Čekao sam na Vračaru sa sinom četiri i po sata – Bratislav Braca Marković

Osim mogućnosti da se u šali pravim važan u svom najužem okruženju, ova pozicija nije me uvela u zamku narcisoidnosti I uverenje da sam pametniji od drugih. Nemam prava da solim pamet monteru klime, zemljoradniku, lekaru ili pekaru. I šta mi onda ostaje? Ostaje mi mogućnost da iskreno tastaturom svog kompjutera prenosim svoja životna iskustva, pokušam da napravim neku komparaciju događaja iz svog detinjstva, mladosti ili poslovnog života sa aktuelnim političkim dešavanjima. Da pokušam nekog da nasmejem, rastužim, raznežim…Ali pre svega da pokušam da sa čitaocem napravim konekciju, da se razumemo i zajedno razmišljamo o svemu što nam se dešava.

Pre desetak godina, shvatio sam da aktuelna vlast Srbiju vodi u katastrofu. Uključio sam se u opozicione aktivnosti bez ikakvog ličnog interesa, sa jednim jedinim ciljem, da se napravi protivteža Vučićevom režimu, kako bi se on u nekom momentu pobedio na izborima. I danas mislim da je to bila koliko časna, toliko i mazohistička odluka. Jer bilo nas je malo, te nas je bilo lako pratiti, maltretirati prekršajnim, a neke i krivičnim prijavama. U nekom trenutku na ulicama nas je bilo nekoliko desetina, a nekada i više desetina hiljada. Međutim, nikada nismo uspeli ne da ozbiljnije ugrozimo Vučićev režim, već da ga uopšte ugrozimo.

Uslovi nisu bili pravedni, ali bilo je mnogo grešaka, sujeta, promašenih kadrovskih rešenja. Čak i kad je koalicija Srbija protiv nasilja napravila zapažen rezultat, brzo su se razišli. Menjale su se političke stranke, nastajale nove, napuštali su se poslanički klubovi, zadržavali mandati, tako da danas jedan broj „zakletih“ opozicionara, posredno ili neposredno podržava Vučića, do toga da su neki istaknuti pojedinci tadašnje opozicije sada na režimskoj listi. Čestiti aktivisti, oni koji su se mnogo puta smrzavali, pokisli ili kolabirali od vrućina na ulici, mnogo puta su se razočarali, ostajali zbunjeni i očajni. Zbog toga su se mnogi povukli.

Nakon tragedije u Novom Sadu izazvane korupcijom i nestručnošću aktuelne vlasti, Srbija se probudila. Ali nije je probudila opozicija. Probudili su je studenti, koji su prošpartali peške Srbiju, a biciklama Evropu. I nisu samo građani Srbije zadivljeni njihovom požrtvovanošću i energijom, njima se divila Evropa, pa i ceo demokratski svet.

Danas više nema dileme. Ogromni redovi u kojima su građani strpljivo satima čekali da daju potpis studentskoj listi, govore o raspoloženju građana.

Čekao sam na Vračaru sa sinom četiri i po sata. Mojoj generaciji

dobar deo života potrošen je u raznim redovima. Ovog puta svi su se radovali dužini reda i želeli da čekaju što duže. Pitao sam se često da li je Srbija postala Ćacilend i gde su oni divni normalni ljudi koje sretneš u prodavnici ili u povratku sa Kalenića, pitaš ih za zdravlje i za porodicu. I gle, evo ih. U dugačkim kolonama, nasmejani, normalni, pristojni. Niko nije hteo preko reda, niko se nije svađao. Studenti su donosili vodu i sokove. Stariji gospodin je doneo breskve i grožđe, objašnjavajući da je voće neprskano iz njegovog voćnjaka u Zaklopači. Da bi nas uverio da nije provokator, te da u voću nije recimo ricinus, pred nama se sam poslužio.

To je ta Srbija kojoj sa ponosom pripadam. Ona se videla, ti ljudi su stvarni, bilo ih je u celoj Srbiji u dugim redovima. Zbog toga je broj potpisnika studentske liste stvaran.

Broj potpisnika režimske liste ne može biti stvaran. Jer nije moguće za tri sata skupiti 170.000 potpisa. Procedura davanja jednog potpisa traje od dva do tri minuta. Jedan javni beležnik može za tri sata da verifikuje najviše devedeset potpisa. Prema dostupnim informacijama u Srbiji postoji 231 javni beležnik. Da su svi javni beležnici radili na prikupljanju potpisa za režimsku koaliciju, a jasno je da to nije bilo moguće, za tri sata moguće je teoretski skupiti 20.790 potpisa. Dakle, ili broj potpisa o kome govore predstavnici vlasti nije tačan, ili ovi potpisi nisu skupljeni na zakonom predviđen način. Verujem da je u pitanju i jedno i drugo.

Ali da se vratimo na opoziciju. Skoro sve relevantne opozicione stranke podržale su studentsku listu. Osnovano je verovati da oni koji to nisu učinili ozbiljno rizikuju da ne pređu cenzus, a ovde vam iz pristojnosti neću reći svoj stav do kraja. Kako god žele…

Referendumska atmosfera je već napravljena i verujem da postoji ozbiljna mogućnost da cenzus pređu samo dve liste.

Ako iskreno želimo promene onda se nekad moraju povući neprijatni potezi.

A ako neko ne želi da ih povuče, ili nije dovoljno pametan, što je malo verovatno, ili nije dovoljno iskren, što je mnogo verovatnije. Naročito što nam nije objašnjeno šta bi to učinili sa malim jednocifrenim procentom i kad bi prešli mali cenzus, koji je da podsetim uveo Vučić….

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa