Nacionalna opozicija u Srbiji mora već jednom prestati da bude nečija rezerva – Lični stavovi

Problem je nastao onog trenutka kada je većina unutar te organizacije rekla „ne“. Ne saradnji sa političkim strukturama koje su godinama deo režima, ne pretvaranju nacionalne opozicije u rezervni ešalon vlasti i ne tome da neko sa strane odlučuje šta je dozvoljena nacionalna politika, a šta nije. Od tog trenutka više nije bilo važno šta piše u Statutu, šta je izglasalo Predsedništvo i ko zaista ima većinu. Kada je većina postala politički nepodobna, bilo je potrebno proizvesti novu većinu.

U nedostatku preciznijeg izraza, ono što je usledilo može se nazvati boljševičkom skupštinom. Ne zbog ideologije njenih učesnika, već zbog metoda. Kada ti ne odgovara organ, promeniš organ; kada ti ne odgovara većina, proglasiš je nelegitimnom; kada ti ne odgovara Statut, pronađeš „viši interes“; a kada ti ne odgovaraju ljudi koji postavljaju pitanja, proglasiš ih izdajnicima. Na kraju se sve naknadno pokrije predstavom o jedinstvu, vođi, pokretu i nekakvoj istorijskoj nužnosti. To nije demokratska politika, već politički komesarski metod.

Predsedništvo Pokreta MI-Snaga naroda jednoglasno je još u julu odbilo mogućnost koalicije sa Aleksandrom Vulinom i Pokretom socijalista. Kada se isto pitanje ponovo pojavilo, većina je ponovo bila protiv. Ta odluka nije bila ni antiruska, ni antisrpska, niti je značila odustajanje od nacionalne politike. Naprotiv, bila je to odluka da nacionalna politika ne sme da bude paravan za političku zavisnost. Javnost je u međuvremenu mogla da vidi i da je protivljenje takvoj saradnji postalo centralna tačka sukoba unutar Pokreta.

Aleksandar Vulin nije neutralna politička figura niti neko ko se juče pojavio na političkoj sceni. On je godinama jedan od najbližih političkih saveznika Aleksandra Vučića i jedno od najprepoznatljivijih lica sistema vlasti. Zato pitanje saradnje sa njim nikada nije moglo biti svedeno na tehničku izbornu kombinaciju. Radilo se o političkom identitetu i o granici posle koje nacionalna opozicija prestaje da bude opozicija.

U Srbiji već dugo postoji jedna vrsta kontrolisanog političkog pluralizma. Možete imati nacionalne stranke, patriotske parole, antiNATO retoriku i govoriti o Rusiji, Kosovu i Metohiji, Republici Srpskoj, tradiciji, porodici i nacionalnom identitetu. Možete čak i kritikovati vlast, sve dok ne postanete stvarna politička opasnost za nju.

Postoji nevidljiva granica. Nije problem da postojite, problem je ako postanete samostalni. Nije problem da govorite, problem je ako niko ne može da vam određuje šta ćete reći. Nije problem da okupljate nacionalno orijentisane birače, problem je ako te birače više nije moguće vratiti pod isti politički kišobran kada to nekome zatreba. Onog trenutka kada jedna nacionalna organizacija pokaže da ume da kaže „ne“ i vlasti, i stranom faktoru, i bilo kom drugom centru moći, ona prestaje da bude korisna i postaje problem.

Ali postoji i druga zamka, o kojoj se u nacionalnim krugovima govori mnogo manje. Nacionalno osvešćena opozicija ne sme da pristane ni na ulogu pripitomljenog nacionalnog priveska probriselske opozicije, potrebnog tek da pokaže kako je jedan politički blok dovoljno širok da u njemu ima mesta i za ponekog „patriotu“. Nema nikakvog smisla oslobađati se političkog tutorstva vlasti da bi se odmah zatim prihvatilo tutorstvo drugog ideološkog pola.

Tu ne govorim o pravu na saradnju u konkretnim pitanjima, niti o tome da različite opozicione organizacije ne mogu imati zajednički interes u uspostavljanju normalnih izbornih uslova i smenjivosti vlasti. Govorim o nečemu drugom: o zahtevu da nacionalna opozicija, kako bi bila priznata kao „pristojna“ i „demokratska“, prethodno ublaži ili napusti sopstvena uverenja i prihvati ideološki rečnik političkog kruga koji je godinama posmatra sa podozrenjem.

Probriselski deo opozicije, u svom dominantnom obliku, sa aktuelnom vlašću ima mnogo dublje sličnosti nego što to želi da prizna. Razlikuju se u stilu, političkoj kulturi, odnosu prema institucijama i načinu na koji zamišljaju vršenje vlasti, što nikako nije beznačajno. Ali kada je reč o osnovnom spoljnopolitičkom pravcu, ideji da Srbija svoju budućnost mora trajno vezati za proces evropskih integracija i stalno prilagođavati sopstvenu politiku zahtevima koji iz tog procesa proizlaze, razlika je znatno manja nego što sugeriše žestina njihovog međusobnog sukoba.

Upravo zato nacionalna opozicija ne sme da bude ničija etnografska sekcija. Njena svrha nije da jednima obezbeđuje patriotsku scenografiju, a drugima rezervoar glasova. Ako postoji, onda mora da postoji kao samostalna politička ideja: nacionalna, demokratska, suverenistička i opoziciona. Bez fusnote i bez staratelja.

