Fridrih Merc je glavna tema u političkom Berlinu, na udaru je kritika: Kako se smenjuju nemački kancelari? – Svet

To je tema koja ove sedmice izaziva najviše pažnje u političkom Berlinu: Da li kancelar Fridrih Mercjoš uvek ima podršku svoje koalicije CDU, CSU i SPD? Ili će podneti ostavku? Hoće li ga čak smeniti njegovi ljudi? I kako je to uopšte moguće?

Jedno je sigurno: podrška politici kancelara u anketama je pala na rekordno nizak nivo. U poslednjem istraživanju „Dojčlandtrend“, koje je početkom septembra za ARD sproveo institut za istraživanje javnog mnjenja „Infratest-Dimap“, svega 13 odsto reprezentativno anketiranih građana reklo je da Merc radi dobar posao.

Pre nešto više od dve sedmice Mercova stranka CDU doživela je težak poraz na pokrajinskim izborima u Saksoniji-Anhaltu. Pobedila je „Alternativa za Nemačku“ (AfD), koju tamošnji Ured za zaštitu ustavnog poretka označava kao „dokazano ekstremno desničarsku“.

Kritike na račun Merca odavno dolaze i iz njegovih sopstvenih redova. Zamera mu se loša komunikacija i to što odbija građane, na primer kada iznova upozorava da Nemci moraju da rade više i duže.

Ali, Fridrih Merc je i dalje nemački kancelar. Koje su mogućnosti da se to promeni? Nemački ustav, odnosno Osnovni zakon, kancelaru daje snažnu ulogu. Nemačke kancelare nije lako izbaciti iz fotelje.

1. Ostavka

Naravno: ako Merc sam odustane, može podneti ostavku. Iz bilo kog razloga. To ne mora nužno da znači i kraj koalicije.

Primer za to je savezni kancelar Vili Brant (SPD), koji se u maju 1974. podneo ostavku nakon što je otkriveno da je jedan špijun Istočne Nemačke delovao u njegovom neposrednom okruženju. Vladajuće stranke, SPD i FDP, brzo su se dogovorile da nastave koaliciju.

Samo deset dana kasnije dotadašnji ministar finansija Helmut Šmit (SPD) izabran je za novog kancelara. Za to je potrebna apsolutna većina svih poslanika, a ne samo onih koji su prisutni. Ta većina naziva se „kancelarska većina“. Šmit ju je bez problema osvojio i ostao na čelu nemačke vlade osam godina.

Verovatnoća u slučaju Merca: veoma mala. Čini se da je aktuelni kancelar čvrsto odlučan da ne odustane.

2. Konstruktivno izglasavanje nepoverenja

Druga opcija: Ukoliko se u Bundestagu formira nova većina (na primer, ako se koalicija raspadne) ili ako kancelar toliko izgubi poverenje da mu sopstveni poslanici više ne veruju, postoji mehanizam koji se zove „konstruktivno izglasavanje nepoverenja“.

To znači da parlament većinom glasova uskraćuje poverenje aktuelnom kancelaru – ali istovremeno mora da imenuje novog kandidata koji će odmah preuzeti mesto šefa vlade. Dakle, kancelar ne može jednostavno da se smeni bez izbora naslednika.

Primer za to je upravo pomenuti Helmut Šmit (SPD), koji je 1982. godine izgubio podršku liberala (FDP), manjeg koalicionog partnera. Poslanici FDP-a su se tada udružili sa opozicionim konzervativcima iz CDU i CSU i predložili Helmuta Kola (CDU) za novog kancelara. On je dobio većinu, Šmit je smenjen, a Kol je ušao u kabinet kancelara i na toj funkciji ostao punih 16 godina.

Verovatnoća da se ovakav postupak pokrene protiv Merca: veoma mala.

Konzervativci i socijaldemokrate ne žele da prekinu svoju koaliciju. Sa druge strane, protivkandidati Mercu nisu na vidiku, ili su te opcije malo verovatne – poput premijera Severne Rajne-Vestfalije Hendrika Vista (CDU). Osim toga, CDU je po pravilu izuzetno lojalan svojim političkim liderima. „Ubistvo kancelara“ otvorenim glasanjem o nepoverenju u Bundestagu je za većinu konzervativnih poslanika prosto nezamislivo.

3. Kancelar postavlja pitanje poverenja

I još nešto: parlament u uslovima političke krize ne može sam da se raspusti i raspiše vanredne izbore. Indirektno, to ponovo može da učini jedino kancelar. On ima ustavno pravo da postavi pitanje poverenja i zatraži od poslanika da se izjasne da li i dalje podržavaju rad njegove vlade.

To su pojedini kancelari u prošlosti koristili kako bi primorali sopstvene poslanike da glasaju za neke sporne odluke.

Tako je, na primer, kancelar Gerhard Šreder (SPD) u novembru 2001. u Bundestagu postavio pitanje poverenja, povezavši ga sa odlukom da li njegova vlada i on lično imaju podršku za angažovanje nemačke vojske (Bundesvera) u Avganistanu. Šreder je dobio većinu i mogao je da nastavi sa sprovođenjem svoje politike.

Verovatnoća u slučaju Fridriha Merca: veoma mala.

Merc je već izjavio da ne vidi nikakav smisao u tome da sada postavlja pitanje poverenja. Njemu pre svega nedostaje poverenje naroda, što potvrđuju loši rezultati u anketama, dok u samom parlamentu za sada nema znakova masovnog otkazivanja podrške unutar vladajuće koalicije.

Kada kancelar izgubi poverenje: Vanredni izbori

Međutim, ukoliko kancelar izgubi glasanje o poverenju, on može da pokrene proces raspuštanja parlamenta i raspisivanja vanrednih izbora. Nakon poraza u parlamentu, šef vlade zvanično predlaže predsedniku države da raspusti Bundestag i odredi termin za nove izbore.

Upravo tako je u decembru 2024. postupio Olaf Šolc (SPD), nakon što su liberali (FDP) napustili vladajuću koaliciju koju su činili sa SPD i Zelenima. Šolc je tada zatražio od predsednika Franka-Valtera Štajnmajera da raspiše vanredne izbore. Predsednik države zakonski nije u obavezi da to učini, ali se to u praksi po pravilu uvek događa.

Čini se potpuno isključeno da bi Merc sada posegao za takvim radikalnim rešenjem. U ovom trenutku ni SPD-u ni koaliciji CDU/CSU ne odgovaraju vanredni izbori.

Dakle, sve ostaje po starom?

U ovom trenutku sve ukazuje na to. Međutim, politički život u Berlinu je proteklih dana i sedmica bio toliko dinamičan i pun preokreta, da u budućnosti ništa ne bi trebalo u potpunosti isključiti.