Lekar u svakom selu: Koliko je realno ostvariv ovaj plan Studentske liste? – Društvo

Druga na Studentskoj listi, dečji otorinolaringolog Katarina Stanković, kaže za Danas da je njihov plan veoma ambiciozan, ali i da je ostvariv.

„Mesto snanovanja ne sme da određuje da li će neko dobiti lekarsku pomoć na vreme“

„Ostvariv je ako ga razumemo kao obavezu države da svakom građaninu (grada ili sela) obezbedimo dostupnog lekara, a ne kao obećanje da će u svakom selu lekar sedeti 24 sata dnevno“, ističe Stanković, dodajući da je prvi korak da se utvrdi koliko funkcionalnih ambulanti postoji, u kakvom su stanju i koliko im stanovnika gravitira.

„Broj građana po broju ambulante je veoma bitan u planiranju opšte zdravstvene zaštite, i vrste zdravstvene zaštite. U većim selima lekar opšte prakse ili lekar porodične medicine treba da bude prisutan u adekvatno opremljenoj ambulanti, dok se u manjim mestima zdravstvena zaštita može organizovati kroz redovne dolaske izabranog lekara, patronažne i mobilne timove, kućne posete i konsultacije“, navodi ona.

Najveći problem u zdravstvu, napominje Stanković, nije samo nedostatak opremljenih ambulanti i zdravstvenih centara, već nedostatak zdravstvenih radnika i saradnika. Zato smatra da lekarima koji rade u manjim i udaljenim sredinama treba ponuditi pristojnu platu, rešeno stambeno pitanje, dobre uslove rada, mogućnost usavršavanja, stalnu komunikaciju i dostupnost regionalnih zdravstvenih centara i jasnu profesionalnu perspektivu.

„Mladi lekar ne može biti poslat u selo bez opreme, podrške mentora i mogućnosti da napreduje. Ovo nije mera koja može da se sprovede preko noći, ali može planski, najpre u opštinama u kojima su građani najudaljeniji od zdravstvene zaštite. Suština naše poruke je jednostavna: mesto stanovanja ne sme da određuje da li će neko dobiti lekarsku pomoć na vreme. Ambulanta koja je zaključana i lekar koji postoji samo na papiru nisu zdravstvena zaštita“, naglašava naša sagovornica.

Njihov plan je i da lekovi pacijentima budu dostupniji, jer kako kaže doktorka Stanković, “niko od nas ne sme da bira između lekova, kirije, hrane i računa”. To bi, dodaje ona, podrazumevalo doslednu primenu zakona, kontrolu propisanih marži i ozbiljne pregovore države sa farmaceutskim kompanijama.

„Potrebni su nam ljudi, oprema, funkcionalne ustanove, kraće liste čekanja i jasna odgovornost za trošenje novca. Moramo ulagati i u prevenciju, jer je bolest najbolje sprečiti ili otkriti na vreme, pre nego što lečenje postane teško, nemoguće a i skuplje. Cilj je zdravstveni sistem u kojem pacijent nije broj, lekar nije iscrpljen, a kvalitet lečenja ne zavisi od mesta stanovanja, poznanstva ili dubine novčanika. Jedan od načina je i veća integracija privatnih zdravstvenih ustanova u zdravstveni sistem Srbije, a postoji nekoliko modela da se to uradi“, navodi Stanković, o oporavku zdravstva.

Govoreći o nedostatku lekara i medicinskih sestara, Stanković kaže da su tome verovatno doprineli odlazak na rad u inostranstvo, ali i loše planiranje od strane Ministarstva zdravlja i samih zdravstvenih ustanova, te da je za početak potrebno da se napravi optimizacija postojećeg kadra i opreme, kako bi zdravstvena usluga i dostupnost bile unapređene, dok se nedostajući kadrovi ne popune.

Ako dobije poverenje građana da bude narodna poslanica zalagaće se za kraće liste čekanja, transparentno trošenje novca, odgovornost svih koji upravljaju zdravstvenim sistemom i da potrebe pacijenata budu na prvom mestu.

„Biću glas dece, roditelja, pacijenata i zdravstvenih radnika, onih koji najređe imaju priliku da budu saslušani. Kao lekar koji više od dve decenije radi sa decom i njihovim porodicama, posebno ću insistirati na unapređenju zdravstvene zaštite dece, jačanju prevencije i ranom otkrivanju bolesti. Mesto u kojem je dete rođeno ne sme da određuje kakvu će zdravstvenu zaštitu dobiti. Zalagaću se za decentralizaciju zdravstva, obnovu i opremanje domova zdravlja i ambulanti, kao i za dostupnost pedijatara i drugih dečjih specijalista širom Srbije. Jednako važno biće poboljšanje položaja zdravstvenih radnika. Lekarima su potrebni bolji uslovi rada, manje preopterećenja i dežurstava, kvalitetno mentorstvo, kontinuirano usavršavanje i napredovanje zasnovano na znanju i rezultatima, a ne na političkoj pripadnosti“, poručuje ona i dodaje da će se posebno boriti protiv partijskog zapošljavanja.

Vratiti broj lekara od pre 20, 30 godina

Vladan Marković, radiolog i potpredsednik Sindikata lekara i farmaceuta Srbije, kaže da taj sindikat podržava nameru ko god vršio vlast da se sistem zdravstvene zaštite ne unapredi, već da se vrati na brojnost kadra koji je postojao pre 20, 30 godina.