Kosovo i Metohija za mene nisu stvar političke debate u smislu u kojem se debatuje o poreskoj stopi, minimalnoj zaradi ili izbornom sistemu. Oni su deo teritorije Republike Srbije, deo njenog ustavnog poretka i temeljno državno pitanje. Upravo zato niko nema pravo da tu temu privatizuje i pretvori je u licencu za ostanak na vlasti. Nacionalna politika nije vlasništvo Aleksandra Vučića, Aleksandra Vulina, bilo koje stranke, službe, ambasade ili centra moći. Nikome ne pripada pravo da određuje ko sme da bude patriota u zavisnosti od toga da li je politički poslušan.

Isto tako, protivljenje aktuelnoj vlasti ne može biti ulaznica u ideološki program bilo kog drugog političkog bloka. Ne moram da postanem evrofanatik da bih bio protiv Vučića, kao što ne moram da postanem Vulinov koalicioni partner da bih bio nacionalno opredeljen. Upravo je pravo na taj politički prostor, koji odbija obe ucene, suština autonomne nacionalne opozicije.

Tu dolazimo do najneprijatnijeg dela problema: politički život u Srbiji u značajnoj meri funkcioniše kroz različite oblike tutorstva. Odluke formalno donose stranački organi, ali se o uticaju struktura koje nikada ne izlaze na izbore, a ipak pokazuju izuzetno interesovanje za njihov ishod, govori decenijama. O ulozi bezbednosnih struktura u srpskoj politici obično se govori tiho, polujavno i uz one čuvene rečenice „svi znaju“ i „tako se radi“.

Upravo je u tome problem. Ako bezbednosni aparat jedne države postane akter u unutrašnjem političkom životu, onda više ne govorimo o bezbednosti države, već o kontroli političkog sistema. Nemam nameru da tvrdim da znam sadržinu svakog telefonskog razgovora, svakog sastanka ili svake instrukcije, ali mogu da govorim o političkom obrascu koji sam video iz neposredne blizine.

Video sam da većina jednog organa više nije dovoljna kada ta većina donese „pogrešnu“ odluku. Video sam da se politička volja može proglasiti važnijom od pravila, kako ljudi koji su do juče bili nosioci organizacije preko noći postaju njeni neprijatelji, kako se disciplina predstavlja kao jedinstvo i kako se Statut tretira kao dokument koji važi samo dok ne smeta.

Kao advokatu, taj deo mi je posebno značajan. Statut nije ukras, programska brošura ili svečani tekst koji se pročita na osnivačkoj skupštini, pa zatim stavi u fioku. On je osnovni akt političke organizacije i postoji upravo zato da volja jednog čoveka ne bi mogla da zameni volju organa. Popularnost nije pravni izvor, harizma nije nadležnost, a lider nije vlasnik stranke.

Kada lider počne da veruje da je njegova politička volja sama po sebi izvor legitimiteta, onda više ne postoji politička organizacija, već dvor. A kada se tom dvoru pridruže ljudi čiji je zadatak da potvrde ono što je već odlučeno, onda dobijamo skupštinu samo po imenu. Zato je „boljševička“ možda najpreciznija reč: ne zbog levice ili desnice i ne zbog komunizma, već zbog ideje da je procedura neprijatelj kada proizvodi pogrešan rezultat, da je manjina većina ako je politički podobna i da se pravila mogu menjati usred igre.

To je model koji prevazilazi jedan pokret. To je model Srbije u kojoj institucije postoje, ali ne smeju da proizvedu rezultat koji centar moći nije očekivao; Srbije u kojoj postoje izbori, ali je često važnije ko kontroliše političke aktere nego šta piše na glasačkom listiću; Srbije u kojoj nacionalno biračko telo godinama služi kao rezervoar iz kojeg se po potrebi crpe legitimitet, strah, patriotska retorika i izborna podrška.

Zato nacionalna opozicija mora jednom da prestane da bude tuđa rezerva. Ne sme biti rezervna stranka vlasti, rezervni koalicioni partner niti politički sabirni centar za nezadovoljne birače koji će se u presudnom trenutku ponovo vratiti pod isti kišobran. Ali isto tako ne sme biti ni ukras probriselskom političkom bloku, čija bi jedina svrha bila da pokaže da i u njegovim redovima postoji nešto što liči na nacionalnu politiku.

Samostalnost podrazumeva sposobnost da se odbiju obe ponude. Ako nacionalna opozicija mora da bira između toga da bude pomoćni odred vlasti i toga da bude pripitomljeni dodatak opoziciji koja njene osnovne političke ideje smatra problemom koji treba prevaspitati, onda je izbor pogrešno postavljen. Postoji i treća mogućnost: da bude svoja.

Poslednji raskol u MI zato nije važan zato što se nekoliko ljudi posvađalo. Važan je jer je otvorio pitanje koje nacionalna politika u Srbiji više ne može beskonačno da izbegava. Nacionalna opozicija ili će postati samostalna politička snaga, sposobna da odbije i režimsko tutorstvo i ideološko prevaspitavanje, ili će trajno ostati pomoćno sredstvo drugih političkih projekata.

Mi smo u ovom slučaju odbili prvu vrstu tutorstva i zbog toga postali problem. Ne nameravam da zbog toga prihvatim drugu. Ako je cena političke samostalnosti izbacivanje sa boljševičke skupštine, onda je to daleko manja cena od one koja se plaća kada čovek ostane, pristane da ćuti i na kraju više ne zna čiju politiku zapravo zastupa.

Autor je advokat, zamenik člana u stalnom sastavu RIK i odbornik Pokreta MI – Snaga naroda u Skupštini grada Beograda

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa