Besplatni udžbenici za sve đake: Kako bi izgledao model koji predlažu studenti? – Društvo

Stručnjaci koje smo kontaktirali nisu želeli da „ruše“ studente pričom zašto smatraju da je obećanje o besplatnim udžbenicima predizborna politička parola i zašto bi pre ovog aspekta trebalo otvoriti pitanje kako da udžbenici budu kvalitetniji.

Oni koji pak podržavaju studentski pokret kažu da ovo nije jedina tačka iz programa za obrazovanje, ali da je istaknuta u prvi plan jer su studenti tokom rada na terenu i razgovora sa građanima detektovali probleme koji roditelje najviše muče, a jedan od njih je upravo preskupe školske knjige.

Ana Dimitrijević, kandidatkinja na Studentskoj listi – Studenti pobeđuju, za Danas kaže da besplatni udžbenici za njih nisu izolovano predizborno obećanje, već deo šireg principa da je obrazovanje javno dobro i da se osnovni troškovi obrazovanja ne smeju prebacivati na porodice.

– Ako je udžbenik osnovno sredstvo za rad u školi, onda smatramo da sistem treba da obezbedi da bude dostupan svakom detetu. Ali naš predlog nije samo da država umesto roditelja plati postojeći račun. Želimo da preispitamo ceo model: način izbora udžbenika, njihovu cenu i kvalitet, trajanje, mogućnost višegodišnjeg korišćenja i uticaj komercijalnih interesa na izbor udžbenika. Škole bi i dalje na osnovu stručne procene birale udžbenike, ali bi država određivala maksimalnu cenu i finansirala osnovne udžbenike – kaže Dimitrijević.

To što su do sada sve stranke obećavale besplatne školske knjige trebalo je i da ispune, ukazuje Dimitrijević, podsećajući da su pojedine lokalne samouprave delile besplatne udžbenike, ali da su deca u većini opština ostala uskraćena za tu mogućnost.

– Dodatno, ova obećanja su ispunjavana najčešće kao populističke mere za potrebe konkretnih kampanja lokalnih funkcionera – kaže Dimitrijević.

Na pitanje da li ima smisla da udžbenike dobiju i deca iz finansijski dobrostojećih porodica, s obzirom na to da naša država nije toliko bogata, a da je za kategoriju siromašnih učenika potrebno obezbediti još neke stvari, poput besplatne užine i slično, Dimitrijević odgovara da studentska lista udžbenik posmatra kao deo javnog obrazovanja, a ne kao socijalnu pomoć.

– Kao što pravo deteta da koristi školsku učionicu ili školsku biblioteku ne zavisi od prihoda njegovih roditelja, smatramo da ni osnovno sredstvo neophodno za nastavu ne treba da utiče na porodični budžet. Ali to ne znači da sve treba da bude „ujednačeno“. Upravo uz puno razmevanja da je deci iz materijalno ugroženih porodica potrebna dodatna podrška za radne sveske, školski pribor, užinu, prevoz i druge troškove. Zato program, pored udžbenika za sve, predviđa i poseban „školski dodatak“ za učenike koji ostvaruju pravo na materijalnu podršku – iznosi Dimitrijević detalje iz studentskog programa.

Istina je, kaže, da bi sredstva za besplatne udžbenike za decu čiji roditelji imaju veća primanja mogla da se preusmere, ali napominje da ovde nije reč samo o socijalnoj meri nego o tome da društvo, odnosno država treba da pokaže brigu za svako dete, a da se potom drugim merama traže načini kako da se pomogne onima čiji roditelji nemaju ili imaju niska primanja.

Dimitrijević ističe da je ideja da učenici udžbenike dobijaju od škole na korišćenje i da ih na kraju školske godine vraćaju, kako bi više generacija moglo da ih koristi.