„Primer iz moje ustanove kada sam ja počinjao da radim bilo je preko 500 zaposlenih, da bi pred koronu spao na manje od 200. Stoga, podržavamo zapošljavanje novog kadra, ali iako su vidni pomaci nakon što je veliki broj mladih primljen, jer su se angažovali da pomognu za vreme epidemije, pitanje je sada kako su raspoređeni. Ima se utisak da svi žele u veće centre, a slabo u manja mesta i sela. Ranije je važilo nepisano pravilo da se minimum dve godine stiče iskustvo u opštoj praksi pa tek onda se dobijaju specijalizacije, a sada se čini da mnogi preskaču tu važnu stepenicu, barem je to vidljivo na nivou primarne zdravstvene zaštite“, navodi naš sagovornik.

A koliko će realno da se ostvare najave Studentske liste zavisiće, kaže Marković, od mnogih faktora, a pre svega od količine novca koja može da se odvoji za te namene.

„Verovatno je veliki broj tih objekata zapušten i trebaće temeljna obnova, oprema i uređaji, a sada je i pitanje teritorijalnog rasporeda, jer su mnoga mesta ostala sa malo ili bez stanovnika. Za neko brže premošćavanje situacije moguće rešenje je i izjednačavanje privatnog sektora sa državnim, a što bi zahtevalo mnogo rada na usklađivanju cene rada i usluga, kao i konačno uvođenje i privatnog zdravstvenog osiguranja i platnih razreda, a što u današnjim okolnostima izgleda da je na dugačkom štapu“, zaključuje on.

Prema nezvaničnim procenama, trenutno nam nedostaje oko 1.000 lekara i četiri puta više medicinskih sestara i tehničara. U pojedinim domovima zdravlja, fali i po deset lekara, dok ambulante postoje u većim selima koje rade samo prvu smenu, i gde se radi “jedan za dvoje”.

Jaz između sela i grada i Srbije i EU

Elizabet Paunović, penzionisana direktorka Evropskog centra za životnu sredinu i zdravlje Svetske zdravstvene organizacije (SZO), smatra da je prevazilaženje nejednakosti u dostupnosti primarne zdravstvene zaštite za seosko stanovništvo važna komponenta koju bi trebalo da ima svaki program unapređenja zdravstvene zaštite, što popularnije može da se formuliše i kao “doktor u svakom selu”.

Ona ukazuje na smernice SZO o disbalansu u primarnoj zdravstvenoj zaštiti u ruralnim predelima iz 2021., koje daju 17 preporuka u četiri domena (obrazovanje, regulativa, stimulacije i podrška) sa izričitim upozorenjem da izolovane mere ne funkcionišu i da je potreban celokupan „paket“.

“Najvažnije preporuke bi bile: ciljani prijem studenata medicine ruralnog porekla, obavezna ruralna klinička praksa, paket finansijskih i nefinansijskih stimulacija, ulaganje u ruralnu infrastrukturu i karijerni putevi. Dopunski okvir čini prebacivanje određenih poslova na sestre, što je kod nas pre više decenija postojalo, zatim na mobilne službe i na telemedicinu (pomoć na daljinu)“, navodi sagovornica Danasa.

Govoreći o zdravstvenoj zaštiti u Srbiji, Paunović navodi da dobro zdravlje u Srbiji prijavljuje 70,1 odsto u gradskim sredinama prema 60,9 odsto u vangradskim naseljima, dok ograničenje u aktivnostima usled bolesti prijavluje 24,4 odsto u vangradskim nasuprot 20,3 odsto u celoj državi.

“Nezadovoljene potrebe su značajno više u ruralnim područjima, uz zatvaranje seoskih ambulanti kao postojanje eksplicitne barijere. Što se tiče pokazatelja zdravlja stanovništva Srbije, u poređenju sa EU, preventabilni mortalitet, odnosno smrtnost koja se može sprečiti, u Srbiji je 413 na 100.000 stanovnika, a u EU 201, što znači da bi nizom mera u reformi same zdravstvene službe, ali i sprovođenjem primarne i sekundarne prevencije broj smrti koje se mogu sprečiti bio manji, tj. ljudi bi duže živeli. Sada je u Srbiji za oba pola očekivano trajanje života 77,3 godine, u EU 81,5 godina”, navodi naša sagovornica i dodaje da ukoliko bi se eliminisala smrtnost koja može da se izbegne muškarci bi živeli duže 6,3 godine, a žene 3,9, što bi smanjilo jaz u odnosu na EU.

„Da bi se ovo postiglo, neophodno je na prvom mestu definisati one grupe stanovništva koje su najugroženije, te tako odrediti prioritete za aktivnosti, što se svakako odnosi i na prevazilaženje jaza u dostupnosti koršćenja zdravstvene službe koji postoji između sela i grada, ali i na niz drugih aktivnosti u prevazilaženju nejednakosti u zdravlju. Na primer, deca spadaju u najosetljivije grupe, kao i trudnice i majke, pa bi fokus na seosku sredinu morao na prvom mestu da zadovolji potrebe ovih grupa“, zaključuje Paunović.