Suočavanje sa zločinima potrebno je i u Prištini – Lični stavovi

Ona pred kosovsko društvo ponovo postavlja pitanje od kojeg se godinama teško može pobeći: može li zajednica koja svoju savremenu istoriju dominantno pamti kroz iskustvo sopstvene žrtve da prihvati da su i ljudi koji su delovali u ime njene slobode činili zločine? O ovoj presudi, međutim, ne treba govoriti samo kao o kraju jednog sudskog postupka. Ona otvara mnogo neprijatnije pitanje i ono jednostavno glasi – koliko je kosovsko društvo spremno da se suoči sa zločinima počinjenim u ime borbe za njegovu slobodu i državnost?

Godinama posmatram snažnu romantizaciju OVK i narativa o ratu u kojem kao da postoji prostor samo za jednu vrstu žrtve i jednu stranu zločina. Nesporno je da su kosovski Albanci tokom rata bili izloženi masovnim zločinima, progonima i stradanju. Ali priznanje tih činjenica ne može i ne sme da izbriše stradanje drugih – Srba, Roma, ali ni Albanaca koje je OVK smatrala političkim protivnicima, saradnicima ili „izdajnicima“.

Upravo je tu, po mom mišljenju, deo kosovskog civilnog društva pao na sopstvenom ispitu suočavanja sa prošlošću. Od drugih se sa punim pravom tražilo da priznaju zločine počinjene u njihovo ime, da odbace njihove počinioce i prestanu sa njihovom heroizacijom. Ali isti standard mnogo teže je primenjen kada je trebalo pogledati unutar sopstvene nacionalne zajednice. Suočavanje sa prošlošću koje priznaje samo „naše“ žrtve, a relativizuje ili prećutkuje „naše“ počinioce nije suočavanje sa prošlošću, već samo drugačiji oblik nacionalnog narativa.

Posebno mi je svih ovih godina bilo teško da u razgovorima sa pojedinim kolegama iz civilnog društva na Kosovu prepoznajem tu vrstu nelagode i izbegavanja kada bi se otvorilo pitanje zločina OVK. Kao da bi priznanje zločina pojedinaca ili struktura unutar OVK automatski dovelo u pitanje čitavu borbu kosovskih Albanaca ili pravo jednog društva da gradi svoju budućnost. Ne dovodi.

Državnost ne daje imunitet prošlosti, niti oslobodilačka borba ne daje imunitet zločinu, a nacionalna pripadnost žrtve ne određuje koliko njen život vredi – to se, moram priznati, na Kosovu – često stavlja po strani. Ne možemo decenijama očekivati da se „drugi“ suočavaju sa svojim zločinima, presudama i zločincima, dok sopstvena nedela romantizujemo, relativizujemo ili se ponašamo kao da se nikada nisu dogodila. To mora važiti u Beogradu, Prištini, Sarajevu, Zagrebu – svuda.

Kosovsko društvo je, čini mi se, i danas u velikoj meri zarobljeno u dominantnom narativu sopstvene žrtve i on nije nestao bez razloga. Zločini, progoni i masovno stradanje kosovskih Albanaca tokom rata jesu činjenice koje ne treba umanjivati niti relativizovati. Problem nastaje onda kada stvarno istorijsko iskustvo žrtve preraste u gotovo zatvoren nacionalni okvir kroz koji se posmatra čitava prošlost. U takvom okviru postaje veoma teško prihvatiti da zajednica koja je bila žrtva može istovremeno imati ljude koji su činili zločine.

Kao da jedno poništava drugo i što je apsurdnije kao da priznanje zločina koje su počinili pripadnici OVK umanjuje zločine počinjene nad Albancima, dovodi u pitanje njihovo stradanje ili potkopava temelje kosovske državnosti. A ne mora da znači ništa od toga. Upravo je sposobnost da se istovremeno prihvate te dve činjenice jedan od najtežih ispita svakog postkonfliktnog društva: bili smo žrtve, ali među nama je bilo i počinilaca. Naši ljudi su stradali, ali su stradali i drugi od ruke ljudi koji su govorili da deluju u naše ime.

Mislim da je upravo taj korak za veliki deo kosovskog društva još uvek izuzetno težak.