– Radne sveske su druga kategorija, one su upravo prostor za pisanje, rešavanje zadataka, beleženje i druge oblike aktivnog rada učenika. To, međutim, ne znači da želimo da napravimo sistem u kojem će dete biti kažnjeno zato što je nešto podvuklo ili zabeležilo u udžbeniku. Naprotiv. Ovakav odnos prema udžbenicima ima i svoju vaspitnu komponentu – vaspitava da treba nešto čuvati, biti pažljiv, da to treba nekome da ostane da ga dalje koristi – odgovara Dimitrijević na naše podsećanje da su stručnjaci protiv toga da se knjige vraćaju, jer učenik treba da ima mogućnost da aktivno radi na udžbeniku, da podvlači, zapisuje na marginama i slično.

Kaže da promena modela finansiranja mora da prati i promena načina na koji se udžbenici kreiraju, tako da budu dovoljno kvalitetni da ih može koristiti više generacija.

– Deca uče na različite načine. Neka deca uče tako što podvlače, pišu beleške. I to je potpuno u redu. Udžbenike treba vraćati za naredne generacije, ali iskoristiti one koje je moguće iskoristiti. Druge doštampati – navodi Dimitrijević.

Ipak, ukazuje da od programa sa kojim studentska lista izlazi na izbore ne treba tražiti da unapred definiše i ponudi sva rešenja.

– Upravo kako ste rekli, tek će struka time da se bavi, ali je ista ta struka uvidela da je ovo prostor u kojem se dosta manipuliše i gde velike izdavačke kuće ubiraju dosta profita od izdavačke delatnosti, što može biti opravdano sa njihove tačke gledišta, ali ne i sa obrazovne i ne iz ugla dobrobiti dece i porodica – smatra Dimitrijević.

Ona dodaje da odluci o modelu besplatnih udžbenika mora prethoditi ozbiljna finansijska analiza.

– Aktuelni podaci kojima raspolažemo zasnovani su na komercijalizovanom tržištu udžbenika i sistemu koji je duboko korumpiran, tako da će konačne procene troškova biti značajno različite (i značajno manje), kada uredimo sistem i iz njega izbacimo korupciju i tržišne interese. Ne samo da se izračuna koliko košta nabavka udžbenika, već da se uporede različiti modeli: da li se udžbenici svake godine nabavljaju i vraćaju, da li se koriste više godina, koliki su troškovi štampe, distribucije, skladištenja, prikupljanja i zamene oštećenih udžbenika, ali i kolika je cena razvoja i održavanja digitalnih sadržaja. Tek kada imamo te podatke možemo racionalno da razgovaramo o tome koji model je finansijski održiv i šta je najbolje rešenje za učenike i državu – ističe Dimitrijević.

Studenti smatraju da je podjednako važno i kako se takva odluka donosi.

– Zato bi pre donošenja ovakve odluke trebalo pripremiti analizu troškova i koristi, objaviti je, organizovati javnu raspravu i omogućiti da svoje mišljenje daju roditelji, nastavnici, učenici, stručna javnost, izdavači i lokalne samouprave. Na osnovu toga treba pripremiti strategiju ili plan, a zatim ga pretočiti u odgovarajuće zakone, pravilnike, akcione planove i budžetske projekcije. Studenti smatraju da je to suština odgovornog upravljanja javnim resursima: ne donose se velike odluke zato što je neko procenio da su dobre, već zato što su zasnovane na podacima, javnom interesu, javnoj raspravi i jasnom planu finansiranja – kaže Dimitrijević.

Na pitanje da li je pre priče o besplatnim udžbenicima trebalo otvoriti temu kako da oni budu kvalitetniji, naša sagovornica kaže da se, ako država preuzima odgovornost za njihovo finansiranje, istovremeno mora otvoriti i pitanje njihovog kvaliteta, načina na koji se odobravaju i biraju i, pre svega, kakvo učenje oni treba da podrže.

– Zato u našem programu politika udžbenika ide zajedno sa reformom nacionalnih obrazovnih programa. Polazimo od toga da udžbenik nije program nastave, već jedno od sredstava za učenje. Ako želimo manje reprodukcije sadržaja, a više razumevanja, povezivanja znanja, istraživanja, kritičkog mišljenja i saradnje, onda i udžbenici i radne sveske moraju biti drugačije koncipirani. Tako da su za nas pitanje besplatnih udžbenika i pitanje njihovog kvaliteta u potpunosti isprepletani – navodi Dimitrijević.