Jedan pucanj je prekinuo sve: Sudija Jelena Janković za Danas – Društvo

Da počnemo od početka – rođena sam „davne” 1975. godine u (tada) Titovom Užicu, a detinjstvo i školske dane provela u selu Seča Reka kod Kosjerića. Detinjstvo je bilo kao i svako drugo u to vreme, bitna je bila škola, učenje, druženje preko leta u školskom dvorištu, čitanje stripova, gledanje dva televizijska programa. Vaspitavani smo (brat i ja) u duhu Jugoslovenstva, ateizma, škole i znanja kao nečeg najvažnijeg u životu, jer to se tada nekako podrazumevalo, bar u našoj kući (majka je bila nastavnica srpskohrvatskog jezika, a tata radnik u „Cementari”).

***

Ono što je obeležilo osamdesete u Jugoslaviji, pa i u našem malom selu, je verovanje u sve lepšu i sigurniju budućnost. Rasli smo uz priče iz NOB-a, uvereni da je to kraj epohe ratova, bar onih svetskih, da se nikada ništa slično neće ponoviti, da se ljudi sada vole, da su svesni napretka i lepote života.

***

Kako sam polako ulazila u tinejdžerske godine, kao i svi tada, bila sam opčinjena svetskom muzičkom scenom, domaća muzika je prestajala da bude aktuelna i polako sam sa „Plavog Orkestra” i „Crvene jabuke” prelazila na disko muziku, kao omiljeni pravac, pa pop i ostalo: Madona, Majkl Džekson, Sabrina, „Bros”, „Dipeš mod”, „Rokset”, „Kvin”… Redovno sam slušala Radio 202, sredom disko top lista, hitovi, a petkom „Dragstor 202” gde su se ispunjavale muzičke želje slušalaca. Nedeljom smo se smejali uz „Tup-tup“ i Minimaksa na Radio Beograd 2.

***

Imali smo kući stari gramofon i poslednja kupljena ploča bila je Bijelo dugme „Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo”, kao neka najava kraja jedne epohe. Kasetofon smo brat i ja dobili u mom osmom razredu, a nešto ranije TV u boji. Ispada kao da pričam o periodu od pre par vekova, ali nismo bili siromašni, bili smo prosečni, kao i svi tada.

***

Bila sam pripadnik poslednje generacije koja je išla na školsku ekskurziju u Sloveniju, što je inače bio redovan školski program za 8. razred. Godina 1989., mi takoreći još uvek deca, ne naslućujemo šta će se dešavati dalje. U Mariboru spavamo kod drugova i drugarica, sami se biramo u školi, ko se kome svidi, nastavnik te samo upiše u svesku da zna gde si. Vozili se kroz Postojinsku jamu vozićem, videli čovečiju ribicu…

***

Pred osmi razred prvi put izlazim u grad sa sestrom od tetke, u Kosjerić, čuvenu diskoteku „Manus”, gde su gostovali i Rambo Amadeus, Dino Dvornik…i mnogi drugi. Slušala se dobra disko i pop-rok muzika i svi su igrali. Kosjerić je bio jedna divna i romantična varošica.

***

Dolazi srednja škola, 1990. godina, polako počinje raspad naše divne zemlje i rat, a za njim kriza i nemaština. I tada, umesto Užičke gimnazije, iz praktičnih i ekonomskih razloga, upisujem srednju školu u Kosjeriću, jer se užička Ekonomska škola naprasno setila da baš te školske godine otvori dva odeljenja u Kosjeriću, čime me je beskrajno usrećila. Iz te škole pamtim druženja, bežanja sa časova, a od znanja jedino sam stekla veštinu „slepog kucanja” na pisaćoj mašini. Šalu na stranu, jedini predmeti koje sam volela bili su sociologija, filozofija i srpski jezik.

***

Svako razdoblje svoga života vezujem za muziku koja se tada slušala. Neka izaziva setu i nežna osećanja, a neka strah i bes. Sa Madone polako prelazimo na Džeja. Sa 202.-ke na radio 101, jer to su svi radili. A u malom mestu ili se uklopi ili budi odbačen i sam. Treće nema, tvoj izbor. Pojavljuje se turbo folk, Đogani i brat, Ivan i „200 na sat”, narodnjaci se slušaju na sve strane, idemo u dom kulture na koncert Cece koja predstavlja momka koji će biti zvezda i počinje pesma „Gori more, tope se planine”…

***

E, taj početak 90.-tih u Kosjeriću nije bio uopšte romantičan. Pred mojim očima događa se nešto što nikad nisam ni pomislila da bi moglo da se desi – ljudi počinju da mrze druge koji nisu kao oni, televizijska propaganda je moćna, nema filmova, uglavnom vesti sa detaljnim izveštajima sa ratišta sa područja, sada bivše, Jugoslavije.

***

Pojavio se neki Milošević posle Tita i svi ga stariji nešto „kao vole”, a mi mlađi što smo u buntu, ne znamo koga da volimo. Anarhija misli i stavova. Po gradu srećem čudne vojnike: rezerviste, neke opskurne likove sa bradama, sa puškama i obeležjima o kojima smo u školi učili da su predstavljali zlo. Oružja je na sve strane, kao i nekih nepoznatih ljudi. Napetost se oseća u vazduhu, pa iako je mnogo druženja i smeha u školi, kod kuće su zabrinuta lica roditelja. I vesti, vesti, vesti…

***

Konačno matura, razmišljanje o upisu fakulteta, i begu iz učmale male sredine. Tipično tinejdžerski, ali svi to moramo proći. Šta upisati i gde? Logično je bilo da svi iz Kosjerića studiraju u Beogradu, jer smo na pruzi Beograd-Bar i to je jedini direktan prevoz za neki univerzitetski grad. Ali „Beograd je isuviše veliki grad, nije to za tebe”, savetuju me, (ili sam možda sama sebe posavetovala, ne sećam se), Novi Sad daleko, Niš – država za sebe, Kragujevac – idealno mesto, a blizu. Ali u Kragujevcu nema sociologija, a ni filozofija, te moja želja da se bavim „proučavanjem društvenih pojava na nekom institutu” brzo pada u vodu. Praktični razlozi, potkrepljeni racionalnim roditeljskim stavovima da se od ideala ne živi, dovode do odluke da upišem Pravni fakultet u gradu u kome nikada pre u životu nisam bila.

***

Studije. Startujem 1994. godine, uz Avramovićev dinar. Ko je preživeo tešku 1993. gdinu taj je mogao nečemu da se nada. Siromašne, ali lepe godine studija. Svi smo bili jednako siromašni i niko se nije izdvajao. Išli smo u menzu, družili se po studentskim žurkama, izlazili u „Zid” klub studenata Mašinskog fakulteta, najbolje rok-pank studentsko mesto u gradu.

***

Drugi deo devedesetih u Kragujevcu je bio ispunjen „dešavanjima za dušu”. To su bile izuzetno kulturno i umetnički bogate godine, naročito za nas studente. Radila su oba bioskopa „Šumadija” i „Pionir”, a karte toliko jeftine da si mogao da gledaš svaki film. Koncerti su bili uobičajena pojava, sa izvođačima sa svih strana. Paralelno sa „turbo-folkom” pojavljuje se nova, po meni najbolja ikad muzička scena –- brzi bendovi Srbije. Redovno pratim radijske top liste i posećujem koncerte nekih tada još, bendova u povoju.

***

Dešava se ŠRAF 1995. godine, fenomenalan muzički festival u hali „Jezero”, gde u takmičarskom delu nastupa i pobeđuje, (tačnije deli prvo mesto sa bendom „Džimnastiks”) „Ludi Robin Hud, koji će nam srušiti kuću” – „Propaganda 117”. Pojavljuje se moj omiljeni bend (koji će do svog raspada to i ostati) „Čovek bez sluha” i možda sam subjektivna, nek mi ne zamere drugi muzičari, to je po meni najbolji Kragujevački bend ikada.

***

I upravo tih godina shvatam (i prihvatam) da će me u budućnosti uvek zanimati nešto novo, nove ideje, novi mladi kreativni ljudi, novi i nepoznati bendovi kojima treba dati šansu, novi pisci, novi umetnici… Podržavam svaku kreativnost mladih generacija i što sam starija, smatram da je naša obaveza i dužnost da im pomognemo, da se ta kreativnost ne uguši „racionalnim” razlozima (kao što je jelte, novac, jer to nije profitabilno).

***

Takođe, tih devedesetih, za nas studente je bilo toliko besplatnih sadržaja u SKC-u: tribine, književne večeri. Pamtim veče sa Ljubom Tadićem, koji je nasmejan i žali nam se da mu nikad nisu dali da glumi i u komedijama, pa veče sa Mirom Stupicom… Za svakog po nešto: tribina o vampirima sa naučne i druge strane, pa Festival alternativnih pozorišta…

***

To su devedesete koje ja pamtim i nosim u srcu. Meni je Kragujevac tih devedesetih bio najlepši, iako su ga tad zvali „dolina gladnih”, imali smo čime da hranimo dušu. U tom duhu, polako se pojavljuje i moja umetnička strana i počinjem da crtam, pa da slikam… postaje mi beg, neophodnost, drugo ja. Vraćam se i čitanju, otkrivam nove pisce, nove ideje.

***

Onda kreću i politička dešavanja, borba za nezavisne studentske organe na Pravnom fakultetu. Mislim da je u pitanju 1997. godina. U toj borbi smo uspeli, ali je zapisnik sa izbornog mesta volšebno nestao preko noći i uz nečiju pomoć, naša dalja borba je bila zaustavljena. Borba protiv pomenutog Miloševića i zloglasnog mu SPS-a, na širem nivou, protesti, mitinzi i kontramitinzi, šetnje uz udaranje u šerpe… Dolazi 1999. godina, apsolvent sam. Pre bombardovanja nikad bolji kulturni život u Kragujevcu, svirke u Tržnici: „Sanšajn”, „Ateist rep”, „Disciplina kičme”…

***

U društvu smo svi pravnici i vodimo političke i stručne rasprave u stanu uz jeftine step sokove, nekad pivo iz flaše i jeftini keks na meru. Čuje se sirena, ilazim na prozor zgrade u Lepeničkom bulevaru, gde smo tada brat i ja stanovali i kažem ekipi: „E za ovo će stvarno neko da odgovara!”, zatvaram prozor i čuje se detonacija. Pa ponovo. Istrčavamo ispred zgrade, ne ulazimo u podrum (šta ako se sruši zgrada?), stojimo na igralištu i gledamo u nebo, prebrojavamo ko je tu, a ko je otišao u menzu. Nestaje struja, ljudi trče kao bez glave, neki sedaju u auta i odlaze. Mi stojimo ispred prodavnice „Odiseja”, ispod drveta, toliko se tresem od straha da izgledam kao da imam Parkinsona. U životu se nikada nisam toliko uplašila. Jutro smo ipak dočekali u podrumu, zatim brzo spakovali šta je ko imao i pravac autobuska, svako na svoju stranu, brat i ja ka Požegi, pa za Kosjerić, ostalo društvo za Kruševac, Požarevac…

***

April 28., godine 2000., poslednji ispit – međunarodno privredno pravo. Kraj fakulteta. Osećam se kao izduvan balon, skoro depresivno. Znači to je to? Očekivala sam… ne znam šta, neki nalet sreće, no neki mi rekoše da je i ovaj potonji osećaj normalno stanje, pa sam se smirila. Pripravnički staž u Opštinskom sudu u Kragujevcu. Sve mi je novo, veličanstveno. Počev od stare zgrade sa teškim drvenim vratima, do slušanja prvih suđenja uživo i druženja sa mladim kolegama u kultnom sudskom restoranu u podrumu.