Zato problem ne vidim samo u odnosu prema četvorici ljudi kojima je izrečena prvostepena presuda. Problem je širi. On se vidi u načinu na koji se gradi kolektivno sećanje, u heroizaciji pojedinih aktera rata, u javnom govoru, ali i u delu civilnog društva koje je godinama insistiralo na suočavanju drugih sa njihovom prošlošću, dok je prema zločinima počinjenim unutar sopstvene zajednice neretko bilo znatno opreznije, tiše i selektivnije.

To mi je posebno teško da prihvatim. Civilno društvo bi moralo biti upravo prostor u kojem nacionalna pripadnost prestaje da određuje naš odnos prema činjenicama. Ako od Beograda tražimo da prihvati sudski utvrđene činjenice o zločinima koje su počinile srpske snage, isti princip mora važiti i u Prištini kada se govori o zločinima koje su počinili pripadnici OVK. Kultura sećanja sazreva tek onda kada smo sposobni da jednako jasno vidimo i zločine drugih i zločine počinjene u naše ime.

Možda je zato najveći izazov koji ova presuda postavlja pred Kosovo mnogo veći od sudbine Tačija, Veseljija, Seljimija i Krasnićija. To je pitanje da li jedno društvo može da izađe iz nacionalnog narativa u kojem je sebi dodelilo samo jednu istorijsku ulogu – ulogu žrtve – i da prihvati mnogo neprijatniju činjenicu da ratovi gotovo nikada ne ostavljaju tako jednostavne moralne slike.

Priznati zločin počinjen nad Srbima, Romima ili Albancima koji su proglašavani saradnicima, protivnicima ili izdajnicima ne znači odreći se sopstvenih žrtava. Naprotiv. To znači prvi put primeniti isti moralni kriterijum na svakoga. Jer suočavanje sa prošlošću počinje tek onda kada prestanemo da pitamo ko je žrtva „naših“, a ko „njihovih“, i počnemo da pitamo šta se dogodilo, ko je stradao i ko je za to odgovoran. Žrtva ne postaje manje vredna zato što pripada drugom narodu.

Najveći izazov za kosovsko društvo zato nije da prihvati jednu prvostepenu presudu, već da izađe iz zatvorenog kruga sopstvenog stradanja kao jedinog okvira kroz koji razume rat. Stradanje kosovskih Albanaca je činjenica i njegovo priznanje nije u suprotnosti sa priznanjem da su zločine činili i pojedinci koji su delovali u ime njihove slobode. Najveći izazov za kosovsko društvo zato nije da prihvati jednu prvostepenu presudu, već da izađe iz zatvorenog kruga sopstvenog stradanja kao jedinog okvira kroz koji razume i prošlost i sadašnjost. Jer posledice takvog pogleda ne završavaju se odnosom prema zločinima OVK. One se vide i danas, u odnosu prema nealbanskim zajednicama na Kosovu, pre svega prema Srbima.

Godinama su postojale nepravde, diskriminacija i problemi sa kojima su se suočavali pripadnici nevećinskih zajednica, a koji nisu uvek dobijali pažnju i društvenu solidarnost kakvu zaslužuju. Problemi sa jezičkim pravima, pristupom institucijama, zapošljavanjem, dokumentima i drugim pravima nisu samo političko pitanje između Beograda i Prištine. Oni su pre svega pitanje jednakosti građana jednog društva. I tu se ponavlja isti problem: ako nepravdu prepoznajemo prvenstveno onda kada je naneta nama, a mnogo teže kada je naneta drugome, onda problem više nije samo u našem odnosu prema prošlosti. Problem je u kriterijumu po kojem određujemo čija nepravda zaslužuje našu solidarnost.

Kosovo ne mora manje da pamti albanske žrtve da bi videlo srpske, romske ili druge žrtve. Ne mora, čak ni da relativizuje zločine počinjene nad Albancima da bi priznalo zločine koje su počinili pripadnici OVK. I ne mora da odustane od sopstvenog iskustva nepravde da bi danas mnogo glasnije reagovalo kada se nepravda događa Srbinu, Romu ili bilo kome drugom. U tome je, na kraju, mera zrelosti jednog društva. Jer društvo koje vidi samo sopstvenu žrtvu još nije naučilo da vidi žrtvu, već je naučilo da vidi samo sebe.

Autor je izvršni direktor Akademske inicijative „Forum 10“ iz Novog Pazara

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa