INTERVJU Glumica Bojana Novaković: Sistem diže mali broj ljudi na uzvišenu poziciju, a drugi neka se međusobno kolju – Kultura

Vodio ju je, između ostalog, nagon za rešavanjem misterije – tokom odrastanja koje se odvijalo u Australiji joj je bilo manje ili više zabranjeno da komunicira sa tetkom, budući da bi njen životni stil mogao izvršiti loš uticaj.

Bojana Novaković je posle projekcije zamolila da publika ne postavlja dodatna pitanja vezana za živote njene porodice, naglasivši da se u filmu nalazi sve što bi trebalo da se zna, što je nešto čega sam se i ja držao tokom razgovora.

Posledično, ne želim ni da u najavi intervjua otkrivam detalje, ali reći ću da film „Zabranjena tetka“ prvo određenim zabavnim stilskim odlukama nadilazi potencijalnu banalnost male porodične priče, da bi kada opisani događaji postanu ekstremni takođe uspešno izbegao zamke neukusnog senzacionalizma.

Najvažnije, nekakvom promišljeno-instinktivnom alhemijom – uključujući Vasila Hadžimanova koji se u segmentima života predstavljenim kroz formu turske „sapunice“ pojavljuje kao jedan od tetkinih momaka, lokalni uterivač dugova – celina ne govori o žrtvama nego o ljudima koji opstaju.

Na kraju intervjua kratko smo razgovarali o Bojaninom košmarnom alter-egu imena Yana Novak kojim se igrala u to vreme, sa akcentom na genijalni klip sa Bajlonove pijace.

Kada sam pre nekoliko dana pričao sa Igorom Bezinovićem, rediteljem filma „Fiume o morte!“, dotakli smo se Želimira Žilnika i šta se dešava kada umetnost izađe na ulicu.

Ali ovde postoji još nešto: čini mi se da je taj pokondireni influenserski monstrum toliko stvaran zato što je urnebesni rezultat autorkinog straha pred onim u šta je devojčica koja je sa sedam godina došla iz Srbije u Australiju mogla da se pretvori. Ali nije, i to je i do porodice.

* * *

Kako se osećaš jutro nakon premijere? Imam i jedan dodatak koji je vrlo pipav, naročito zato što sam muškarac. Palo mi je na pamet pa ću i izgovoriti. Da li ima naznaka postporođajne depresije? Nosiš ovaj film toliko dugo, od 2013. godine, i sada je izašao u svet.

Pomislila sam da pričaš o meni. Bukvalno sam htela da završim intervju.

Znao sam da je rizično.

Vrlo interesantno pitanje, sviđa mi se. Rekla sam to i sinoć, kao da sam bokser koji se pripremao celu godinu, ušao u ring, pobedio i ničega se ne seća. Za nas je najbitnije da se film prikaže i da dobijemo utiske, da izazove razgovore i dijaloge. To je najbitnije i to se već desilo. Najdirljivije mi je bilo upravo ono što ima veze sa time što si ti rekao, da si muškarac. Posle projekcije nisam mogla da izađem iz bioskopa od ljudi koji su prilazili ne da se zahvale za film, da pohvale. To je subjektivno, neki ljudi će ga voleti a neki neće. Ali, u jednakom broju su mi prilazili muškarci i žene da nešto podele. Da kažu, „imam i ja tetku“, „imam i ja strica“, „imam i ja tatu koji…“. Čovek mi je sinoć pola sata pričao o svom ocu. Problem nasilja nad ženama nije samo ženski problem, i nije samo problem za žene, nego i za muškarce. To je problem sistema, problem emotivnih i fizičkih posledica koje to kreira. To utiče i na telo muškarca, a ne samo žene. Film nema zlikovca – čak ni moj deda nije zlikovac, imate tetku koja ga brani, imate sve perspektive… u pogledu toga, film bi mogao da se zove „Loša majka“. To su naše porodice, i šta mi sa tim sada da radimo? To su naše komšije, teče, očevi, dede. Ako nas već sistem jebe, izvinjavam se, i ako nas tereti da nosimo posledice u našim telima, u našem DNK, onda makar da se ne okrećemo sami protiv sebe. Jer to je i cilj sistema koji diže vrlo mali broj ljudi na neku uzvišenu poziciju a drugi neka se međusobno kolju.

Da li si bila inspirisana nekim dokumentarnim filmovima? Meni se tokom gledanja „javio“ „Stories We Tell“ Sare Poli.

Naravno. Interesantno je da sam tim filmom bila inspirisana mnogo nakon snimanja. Segmenti sa turskim sapunicama su postali deo filma kada smo shvatili da imamo „rupu“ koja skoro da stvara dosadu. Priča o tetkinom detinjstvu je priča mnogih žena, banalizovana i ne toliko strašna. Tada smo počeli da tragamo za rešenjem, setili se filma „Stories We Tell“, zatim „First Cousin Once Removed“ Alena Berlinera. Ja sam veliki ljubitelj svih filmova Erola Morisa, i stilizacija sapunica je donekle potekla iz jednog njegovog filma na temu medija. Veza sa Sarom Poli se desila, nisam gledala sa ciljem da pronađem način na koji ću ja nešto da napravim, i jako mi je lepo da jedna žena u Kanadi i jedna žena u Srbiji rade nešto što može da se uporedi.

