Demokratsko društvo se ne prepoznaje po tome što svi stanu pod istu zastavu: Kritika studenata i opozicije – Izbori26

Možda grešim. Ozbiljno to kažem. Jer u vremenima kakva su ova naša, kada je politička atmosfera toliko nabijena emocijama, strahom, nadom i očekivanjima, nije lako ni postaviti pitanje a da ono odmah ne bude shvaćeno kao svrstavanje.

Ipak, nešto me muči. Ne oko toga ko je u pravu.

Ne oko toga za koga treba glasati. Nego oko nečega mnogo jednostavnijeg – da li, u trenutku kada nam je zajedništvo potrebno, još uvek umemo da podnesemo različitost?

Studenti su napravili svoj politički izbor. Formirali su listu i odlučili da izađu na izbore. Neke opozicione stranke odlučile su da ih podrže i da ne nastupe samostalno. Druge su odlučile drugačije.

To su političke odluke. Možemo ih podržavati ili ne. Možemo misliti da su mudre ili pogrešne. Možemo verovati da je u ovom trenutku najvažnije objediniti snage, a možemo misliti i da je važno da različite političke opcije ostanu vidljive.
Sve je to deo politike.

Ali upravo zato mislim da bi trebalo da sačuvamo nešto što je važnije od trenutne političke računice – pravo na drugačije mišljenje.

Ne samo pravo da ga imamo u sebi. Nego pravo da ga javno kažemo. Čak i kada se većina oko nas sa njim ne slaže.

Možda ovo zvuči kao nešto što se podrazumeva. A trebalo bi.

Ali sloboda mišljenja najlakše se brani onda kada nam se mišljenje dopada. Pravi test dolazi kada nam zasmeta.

Kada neko kaže: „Podržavam promenu, ali ne podržavam ovu listu.“ Ili: „Podržavam studentske zahteve, ali ne mislim da zbog toga treba da podržim svaku njihovu političku odluku.“ Ili:

„Mislim da opozicione stranke treba samostalno da izađu na izbore.“ Ili čak: „Nisam još siguran šta mislim.“

Da li takvim ljudima ostavljamo dovoljno prostora? Ili ćemo, nehotice, početi da merimo njihovu pripadnost time koliko su spremni da slede zajedničku liniju? Ne tvrdim da se to već dogodilo. Naprotiv, pitam se kako da učinimo da se ne dogodi.

Jer postoji jedno iskušenje koje prati svaku veliku političku borbu: kada je cilj dovoljno važan, lako počnemo da mislimo da je svaka razlika štetna. Kada je trenutak dovoljno dramatičan, počnemo da verujemo da za nijanse nema vremena.

A možda upravo tada treba da budemo najoprezniji. Jer zajedništvo nije isto što i jednoglasnost.

Možemo biti zajedno oko nekih stvari, a različiti oko drugih. Možemo deliti isti cilj, a ne deliti isti put. Možemo poštovati studentski pokret, a ne slagati se sa svakom njegovom odlukom. Možemo razumeti pravo opozicionih stranaka da samostalno izađu pred birače, čak i kada mislimo da bi drugačije bilo korisnije. Možemo biti razočarani nečijim izborom, a da mu ne osporimo pravo na taj izbor.

Meni se čini da upravo tu počinje ozbiljna politička kultura. Ne tamo gde se svi slažemo. Nego tamo gde možemo da se ne složimo, a da se zbog toga ne mrzimo.

Pišući ovo, ponovo sam se setila Kanta i njegove jednostavne, ali zahtevne misli: usudi se da misliš svojom glavom.

Ne zato što treba da budeš drugačiji od drugih. Ne zato što treba da sumnjaš u sve. Ne zato što si, samim tim što misliš samostalno, nužno u pravu. Nego zato što je mišljenje odgovornost.

A onda dolazi ono teže.

Ako zaista želimo da ljudi misle svojom glavom, moramo biti spremni da čujemo njihove odgovore. I kada nam se ne dopadaju. Inače ne tražimo slobodno mišljenje. Tražimo saglasnost. A to nije isto.

Zato mi se čini da pred ove izbore imamo jednu malu, ali važnu obavezu prema sebi. Da ne pravimo od političkog izbora test karaktera. Da ne zaključujemo da je neko „naš“ samo zato što glasa kao mi. Ali ni da nije „naš“ zato što glasa drugačije.

Da drugima damo istu slobodu koju tražimo za sebe. I da ostavimo malo prostora za ono što je u politici možda najteže, a u demokratiji neophodno – za sumnju.

Za „možda“.

Za „nisam siguran“.

Za „ne slažem se“.

Za „predomislio sam se“.

Za „mislim drugačije“.

Možda grešim i možda je ovo samo moja lična potreba da u buci oko nas čujem malo više nijansi. Ali ako se zaista nadamo društvu u kojem će ljudi slobodno misliti, birati i govoriti, onda bih volela da tu slobodu ne čuvamo samo za vreme kada nam je zgodna.

Jer demokratsko društvo se ne prepoznaje po tome što svi stanu pod istu zastavu. Nego po tome što čovek može da stoji pored te zastave i da kaže: „Ja mislim drugačije“ – a da zbog toga i dalje bude naš.

Možda je baš to ono što sada treba da sačuvamo. Ne saglasnost.

Već – jedni druge!

Autorka je novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa