Nemački istoričar: Presuda Hašimu Tačiju ne utiče na legitimitet nezavisnosti Kosova – Svet

Konrad Kleving je istoričar za oblast jugoistočne Evrope u Lajbnic-institutu za studije istočne i jugoistočne Evrope u Regenzburgu. On je stručnjak za Kosovo i istoriju Zapadnog Balkana.

DW: Gospodine Kleving, Specijalizovana sudska veća u Hagu proglasila su Hašima Tačija, Kadrija Veseljija, Redžepa Seljimija i Jakupa Krasnićija krivim za ratne zločine, ali su ih oslobodila optužbi za zločine protiv čovečnosti. Kako kao istoričar ocenjujete tu presudu?

Konrad Kleving: S jedne strane, sud je uspeo – i to bolje od tužilaštva – da napravi razliku u pogledu pojedinačne odgovornosti optuženih. Tužilaštvo je tražilo kazne zatvora od 45 godina za svakog od četvorice optuženih, a sud je sada napravio jasniju razliku i izrekao kazne koje se znatno razlikuju.

Međutim, za mene kao istoričara, ostaje jedan suštinski problem. Sud nastavlja da deluje koristeći koncept „udruženog zločinačkog poduhvata“, a tu, po mom mišljenju, postoji rizik da se pojedinačna i grupna odgovornost ponovo stope jedna s drugom. Štaviše, smatram da presuda ne uzima dovoljno u obzir specifičnu prirodu gerilskog ratovanja.

U kom smislu?

Jedna stvar koja mi kao istoričaru deluje posebno neobično jeste sledeće: u slučaju Hašima Tačija, sud je izrekao pojedinačnu kaznu od 15 godina za nezakonito ili proizvoljno hapšenje i lišavanje slobode. Smatram da je to istorijski značajno. Kako jedna gerilska formacija može vojno da deluje ako ne može nikoga da zarobi?

Druga tačka se tiče izricanja kazne Redžepu Seljimiju. Prema mom tumačenju obrazloženja presude, on se, između ostalog, smatra odgovornim i za učešće u podeli operativnih zona i, posledično, za nezakonite zatvore koji su postojali u okviru tih zona. Tu kao istoričar vidim problem: sama činjenica da je neko učestvovao u podeli vojnih zona ne može sama po sebi predstavljati krivično delo. Važna je konkretna odgovornost koju je ta osoba snosila u vezi s nezakonitim zatvorima i zločinima počinjenim u njima.

Takođe je bilo zanimljivo to što je sudija prilikom odmeravanja kazne izjavio da bi težina kazne trebalo da pošalje signal međunarodnoj zajednici i međunarodnoj pravnoj praksi. Naravno, važno je potvrditi da se nezakonito nasilje i ubistva kažnjavaju. Međutim, cilj ne može biti da se partizansko i gerilsko ratovanje učine praktično nemogućim. U suprotnom, svako ko pruža otpor zarad nekog cilja – ma koliko on bio pravedan – teško bi mogao da preuzme ulogu vojnog vođe u gerilskom ratu.

Zamenik premijera i ministar unutrašnjih poslova Srbije Ivica Dačić ocenio je da je ova presuda dokaz da je OVK bila „zločinačka i teroristička organizacija“. Da li ova presuda daje veću težinu Miloševićevoj naraciji o ratu?

Sam sud navodi da nije odlučivao o legitimitetu rata, niti je pokušao da uporedi zločine OVK sa zločinima koje su srpske snage počinile nad kosovskim Albancima. Ova presuda utvrđuje individualnu odgovornost određenih osoba. Iz toga se ne može automatski izvesti istorijska procena celog rata.

Po mom mišljenju, ni ova presuda ne utiče na legitimitet nezavisnosti Kosova. Nakon godina represije, albanska većina na Kosovu imala je veoma jake razloge da više ne želi da bude deo Srbije. Današnja presuda ne menja ništa u vezi s tim istorijskim razlozima.

Nemačka je podržavala Specijalizovana veća za Kosovo i politički i finansijski. Da li ova presuda sada dovodi do ponovne procene saradnje Zapada sa OVK u to vreme?

Prvo, mora se pogledati hronologija. Velika većina krivičnih dela za koja su sada osuđeni dogodila se u proleće 1999. Pre toga je, koliko ja vidim, bilo samo nekoliko relevantnih incidenata. Da smo tada rekli: „Nećemo sarađivati s vama jer ste kriminalci“, postavili bismo uslov za saradnju da jedna strana u sukobu ima potpuno čiste ruke. A u ratu je praktično nemoguće očuvati potpuno čiste ruke. Zato se mora uzeti u obzir i ukupna dinamika sukoba: hronologija, zločini koje su počinile različite strane i pitanje s kim se sarađuje i koga se podržava u tim okolnostima.