U tvom filmu su igrani segmenti u izvesnom smislu nadrealni, a u njenom su snimljeni tako da te gotovo prevare, da pomisliš da gledaš stvarne snimke.

Ima jedna ključna razlika. Ona je znala priču pre nego što je počela da pravi film, a ja nisam. Zatim je mogla da stilom stvara reakciju, dok kod nas sam narativ oblikuje iznenađenje.

I njena priča je zapravo nežna.

– To je tačno. Mislim da je njen film remek-delo, jedan od mojih omiljenih dokumentaraca. Neverovatno mi je bilo koliko me je pogodio, a stvarno jeste nežna priča. Naročito upoređujući sa ovom.

Kreće od tihe traume i na kraju otkriva snažnu vezu dve osobe, oca i ćerke, koje ne dele biološki materijal ali odrastaju zajedno kao nekakvi neobični prijatelji. Ali dosta o Sari Poli…

– Mogli bismo o njoj… ja nju obožavam.

Mogli bismo pola sata. Šta misliš da je zdravije za dušu? Ne znati ništa o intimi svoje porodice ili saznati sve? (Pauza u razgovoru.) Ako je komplikovano, možemo da preskočimo...

– Nije komplikovano nego se prisećam Ibzenove „Divlje patke“. Znaš priču? Dete je upućeno u aferu svojih roditelja, i ubije se. Bukvalno je priča o tome da li je iskrenost uvek dobra stvar. Nisam neko ko umetnosti daje veliku ulogu, ali meni je ta predstava promenila život. Uvek sam bila neko ko sve kaže, ko želi da joj se sve kaže, ako ja imam aferu treba da ti kažem, ako ti imaš aferu reci mi, a onda mi je ta predstava promenila način gledanja. Nisam stručnjak za ovo pitanje, ali mislim da je bolje da ja kao odrasla osoba znam to što sam saznala. Da li je za moju tetku dobro što je rekla? Sigurno bi bilo bolje da je to rečeno intimno. Mora se reći. Ali da li je dobro da to svi saznamo…

Zavisi od osobe. Neko će se skrhati nakon što njegova intima izađe u javnost, a nekome će upravo to biti terapeutski.

– Tako je. A nekome se neće ništa promeniti.

Da li si u nekom trenutku rada na filmu rekla, „Sad idem do kraja“? „Pustiću članove moje porodice da u kameru kažu sve što im je na duši“?

– Pustila sam ih misleći da to nikada neće biti film. Stvarno verujem da su oni sami autori filma. Moj plan je bio da napravim kratki film od deset minuta koji će da bude zabavan portret moje tetke. I da ga stavim na Jutjub. Cilj je bio da naučim da montiram i režiram. Oni su ti koji su koristili kameru kao nekakvog svedoka. Oni su počeli da razvijaju dalje. Ali, postoje stvari koje nisu u filmu, i ja jedva čekam da razrešimo pitanja u vezi DCP kopije i da uništim sav preostali materijal. Tu postoje stvari koje niko nikada ne treba da zna. Moja obaveza je da zaštitim ljude.

Da li je u periodu holivudske karijere postojao trenutak kada si rekla: „E, sada ne idem do kraja. Dovoljno je bilo“?

– Vrlo interesantno pitanje. U Ameriku sam otišla zato što sam primetila da se menja tržište u Australiji, i da ako hoću da imam glavne uloge u australijskim filmovima moram da steknem neku vrstu uspeha u Americi. Uvek sam htela da se bavim nezavisnim, malim filmovima, autorskim pričama, i jedini rezon odlaska u Ameriku je bio da malo podignem svoj profil u Australiji. E, sada… mene je malo ta Amerika začarala. „Hoću da postanem zvezda, kako je to divno!“. Ali istovremeno, kada bih dobila predstavu u Australiji to bi mi bio prioritet. Mnogo volim pozorište. Odbijala sam uloge, i sada sam u fazonu da ne mogu da verujem da sam to radila, a istovremeno, to sam ja. Sada kada sam starija, malo sam u fazonu „Iju! Malo sam pogrešila“. Ali, to je što je. Nekako mi je važnije da imam podršku od kolega u Srbiji i Australiji, nego od Holivuda, i to je uvek bilo tako. Možda je to i dobro i loše, ne znam. Na tebi je da protumačiš. Nije da sam rekla „ne idem do kraja“, nego sam prosto imala neke druge prioritete. Recimo, 2020. je trebalo da radim neku ogromnu komediju, to je otkazano zbog kovida i onda sam krenula da se bavim pitanjem litijuma u Srbiji. Moji roditelji su poludeli, jer ja šest meseci nisam radila nijednu audiciju, nisam imala sastanke, nisam odgovarala na mejlove. Mene gluma u tom momentu nije interesovala zato što je plodna zemlja u Srbiji u opasnosti. Kakva sad gluma?

Pitao sam se da li je u redu da o tome pričamo, jer ovde imamo neke druge teme.

– Naravno, ali to je sve vezano. Žensko telo i priroda su ista stvar.

Da li smo završili sa Rio Tintom? Ili je to kao neka horor franšiza, gde sada sledi „Rio Tinto III: Uskrsnuće“?

– Održavanje plodne zemlje nema kraja, naročito danas kada se pokušava sa privatizacijom svega. Zaštita čiste vode, vazduha i plodnog tla je generacijska stvar. To je novi vid odbrane jedne zemlje. Neću da zvučim kao nacionalista, pričam o nečem univerzalnom. Mi nikada nećemo oterati Rio Tinto. Odložićemo Rio Tinto dok oni sami ne odluče da odu, i onda će se pojaviti neko drugi. Proces će biti takav dok god su litijum i bor u toj zemlji, dakle zauvek. Svesni smo da trčimo tri maratona, ultramaraton. Činjenica da je rudnik odložen već pet godina mora da se gleda kao uspeh, iako su oni i dalje tu, iako je EU to proglasila strateškim projektom. Oni su 2022. godine hteli da krenu da grade rudnik, a ove godine da počnu da prodaju taj litijum. Tako da govorimo o uspehu i naroda, i grupa civilnog društva, i lokalnog stanovništva koje se ujedinilo. U okviru istog sistem se pokušava silovanje te zemlje i normalizuje nasilje nad ženama.

Koliko na koncu zavisi od razrešenja društvene krize u Srbiji, i od izbora koji će u nekom trenutku morati da se dese? Pratiš li ta dešavanja? Stotine hiljada ljudi koji se upisuju u birački spisak?

– U pogledu stranačke politike, da ovo ne radi jedna stranka radila bi neka druga. Ja se izvinjavam. Zato što sistem to dozvoljava. Sve pratim. Više ne komentarišem zato što mislim da je problem mnogo veći. Srbija je kap u moru u pogledu globalnog problema korporacija koje su krenule bukvalno da vladaju državama.

Veliki kapital je uvek bio povezan sa političkom moći. Ali da li smo sada ušli u neku nepovratnu fazu tog procesa? U najavu kataklizme?

– Da pogledamo Ameriku kao silu. Amerika nije demokratska zemlja, ona je korporatokratija. Dve glavne stranke primaju novac od istih korporacija, istih banaka, istih investitora. I sad mi pričamo o jednoj maloj Srbiji. Naravno da je kapitalizam problem, naravno da dok ne krenemo da pričamo o tome, dok ne uništimo taj sistem društvene organizacije, bavićemo se sitnim problemima bez gledanja šire slike. Ako neko nema snagu da se bori, treba samo da podrži one koji je imaju. Da ih hrani, da ih voli, da ih štiti. Ima mesta za sve. Zakoni se oblikuju da daju veća prava korporacijama nego ljudima. U Americi, Francuskoj, Nemačkoj je već tako. Mi u Srbiji vidimo da je stranka koruptivna zato što ti zakoni još ne postoje, i menjaju se polako. Ono što je u Americi legalno u Srbiji još uvek nije, ali kada se svi zakoni izmene više nećemo govoriti o korupciji nego o normalizaciji. Ja ne znam rešenje, nisam politikolog ili sociolog, ali mene skoro da ni ne zanima šta je legalno a šta nije, ko je u vlasti a ko nije. Stvarno me više ništa od toga ne zanima. Ja sam za kompletnu destrukciju svega, čak i ako ne znamo šta nam dolazi iza ćoška. Metafora: ako mene moj partner u kući tuče, ja moram da nađem način da izađem iz kuće. Ne razmišljam o sledećem partneru. Nema veze koji je sledeći, samo da ovog uništimo.

U stvari, i u tvom filmu na intimnom, porodičnom planu imamo priliku da svedočimo destrukciji postojećeg stanja da bi se krenulo ka nečem boljem. Za kraj, budući da sam sa Dorćola i ceo život cirkulišem oko Bajlonove pijace, zanima me da li je postojala opasnost da dobijemo dugometražni film o Jani Novak?

– (Smeh.) Ja sam htela da se Jana Novak kandiduje za predsednicu u nekom momentu. Jana Novak je u penziji. Možda kada napunim šezdeset, sedamdeset godina ću da je izvadim. Zaboravili su je ljudi, i neka su.

Ja nisam, jer je to bila fantastična manipulacija. Sećam se komentara na Jutjubu, i koliko su poverovali da je to stvarno.

„Baci joj ciglu“, „Joj, bože“, „Ona bruka Srbiju“… Meni je to bilo toliko kul. Jedna moja prijateljica je onda pisala, „Ma, to je Bojana“. Ja, kao, „Ćuti, bre, Marija. Pusti ih da se brukaju“. Da, Jana Novak je bila jako interesantna. Čak sam radila intervju u kojem sam rekla da je ona jedna prostakuša, „nemojte da se brinete, ne bruka ona Srbiju, niko tamo ne zna ko je ona…“.

Sociološko-kulturološki eksperiment.

– Sviđa mi se da je znaš.