijom i činjenicom da si ponekad u stanju da izgovoriš istinu. Sećam se jednog mladog radikala Aleksandra Vučića, ministra informisanja u Vladi Mirka Marjanovića. Ja sam do sada bila ubeđena da si to ti. Ali izgleda da ti nisi taj čovek koji je devedesetih zastupao politiku nacionalnog, kulturnog i ekonomskog uništenja Srbije. Jako dobro se sećam hiperinflacije, plate od pet nemačkih maraka i penzije od dve marke, nestašica svega, goriva koje se prodaje u plastičnim flašama, bonova za zejtin, šećer, deterdžent i so. Hej bonove za so ste uveli, još uvek ih čuvam da podsetim decu dokle može dovesti jedna pogubna i štetočinska politika.

Sećam se 2.500.000 ljudi koji su ostali bez posla u takvom privrednom ambijentu koji ste kreirali svojom politikom. Teškom mukom Zoran Đinđić je sa svojom Vladom sanirao posledice ove destruktivne i pljačkaške pošasti. U to vreme, tadašnja vlast nam je pokrala i milijarde i milijarde devizne štednje koju je proglasila starom. A to što je staro, to čoveku i ne treba. Mom ocu, tada osamdesetogodišnjaku, kao i svim drugim poljoprivrednicima, oteli ste 24 poljoprivredne penzije, dečiji dodaci i socijalna davanja nisu isplaćivani 36 meseci. Nekako smo se kao društvo teškom mukom i napornim radom oporavili od ovog „radikalskog blagostanja“.

Nažalost, pored radnih mesta, zbog tvoje politike 2.500.000 ljudi ostalo je bez zavičaja a preko 200.000 ljudi ostalo je bez glave. Ratnohuškačka politika koju si vodio proizvela je nemerljive patnje miliona ljudi i neprebol sa kojim žive mnoge majke. Kad si izgovorio rečenicu ubijte jednog Srbina mi ćemo stotinu muslimana, nisam mogla da se ne setim mog oca koga nemački vojnici izdvajaju u grupu za streljanje kao odmazdu zbog ubijenih sedam nemačkih vojnika. Sam Bog ga je spasao. Znaš li ti da kad tako nešto izgovoriš, da ne zaplaču samo majke Bošnjaka. Obuku crninu i majke Srba.

Znaš li koliko je samo majki u mom neposrednom okruženju crninu nosilo do kraja života. Moja su se deca vratila živa iz ratova u koje ih je poslala ta tvoja politika. Ali još uvek pamtim plave ko nebo oči Toplice, školskog druga mog mlađeg sina, koje su se zauvek sklopile negde kod Istoka na Kosovu i Metohiji. Sanjam noću dečiju graju u mojoj kući dok pravim palačinke za sve njih i prebrojavam koga više nema.

Dejan je stradao negde kod Zagreba, majci njegovoj suze su odavno presušile nadajući se da će mu makar za njenog života naći grob, Baneta je pogodio snajperski hitac u Dvoru na Uni, Goran je ostao na večnoj straži srpstva negde ispod Prokletija, baš u vreme dok si se ti kao ministar useljavao u novi stan. Da makar na Zadušnice mogu da im odnesem po jednu palačinku. Da ublažim tugu. Nažalost, ni grobove im ne znamo.

Ove što su ubijeni naprednom korupcijom ispod nadstrešnice u Novom Sadu, nisam poznavala. Ni ovu decu iz Ribnikara, Dubone i Orašja ni njihove unesrećene roditelje ne poznajem. Ni Staniku Gligorijević nisam poznavala, ni pilota Omera Mehića. Ni Olivera Ivanovića. Ali bole me rane i peku me suze njihovih najbližih kao da su moje.

Razorio si naše društvo, rasprodaješ grobove naših predaka, kulturna i materijalna dobra koje su stvarale generacije i generacije čestitih pregalaca, izneo si na licitaciju i nudiš ih u zamenu za svoj opstanak na vlasti. Stavio si znak jednakosti između sebe, svog samovlašća i svevlašća i države Srbije. Državu si duboko kriminalizovao, u magacinima tvojih odbornika policija pronalazi tone droge, dok našu pobunjenu mladost tvoji medijski jurišnici i hajkači nazivaju narkomanima i ustašama, a ti ih sokoliš da ih još ogavnije i prostije vređaju.

Danas sam dobila neki novac, kaže poštar da Vučić deli novac pred izbore, ne bi li sačuvao vlast. Nema većeg poniženja za jednog slobodoljubivog, mislećeg i poštenog čoveka nego kada vlast njegovo dostojanstvo i njegovu svest pokušava da kupi njegovim sopstvenim novcem. A kao uvertira u ovo poniženje u poštansko sanduče nam stigne pismo, potpisano sa najviše državne adrese, obojeno patetičnim i lažno prenaglašenim tonovima o brizi, žrtvi, i snovima koje delimo.

Aleksandre Vučiću, moje dostojanstvo ne staje u tvoj novčanik!

Između najboljih želja koje upućuješ meni i mojoj porodici i onoga što si stvarno učinio stotinama hiljada porodica u Srbiji, bilo kao radikal bilo kao naprednjak, je dubok i nepremostiv ponor. Jedino što zaista želim i očekujem od tebe je da hitno podneseš ostavku na mesto predsednika Republike, kako tu funkciju ne bi zloupotrebljavao za jeftinu demagogiju i u startu propalu kampanju očuvanja vlasti po svaku cenu, da skupiš preostalu snagu i priznaš izborni poraz, jer i ti i ja i svaki čovek u ovoj zemlji znamo, tvoje je prošlo:

Studenti pobeđuju!

Autorka je penzionerka iz Kruševca

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa