Rastko Naumov: Kroz život mi se neprekidno vraćala ulica – Društvo

Moj odnos prema prošlosti je ambivalentan. Negde sam između Kjerkegora, koji je smatrao da se život mora razumeti unazad, ali živeti unapred, i Ničea, po kome previše vraćanja u prošlost može predstavljati teret. Kako starim, slike iz prošlosti mi se sve češće vraćaju, a oko mene se češće evociraju uspomene. I moram priznati da se u tim trenucima osećam jako lepo. Možda zato što se uglavnom sećam lepih stvari, a možda zato što u svemu volim da tražim ono lepo. Milica bi rekla da volim da „zakopavam“ ružna sećanja. Verovatno. No, bilo kako bilo, o odnosu prema prošlosti, ali i o potrebi da budem prisutan u sadašnjem trenutku najradije razmišljam kroz stihove Šejna Makgovana:

I’m not singing for the future
I’m not dreaming of the past
I’m not talking of the first times
I never think about the last…1
***

Rođen sam 17. novembra 1978. godine u Beogradu. Odrastao sam u Profesorskoj koloniji u ulici LJube Stojanovića. Na moju veliku sreću i danas živim u istom kraju, jednu ulicu niže, gde sam se „prizetio“.
***

Rođen sam, dakle, za vreme Tita, čiju smrt sam dočekao u bolnici u kojoj sam se lečio od malih boginja. Odrastanje 80-ih iz dečije perspektive bilo je bezbrižno. Jugoslavija, more, muzička škola, tenis… U obdaništu se nisam najbolje snašao sa kućnim redom, pa sam od 5. godine „odlučio“ da ostajem sam kod kuće, dok bi starija sestra bila u školi. Prvi put kada sam ostao sam, mama me je po povratku s posla pitala kako mi je bilo, a ja sam prema njenim rečima odgovorio da mi nije bilo najprijatnije, ali da je i to bolje od obdaništa.
***

Ni Osnovna škola „Oslobodioci Beograda“ mi nije ostala u najlepšem sećanju. Mada sam bio štreber i „Vukovac“. Moguće baš zbog toga. Imali smo dobru učiteljicu Danicu Spasojević koja je volela da nam priča svoje doživljaje iz rata i kako se skrivala u rerni od Nemaca. Imao sam i devojku od prvog razreda, zbog koje je mama morala da dolazi na razgovore u školu, jer navodno nisam pazio na času.
***

Kraj 80-ih i početak 90-ih nas je naterao da nešto brže odrastemo. Gazimestan, raspad Jugoslavije, rat, demonstracije… Sećam se da sam sa još dvojicom drugara iz odeljenja, neposredno posle 9. marta 1991. godine, osnovao Srpsko monarhističko udruženje i da smo izdali prvi (i jedini) broj partijskog glasila „Monarhija“. Stranka se, međutim, ubrzo raspala jer je jedan od osnivača „proneverio“ pare od prodaje časopisa – na pljeskavice.
***

Strast prema ulici i demonstracijama sam nasledio od roditelja. Mama je sestru i mene 10. marta 1991. godine odvela za ruku da nam pokaže tenkove koje je Milošević izveo na ulice. Tom prilikom se „prijatno ispričala“ sa policijom. Od tada sam bio redovan na svim protestima.
***

Tek što su nam uvedene sankcije, 1993. godine upisujem Petu beogradsku gimnaziju. Sestra ju je već pohađala, a i bila mi je najbliža. Opredelio sam se za prirodni smer iako je test koji sam prethodno radio pokazao da sam izraziti „društvenjak“. Razredna koja je predavala matematiku me je odmah pročitala i nije previše očekivala od mene iz njenog predmeta. Ipak, i u gimnaziji sam bio štreber i odličan đak.
***

Peta je za mene bila otkrovenje. Kao da sam kročio u novi svet sa nekim „kul“ ljudima. Osećao sam se svoj na svome. U tom periodu počinje i moja ljubav prema rokenrolu, puštam kosu, bušim uši, izlazimo u KST i na Akademiju. Jasno je šta sam bio u čuvenoj podeli iz 90-ih na dizelaše i padavičare.
***

Kraj gimnazije obeležili su veliki građanski i studentski protesti 1996/97. godine zbog krađe na lokalnim izborima. Protesti su započeli 17. novembra 1996. godine, na moj 18. rođendan, tako da sam punoletstvo proslavio na ulici. Uprkos obavezama i školi, bio sam prilično redovan na protestima, a deo časova sam pravdao dobrovoljno dajući krv. Razredna je znala da me pozove uveče telefonom i pita kako je bilo na protestu.
***

Čitajući „Vreme“ i „Našu Borbu“ i slušajući „Radio B92“, počinjem da se interesujem za novinarstvo. Preko mamine poznanice, leto 1996. godine proveo sam na praksi u redakciji „Dnevnog telegrafa“ Slavka Ćuruvije. Zanimljivo je da je jedan od urednika tada bio Ivan Radovanović, sadašnja perjanica „Informera“, a novinarsku karijeru tek je počinjala mlađahna Olivera Zekić. Ostalo je istorija. Tragična, nažalost.
***

Preko škole novinarstva Bojane i Slaviše Lekić, 1997. godine otišao sam na praksu u „Radio B92“ koji je bio jedan od simbola borbe protiv režima.
***

Nakon toga sam kratko radio u dnevnom listu „Demokratija“ kao foto-reporter, spojivši dve ljubavi – novinarstvo i fotografiju. Zauvek ću pamtiti fotografisanje izbora Vlade u Skupštini Srbije, tzv. crveno-crne koalicije, marta 1998. godine. Pokojni Vlajko Stojiljković, posmatrajući nas foto-reportere, zaustavio je pogled na meni i prokomentarisao: „Ovog malog ne znam“. Naša velika tragedija je što su neki od tih ljudi i dalje prisutni u našim životima. Posebno tadašnji ministar informisanja.
***

Kada je „Demokratija“ prestala da izlazi zbog „briljantnog“ Zakona o informisanju, Zoran B. Nikolić iz „Vremena“ pozvao me je u njihovu redakciju, gde sam proveo nekoliko meseci. Sama činjenica da provodim vreme (i katkad nazdravim) sa takvim legendama bila je za mene ostvarenje sna. Ali, u to vreme sam već upisao Pravni fakultet i trebalo je napraviti izbor – novinarstvo ili pravo.
***

Po završetku Pete nisam imao kristalno jasnu sliku čime bih se bavio. Razmišljao sam o fotografiji ili filozofiji, a mama se, uoči oružanog sukoba na Kosovu, pribojavala da će me zvati u vojsku ako ne upišem fakultet. „Pregovori“ su trajali danima i završeni su kompromisom: upisaću Pravni fakultet, ali ga neću studirati.
***

Sredinom marta 1999. godine otputovao sam u Milano kod drugara koji je tamo studirao. Trebalo je da se vratim 24. marta. Veče pre povratka, upalio sam TV i na vestima video avione kako poleću iz Avijana. Avion kojim je trebalo da se vratim nije poleteo. Svi komercijalni letovi za Beograd bili su otkazani, a putnici premešteni u avion za Budimpeštu.
***

Na aerodromu u Budimpešti me je presrela žena, mamina prijateljica i ponudila mi da boravim kod nje. Uporno sam odbijao, dok nisam shvatio da ne postoji način da se vratim u Beograd. Narednih nekoliko dana sam proveo po telefonskim govornicama i šetajući psa mojih domaćina. Prilikom jedne šetnje upoznao sam čoveka koji je ilegalno vozio za Beograd. Bez razmišljanja sam dogovorio vožnju. Kupio sam sve što mi je palo na pamet (boks Marlboro Lightsa, hranu za pse, deterdžent…) i krenuo za Beograd.
***

U kombiju nas je bilo troje i ćutali smo. Ne sećam se kako smo prošli granicu. Kroz Novi Sad smo prošli uz sirene za vazdušnu opasnost, a na Slaviji bili oko 10 uveče. Roditeljima sam se javio telefonom koji sam pozajmio od neke žene. Za manje od 10 minuta na Slaviji se zaustavila plava Yugo Skala.
***

Bio sam prestravljen, ali zadovoljan što sam među svojima. Komšiluk me je srdačno dočekao, a svako veče sam sa drugarom silazio u podrum gde smo sproveli antenu da bismo gledali Mikija Vujovića i čuli čuveno: Dođite, nećete se vratiti!
***

Na izborima 24. septembra 2000. godine bio sam kontrolor ispred CESID-a. Na dan izbora u vazduhu se osećao miris slobode. Već par sati posle zatvaranja birališta bilo je jasno da su promene neminovne.
***

5. oktobra pre podne prošetao sam se do skupštine da izvidim situaciju i tamo sam sreo pokojnog Darka Džambasova. Dok smo ćaskali, ispred skupštine se parkirao autobus sa ljudima iz Čačka. Čim su izašli, zasuli su flašama policiju. Taj dan sam proveo sa najboljim drugom Dušanom. Nekako smo preživeli suzavac, izbegli gumene metke i ostali zajedno. Uveče sam video tatu kod Crkve Sv. Marka.
***

Kada sam napokon završio fakultet, počeo sam da volontiram u tadašnjem Prvom opštinskom sudu. Verovao sam da ću postati sudija. O advokaturi gotovo da nisam ni razmišljao. Vremenom, što sam više upoznavao pravosuđe, sve mi je bilo jasnije da u tom poslu nema previše slobode i kreativnosti i da je potrebna izvesna doza oportunizma. Shvatio sam da to nije ono što želim.
***

Nekoliko godina kasnije završio sam u Republičkoj komisiji za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki. Kada su me 2012. godine pozvali i pitali da li bih radio u javnim nabavkama, rekao sam da ne znam šta je to, ali da svakako želim. Posle sedam godina u sudu odlučio sam da je dosta. Mama mi je rekla da tata nije progovorio dva sata pošto sam im saopštio odluku.
***

Posle tri godine, kao stipendista EBRD-a dobio sam priliku da odem u Rim na master studije iz javnih nabavki. Bila je to prilika koja se ne odbija, ali je odluka bila teška. Tata je tada bio teško bolestan. Tokom boravka u Rimu, mislima sam često bio u Beogradu. Za Uskrs 2015. godine došao sam kući na nekoliko dana. Bio je to naš poslednji susret. Mesec dana kasnije tata je preminuo. Ovaj period posebno dugujem Milici, koja je sve vreme mog odsustva zajedno sa mamom i sestrom brinula o mom tati.
***

Godinu dana po povratku prijavio sam se na konkurs za člana Komisije. Bio sam jedini kandidat koji je položio pismeni ispit, ali je za člana izabrana osoba koja taj ispit nije ni polagala. Tada sam definitivno odlučio da napustim Komisiju. I državnu upravu.
***

Najpre sam prešao u veliku korporaciju, ali sam ubrzo shvatio da ta vrsta mašinerije i liberalni kapitalizam nisu nešto o čemu sam sanjao. I tada se upravo rodila ideja o advokaturi. O profesiji koja će mi pružiti slobodu u najvećoj meri u kojoj sloboda uopšte može postojati.
***

Sloboda se, ispostavilo se, ne dobija odjednom. Ona se osvaja. A kada je dobijete, treba vremena da naučite šta ćete s njom. I treba je braniti.
***

U mom slučaju, sve je nekako dobilo smisao ulaskom u aktivizam i priključivanjem grupi ljudi koja je branila Stari savski most. Milica je prva počela da odlazi u čuveni šator, dok sam se ja priključio nešto kasnije. I tako smo zajedno ušli u čitavu priču.
***

A ekipu inicijative „Most ostaje“ činili su najrazličitiji ljudi koje možete da zamislite. A opet svi ujedinjeni u istom cilju. I dovoljno ludi i spremni na sve da bismo sačuvali most. Da skoro šest meseci, i po najvećoj zimi, ne dozvolimo mašinama da počnu sa rušenjem mosta. Da zagorčamo život policiji koja je danonoćno stajala nasred mosta, a da verovatno ni sama nije znala zašto.
***

Odbrana mosta predstavljala je mnogo više od branjenja jednog od simbola Beograda. Predstavljala je odbranu pravne države i borbu protiv korupcije. Most je, kako će se kasnije pokazati, bio jedna od poslednjih brana daljem širenju projekta Beograda na vodi (ili Nove Kaluđerice, kako ga je Daniel Kovač iz Jarbola prikladno nazvao).
***

Nažalost, naša borba nije dobila podršku građana i studenata kojoj smo se nadali. A most još nije ni bio srušen do kraja, na red su došli Generalštab, Sajam i sve ostalo.
***

Ja, međutim, čitavu stvar ne vidim kao poraz, niti kao završenu priču. Pre svega, pružili smo do tada neviđen otpor jednom koruptivnom projektu – otpor dostojan Zarićevog nasleđa. Ostali smo šest meseci zajedno uprkos svim našim razlikama. U krajnjoj liniji, najuporniji mostobrani nastavili su da deluju kroz udruženje „Beograd ostaje“. Možda su srušili stari most, ali teško da će odgovorni za ovaj koruptivni projekat izbeći zatvor.
***

Zato mi je aktivizam ostao blizak i nakon što je terenska odbrana mosta završena. Kada danas pogledam unazad, čini mi se da se ulica kroz moj život uporno vraćala. Kao dete sam gledao tenkove 9. marta, sa 18 godina punoletstvo proslavio na protestima, 5. oktobra bio na ulici, a mnogo godina kasnije kao advokat stao uz ljude koji su branili Stari savski most. Taj krug se iznova ponavljao, aja sam svaki put na ulicu dolazio u drugoj ulozi.
***

A onda je, dan nakon što je na mostu formiran kamp, pala nadstrešnica na železničkoj stanici u Novom Sadu. Taj događaj pokrenuo je proteste koji će trajati i u kojima ću se ponovo naći na ulici, ovog puta pre svega u ulozi advokata, braneći studente i aktiviste. Zapravo, ponovo sam se našao na mestu na kome se prepliću pravo, ulica i politika.
***

Kako će se sve ovo završiti? Ja bih najviše voleo na izborima, nakon kojih će predsednik priznati poraz. Ali naprosto ne mogu a da ne izrazim snažnu sumnju u takav scenario. Jer ja aktuelnu vlast vidim kao organizovanu kriminalnu grupu. Skup ljudi bez bilo kakve ideologije, željnih moći i privilegija. A valjda je jasno kako kriminalci brane svoj novac i teritoriju.
***

Konačno, postavlja se pitanje da li kraj ovog režima neminovno znači i toliko neophodnu dekonstrukciju sistema? Ne znači. I to je moj najveći strah. Da li će oni koji dođu posle imati dovoljno snage i volje da iz pepela izgrade novi sistem, utemeljen na evropskim vrednostima i dovoljno čvrst da opstane? Ne znam. Znam samo da ću ja svakako nastaviti da se borim dokle god budem u mogućnosti.
***

Now the song is nearly over
We may never find out what it means
Still there’s a light I hold before me
You’re the measure of my dreams
The measure of my dreams.
***

O sagovorniku
Rastko Naumov je beogradski advokat i osnivač kancelarije koja zastupa klijente u krivičnim i građanskim postupcima i savetuje u oblasti javnih nabavki. Diplomirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, a master studije iz menadžmenta u javnim nabavkama završio je na Univerzitetu Tor Vergata u Rimu. Dugogodišnje iskustvo sticao je u beogradskim sudovima i Republičkoj komisiji za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki. Poslednjih godina aktivno učestvuje u pružanju pravne zaštite licima izloženim pritiscima zbog javnog delovanja. NJegov rad obuhvata kako individualnu pravnu zaštitu, tako i doprinos širem jačanju pravne sigurnosti i odgovornosti institucija. Sa suprugom Milicom živi u Beogradu.
___________________________
1 The Pogues – Rainy night in Soho

Aktuelna vlast je organizovana kriminalna grupa

Kako će se sve ovo završiti? Ja bih najviše voleo na izborima, nakon kojih će predsednik priznati poraz. Ali naprosto ne mogu a da ne izrazim snažnu sumnju u takav scenario. Jer ja aktuelnu vlast vidim kao organizovanu kriminalnu grupu. Skup ljudi bez bilo kakve ideologije, željnih moći i privilegija. A valjda je jasno kako kriminalci brane svoj novac i teritoriju.

Sloboda se osvaja
Sloboda se ne dobija odjednom. Ona se osvaja. A kada je dobijete, treba vremena da naučite šta ćete s njom. I treba je braniti.