***

Septembar 2000. godine, situacija se zahuktava, počinju protesti, dolazi Đole Balašević i peva „kod Krsta”, dolaze i naše nove političke nade, grad je pun, svi su na ulicama. Svaki dan. Dane prevrata dočekujem u sudu. Na žalost , uživo prisustvujem slici pokušaja linča jedne zaposlene. U strahu razmišljam „da li su ovi novi bolji od ovih starih”? Imam 25 godina, pripravnik sam, početnik, sa iluzijama o veličanstvenosti suda, i gledam veliku grupu zaposlenih i sudija koja hoće da provali u sudsku upravu i osveti se „zloj koleginici”. Ta slika me prati sve ove godine i pratiće me do kraja života.

***

Veliki sam protivnik odmazde i to ću uvek biti. Postoji zakon, postoje sudovi, postoji pravda i postoji svest. Dolazim u stan u Nemanjinoj, puštam vesti na crno-belom televizoru. Obraća se Milošević i kaže da predaje vlast, da je izgubio izbore. Ne verujem… („gledam, ustajem iz kreveta”)… Kreću godine nade i poleta. Još uvek mogu da osetim i doživim taj „udah slobode” posle 5. oktobra, osećaj oslobođenja, radosti života, optimizma, lakog koraka i sreće koja nema konkretan razlog. Verovali smo u bolju budućnost, čekali je i dočekali. Ima nade ipak, biće nam sve bolje, sada možemo sve, a i mladi smo, život je pred nama.

***

U tom kratkom periodu opšte sreće položila sam i najteži ispit za nas pravnike – pravosudni. Mojoj sreći nema kraja, radost koja je izostala po završetku fakulteta, sada je tu u punom sjaju. Položiti pravosudni, to je kao da ste spremni za put u svemir. A ja ga položila. Idem ulicom, a noge mi ne dodiruju tlo. Ceo svet je moj, ja sam pobednik! Godina je 2002. i nada u bolju budućnost je tu. Dolazi mart 2003. godine. Jedan pucanj prekinuo je sve. Nastupa strah, neizvesnost, očaj. Ovome se nismo nadali. Tugovala sam kao i svi danima. Za čovekom, za jedinom svetlom tačkom, ali i za izgubljenom nadom i srušenim snovima.

***

Period rada u policiji, kadrovska služba, od jula 2003. godine. Nije planirano, ali nije bilo ni loše, radila sam svoj posao, čak bila i šef službe – kadrovske, po starom, po modernom HR. Upoznala mnoge dobre ljude. Upoznala i one druge, da ih ne pominjem, samo ih je tada bilo manje nego sada. Tada je policija imala drugačije prioritete, sprovodili se i razni projekti: policija u službi građana, školski policajac… u kadrovskoj službi sam stekla osnovna znanja iz radnog prava, (koje će me izgleda pratiti do kraja karijere), od rešenja o godišnjem odmoru, zastupanja pred sudom, do vođenja disciplinskih postupaka protiv policajaca, zbog čega su me neki od njih zvali – Karla del Ponte.

Značajno iskustvo, ali ta služba ipak nije bila moja želja i krajnji cilj kada sam upisala Pravni fakultet. Isuviše slobodnog duha za princip „naređenje – izvršenje”, znala sam da ne mogu tu dugo o(p)stati. Htela sam da budem advokat. Najlepša i najslobodnija profesija u oblasti prava. To i dan danas tvrdim i stojim iza svoje tvrdnje.

***

Planiramo i želimo, ali nam se planovi, a bogami ni želje često ne ostvaruju, tako da sam umesto advokature, spletom okolnosti postala sudija. Desila se, kažu, sramna reforma pravosuđa. Ja nisam bila u toku sa dešavanjima, radila sam drugi posao, imala svoj bogat privatni život nakon posla uz puno izlazaka i druženja. Sudija od 1. januara 2010. godine, posle pomenute reforme. Raspoređena sam u Odeljenje radnih sporova, delimo sudnice jer nememo prostor, a ja imam sreću jer sam sa koleginicom čiji sam bila pripravnik. Većinu kolega poznajem, ali upoznajem i nove divne ljude.

***

Krećemo sa optimizmom, veliki je broj predmeta, naročito u radnim sporovima – još uvek radi „Zastava”, „Ratko Mitrović”… nije još sve propalo. Dolazi 2012. godina i dešavaju se neke društvene promene. Još ih ne osećamo tako snažno, nekako se živi. Naredne godine postajem majka, novo iskustvo koje mi je obogatilo život. Polako počinjem da osećam da se situacija u društvu menja, ali ipak ne želim da prihvatim da neće valjati. Dani teku, ja sudim, uživam sa porodicom, slikam, čitam, neću da „mračim”, biće sve u redu.

***

Situacija u društvu se ipak zaoštrava, dešava se velika tragedija u Novom Sadu, nadstrešnica na železničkoj stanici, iz do sada neutvrđenog razloga, obrušava se i ubija 16 ljudi. To izaziva masovne proteste na ulicama. Istovremeno, neki novi mladi ljudi nas sve podižu iz dugogodišnje letargije i kažu da je moguće živeti bolje, bude nas, ohrabruju. Umesto mi njima da osvetlimo put, oni to rade za nas. Javlja se polet, nada…

***

Primećujem, kao i mnoštvo kolega, da se u pravosuđu ne odvija baš sve kako treba, da zakoni nekako ne važe isto za sve, da zakletvu koju smo položili izgleda ne poštuju baš svi. Kolega Nenad Baković i ja u decembru 2024. godine odlučujemo da javno podržimo studente u njihovoj borbi za primenu i poštovanje zakona, jer smatramo da je pravo, a i dužnost sudije da se javno oglasi u situacijama kada je ugrožena vladavina prava. Izjava je imala odjeka i krenula je lavina podrške od strane kolega sudija, tužilaca i ostalih zaposlenih.

***

Kako izvršna vlast nije mirovala i pritisci na pravosuđe su se nastavili, marta 2025. godine spontano se organizuje grupa sudija i tužilaca koja pod nazivom „Odbrana struke” počinje borbu za zaštitu pravosudnih funkcija, očuvanje nezavisnosti i integriteta i vraćanje poverenja građana u pravosuđe. Od početka sam aktivan član ovog, sada udruženja, sa kolegama od integriteta i stava. Do sada smo izdali veliki broj saopštenja, branili kolege, branili pravdu, branili zakonitost, organizovali konfernciju u Medija centru, prvi protest sudija, tužilaca i advokata, Marš za pravosuđe. Sa ponosom tvrdim da će ovo strukovno udruženje vratiti narušeno poverenje građana u pravosuđe.

***

Propisi kažu da se sudije ne smeju baviti politikom, biti članovi političkih stranaka, a sve radi očivanja nepristrasnosti u radu. Međutim, i sudija ima pravo na izražavanje mišljenja u svim segmetnima života koji ga se tiču kako pravosuđa, tako i društva u celini.

O sagovornici

Sudija Jelena Janković, rođena je u Užicu 1975. godine, odrasla u Sečoj Reci kod Kosjerića, a u Kragujevcu živi od 1994. godine, kada je upisala Pravni fakultet. Radila je u Opštinskom sudu, SUP-u, a sada je sudija Osnovnog suda u Kragujevcu počev od 2010. godine. Udata, majka tinejdžera, u slobodno vreme slika, radi ilustracije i bori se za bolje pravosuđe.

Do sada je imala nekoliko samostalnih izložbi slika u Kragujevcu od kojih dve u Domu omladine. Autorka je ilustracija za više knjiga od kojih jedna za decu, dva romana, knjiga poezije… Takođe, piše stručne autorske tekstove iz oblasti radnog prava i slobode govora sudija, od kojih su većina objavljivani u novinama, između ostalih i u Danasu.

Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.