Za koga će oni glasati? – Marko Šelić Marčelo

No, kad na kocki ne bi bila naša budućnost, kada bismo imali luksuz da pakao gledamo sa strane i udubimo se u svaku pojedinačnu sudbinu, dalo bi se postaviti suštinsko pitanje koje nadilazi cifre. A to pitanje, više ljudsko nego političko, glasi: kako će ovog puta glasati ona žena kojoj je još pre šest godina obećan posao ako obezbedi glasove, onaj radnik otpušten jer nije hteo na miting i ona gospođa koja kaže da pomoć nikad nije stigla i da je izvedu na streljanje ako ne govori istinu. Sve troje sasuli su svoje priče predsedniku u brk, pred kamerama, u direktnom prenosu i pred gomilom svedoka. Zauzvrat, oni i svi ostali dobili su ono što se u visokom registru zove cinizam, ali je poznatije kao podje*avanje. Dobili su potom i eskalaciju u vidu verbalnog kabadahisanja, a na koncu, kao začin, zaumnu alegoriju u kojoj don Kosibreti poredi sebe s dva psa – Svetim Hubertom i pitbilom (da, stvarno je to rekao) – pokušavajući da preduhitri asocijacije koje, dok se to gleda i sluša, idu jedino u pravcu džukca.

Kao što znamo, dani citiranja Vebera odavno su iza nas: onamo u stolici kod Olje, dotični je toliko stavljen na mesto da je s tog mesta ustao ne samo da više nikad ne sedne, nego je emisija morala da postrada i da je godinama u etru ne bude posle toga. Tu je i njemu postalo jasno ono što je inače jasno već bilo – zalud udvaranje, oh stari koketašu, znamo te, ta forica da te niko ne prepoznaje samo zato što si stavio naočare prolazi jedino Klarku Kentu. Veber se više nije spominjao i ovlaš prerušeni rušitelj generalno je prestao da se obraća čitavim slojevima društva, princip „ionako me ne vole, a i šta će mi oni“; do aktuelnog danas, to je preraslo u isključivo obraćanje svom glasačkom telu, uz potpuno antagonizovanje svih ostalih.

Povremeno, ruku na srce, ima rileps, tipa krediti za stanove za mlade, tutu-rutu, jesmo sad dobri? – pa pošto su mu studenti na te i slične šmire odgovorili antologijskim „nisi nadležan“, iz tog se mentalnog poduhvata vratio samo još ljući i bedniji, rešen da pola Srbije prebije, uhapsi, otpusti i protera, a da po ćacilendima i vašarima tovi svoj ego međ onima što ga vole. Kad ono međutim, po Miletu se dan poznaje. Još onomad kad se jedan dostojanstveni Mile iz mase zapitao ima li srce ili nema i odlučio da kaže šta ga muči, pokazalo se koliko Miletov sagovornik srca ič nema, a ni živaca da glumata čovekolikost. Osionost je stigla dotle da tu nasilničku prirodu kombinovanu s džiberlukom sad već prosto smara čak i da se pravi fina i notorno pristojna, plus sevne neodoljivost iživljavanja nad slabijima, poriv kojem Njegova Neustrašivost ne odoli ni kad je prilika detetu lupiti bananu u basketu, kamoli kad pred sobom ima penzionera bez jedne ruke.

Ta scena, u tom trenutku redak incident, sada je postala redovnost: kud god da krene u fan pit, predsednika dočeka grdno nezadovoljstvo sopstvenih ljubitelja. Što može delovati zabavno sekundu ili dve, dok se ne setimo da je reč o unesrećenim ljudima koji bukvalno mole za milost. To nije Miletovo srce, to je očaj, obaška što ni srčanost ne znači da očaja nema. Gledajući te prizore, neko nađe u sebi čovekoljubivosti da se makar malo sažali, neko drugi stane kod „tako vam i treba“; nećemo o tome ko je (više) u pravu, kako vam drago. Ono što mene zanima je: za koga će sada ti ljudi glasati?

Zanima me čisto fenomenološki, ako hoćete čak na nivou književnih likova. Kad je dosta? Kad je dosta poniženja, kad je dosta bede? Još koliko nadstrešnica? Srbija gori, lik se smeje s TV-a danonoćno, s terevenki. Politika za Kosovo: iskrivićemo reku. I na sve to, dođe ti pred kuću i ruga ti se u facu, pred celom zemljom, koja prati prenos ili posle vidi snimke. Gadi te se, i tebe i tvoje muke i tvoje slepe nade koja te tera da mu staneš pred noge. Kad je, dakle, dosta? Kada se dođe u tačku da se napokon kaže ma je*em ti tvoje tri crvene, pa ja sam ljudsko biće, nisam krpa. Kada je nagon za preživljavanjem – ne čak ni svest o opštoj slici, nego onaj sebični instinkt što ga ima svaki stvor – najzad jači od straha? Kada je samoodbrana jača od samoobmane?

Završiće se ovo, ali bi poetska pravda bila – i završilo bi se mnogo lakše – kada bi mu oni okrenuli leđa. I odabrali slobodu i život, jer čak ni dilema rob/grob više ne važi: bude li se biralo robljanski, zemlja će se oterati u grobljansku.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.