Bila sam tamo i nešto se dogodilo: Petnaesti mart iz ugla novinarke koja je snimila događaje posle upotrebe zvučnog oružja – Lični stavovi
Aleksandar Vučić i njegova medijska mašinerija odavno više ne pokušavaju samo da ubede građane da ne veruju studentima, opoziciji, novinarima ili sopstvenim očima. Sada smo stigli do jednog višeg stepena političkog apsurda: treba da ne verujemo ni sopstvenim ušima, ni sopstvenom telu, ni onome što smo lično doživeli.
Bila sam 15. marta na studentskom protestu u Beogradu kao novinar i reporter Srbin infa, a da nisam novinar, svakako bih tamo bila kao građanin. Izveštavala sam uživo.
Uživo.
Prilično nezgodna stvar za propagandu, jer nema naknadne rekonstrukcije događaja u studiju, ne dodaju mu se dramski efekti, ne ubacuje se muzika iz „Ratova zvezda“ i ne snima se ponovo scena zato što prvi put nije bila dovoljno upečatljiva. Ono što su gledaoci videli i čuli u tom trenutku otišlo je direktno sa ulice ka publici.
Snimak je potom preuziman i deljen na sve strane čitavog sveta. Neki su čak uspeli da iseku i naš logo Srbin info, što je stara medijska disciplina: tuđ snimak je, izgleda, najlepši kada ostane bez autora, ali snimak je ostao i obišao planetu i ostali smo mi koji smo bili tamo.
A sada, godinu i po dana kasnije, medijska mašinerija, ili ti kanali za epp vlasti, objašnjavaju građanima da ono što su doživeli nisu doživeli, a posebna zvezda novog spina je priča da je na snimke naknadno dodat nekakav „huk aviona“.
Fantastično, još samo da nam objasne ko je naknadno dodao stotine ljudi koji su se u istoj sekundi pomerili, ko je montirao reakciju mase i, posebno, ko je posle montaže uspeo da uđe u tela ljudi i naknadno im ubaci simptome.
Jer ja sam ih imala.
Odmah nakon tog događaja osetila sam vrtoglavicu. Sutradan sam se onesvestila. Naredne dve nedelje imala sam problem sa ravnotežom i neobičan osećaj pritiska, kao da mi se u glavi nalazi nekakav mehur.
Ne tvrdim na osnovu sopstvenih simptoma kojim je tačno sredstvom nešto izazvano. To treba da utvrde stručnjaci i nezavisna istraga.
Ali tvrdim nešto što mi niko ne može oduzeti: bila sam tamo i nešto se dogodilo, a to nešto je izazvalo određene zdravstvene simptome.
I nisam bila jedina.
Mnogo ljudi opisivalo je slične tegobe. Postojala su svedočenja, snimci, medicinski izveštaji, hiljade iskaza koje su prikupljale organizacije civilnog društva, a ceo slučaj je stigao i pred međunarodne institucije.
Zato je posebno zanimljiv najnoviji nastup Višeg javnog tužilaštva u Beogradu.
VJT je sada zaključilo da zvučni top, niti sličan uređaj, nije upotrebljen, da nema osnova za krivični postupak zbog njegove upotrebe, ali zato najavljuje utvrđivanje odgovornosti onih koji su, kako Tužilaštvo kaže, namerno širili neistinite informacije.
Dakle, jedna neobična pravosudna alhemija: imamo masovnu reakciju ljudi, snimke, svedoke, ljude koji prijavljuju zdravstvene tegobe, međunarodne institucije koje traže delotvornu istragu.
A završni proizvod domaćeg institucionalnog procesa glasi otprilike: nećemo goniti onoga ko je eventualno nešto upotrebio, gonićemo onoga ko pita šta je upotrebljeno i ko je to uživo prenosio.
Tu bi trebalo da se zapitamo: da li je zadatak Tužilaštva da otkrije istinu ili da utvrdi dozvoljenu verziju istine?
Nezavisno tužilaštvo, valjda, ne sme da bude PR služba bilo koje vlasti. Ono ne sme da polazi od politički poželjnog odgovora, pa da posle traži put kojim će do tog odgovora stići. NJegov posao nije da građanima objasni da nisu videli ono što su videli, već da nepristrasno utvrdi šta se dogodilo.
A ako se zaključci državnih institucija iznova, čudesnom statističkom pravilnošću, poklope sa rečnikom predsednika države i naslovnim stranama režimskih tabloida, onda građani imaju puno pravo da pitaju koliko su te institucije zaista nezavisne.
To nije napad na pravosuđe već zahtev da pravosuđe postoji.
Ne mora niko meni da kaže šta sam čula, niti treba Informer da mi prevodi sopstveni sluh. Ne mora televizijski analitičar da mi objašnjava kako sam se osećala. A svakako mi političar ne može naknadno prepravljati događaj kojem sam lično prisustvovala.
Možete kontrolisati televizije, možete imati naslovne strane, možete satima ponavljati istu rečenicu sa deset nacionalnih frekvencija, možete svakog ko postavi pitanje proglasiti lažovom, stranim plaćenikom, blokaderom ili neprijateljem države.
Ali postoji jedan problem koji nijedna propaganda ne ume potpuno da reši:
Postoje svedoci, snimci i postoji pamćenje.
Nije više samo pitanje da li je 15. marta upotrebljen „zvučni top“, LRAD, neki drugi akustički ili drugi uređaj. Ako nije, neka nezavisna, stručna i uverljiva istraga utvrdi šta jeste izazvalo onakvu istovremenu reakciju ljudi.
To je valjda najnormalnije pitanje na svetu, naravno drugo pitanje je i zašto je vlast toliko nervozna zbog samog postavljanja tog pitanja i zašto posle svega preti onima koji o događaju govore, koji su prisustvovali događaju ili ga ovekovečili.
Neću da prihvatim da su ludi svi ljudi koji su nešto čuli, osetili, potrčali, izgubili ravnotežu , pali ili kasnije zatražili medicinsku pomoć i neću da pristanem na državu u kojoj je zvanična verzija događaja važnija od istine.
A ako je za vlast najopasnije pitanje u Srbiji postalo: „Šta se zaista dogodilo 15. marta?“, onda problem više nije samo u onome što se dogodilo te večeri.
Problem je u onome što nam se događa svakog dana, jer u Srbiji je svakog dana 1. novembar ili 15. mart.
Autorka je novinarka Srbin info i predsednica UG LRNE
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
