Institucionalizovano bezakonje – Lični stavovi

Otud autoritarne i nedemokratske vlade u intelektualcu vide prvo smetnju, a potom i pretnju, dok obrazovanje smatraju stalnom opasnošću po sistem. Šta se, međutim, događa društvima u kojima država znanje i stručnost počne da zamenjuje prosečnošću i poslušnošću?

Obično dolazi do postepenog slabljenja stubova na kojima svako društvo počiva. Moral se povlači pred korupcijom i bezakonjem u državnim službama, svest o važnosti poštovanja zakona i procedura bude ismevana, kič preplavi institucije kulture, plemenita demokratska ideja o pluralizmu i uvažavanju drugih mišljenja ustukne pred isključivošću i delegitimizacijom, a političko suparništvo postane egzistencijalni neprijatelj.

Tokom vekova društva su polagala posebnu pažnju upravo na uspostavljanje pravila kao postulata razvoja zajednice. Danas to zovemo birokratijom i smeta nam jer nas usporava. Kada tih pravila nije bilo ljudi su morali sami sebe da štite. To su one scena u filmovima o Divljem Zapadu kada vidite čoveka kako stoji ispred kuće sa puškom dok mu prilaze konjanici. Pošto ne zna da li dolaze prijateljski ili neprijateljski, on mora da se odbrani. Stoga puška u ruci. To mu je zakon sile.

Vreme varvarstva je odavno iza nas, i ljudska civilizacija se pomakla evolutivno, dok je u propisima, procedurama i pravilima pronašla načine da reši sporove i sačuva živote i kapital. Obrazovanje je bilo ključno da se takve procedure usade u svest pojedinaca i da se učenjem razume njihova potreba. Društva su se postepeno izvlačila iz sveta bezakonja. Danas takva društva žive svet blagostanja i imaju prostora da se kreativno razvijaju ne trošeći svoju energiju na elementarna životna pitanja. Država je postala njihov garant. Ljudi joj veruju.

Podaci pokazuju zanimljivu korelaciju. Prema OECD-u, visoko obrazovanje ima oko 45 odsto odraslih Danaca između 25 i 64 godine, naspram oko 22 odsto Meksikanaca. Istovremeno, prema Indeksu percepcije korupcije Transparency Internationala, Danska je na prvom mestu među 182 zemlje, dok je Meksiko na 141. mestu. Naravno, obrazovanje samo po sebi ne proizvodi dobre institucije, niti njihov kvalitet može da se meri jednim pokazateljem. Ali teško je potpuno zanemariti vezu između obrazovanosti društva, kvaliteta institucija i sposobnosti države da se suprotstavi korupciji.

Mogli bismo, međutim, pogledati i mnogo bliži primer: Srbiju i Irsku. Dve relativno male evropske države, sa složenim istorijskim iskustvima, koje su danas institucionalno i društveno gotovo na različitim krajevima kontinenta. Ta razlika je poražavajuća za naše društvo.

U Srbiji se već dve godine vodi otvoreni sukob između vlasti i univerziteta. Predsednik Republike Aleksandar Vučić i njegovi saradnici u Univerzitetu i studentima vidi najveću opasnost po sopstveni opstanak. Pomenuo sam na početku ovog teksta da je obrazovan čovek naučen da razmišlja glasno, postavlja pitanja, izražava sumnju, diskutuje. Što je kod pojedinca obrazovanje slabije, njegovo znanje je manje, a nerazumevanje sveta oko sebe veće. To često dovedi do potčinjavanja i verovanja na reč autoritarnoj slatkorečivosti. Nešto poput ovonedeljnog pisma sa vrha najstarijoj populaciji u Srbiji, na primer.

Studentska pitanja i sumnje o uzroku tragedije na novosadskoj železničkoj stanici ni posle dve godine nisu dobile odgovor. Umesto toga, režim je pribegao represiji, zastrašivanju, hapšenju i fizičkom maltretiranju. Umesto da se osloni na najveću intelektualnu snagu društva, vlast je odlučila da se osloni na njegovu suprotnost: na silu, zastrašivanje i poslušnost.

Bili smo toliko puta tokom ove dve godine svedoci grotesknih scena: na jednoj strani studenti koji policiji racionalno obrazlažu svoje razloge i logički razlažu društvene probleme, na drugoj mišićavi harangisti u crnom. Jedni imaju argumente. Drugi imaju mišiće.

U svojoj političkoj praksi predsednik je do savršenstva uspeo da insiticionalizuje bezakonje. Studenti su mu na to često ukazivali, govoreći da je nenadležan svaki put kada bi se bavio stvarima koje nisu predviđene ustavnim ovlašćenjima. Eklatantan primer takvog odnosa prema shvatanju zakonodavstva imali smo samo pre neki dan, kada je šef države, govoreći o sporosti projekta brze pruge Beograd-Niš, kao problem naveo procedure Evropske unije, žaleći se da su zbog njih „uništeni“ i vreme i novac. Upravo je u tome suština problema: procedure koje treba da obezbede zakonitost, transparentnost i kontrolu javnog novca predstavljaju se kao prepreka koju treba zaobići.

Svedoci smo društva u kojem se pritisak iz dana u dan povećava, dok institucije sve teže prikrivaju pukotine.

Parlamentarni izbori 25. oktobra zato ostaju nada da će se prostor za promenu konačno otvoriti. U društvima sa visokom stopom korupcije, kao našem, ovakve izjave prođu gotovo neopaženo, a zapravo su šokantne, pogotovo ako dolaze od osobe koja vrši najvišu funkciju u državi.

Kultura korupcije i kronizma uvedena je na mala vrata i vremenom normalizovana. Kao i kultura odbacivanja obrazovanja, kultura falsifikovanja, kultura laganja. Na kraju i kultura nekulture.

Autoritarne sisteme intelektualac žulja kao kamen u cipeli i želi da ga se otarasi da mu ne bi više niko osporavao umišljeno pravo da državom rukovodi kao prćijom. Ako ne bi bilo nikog da postavi pitanje o vašim postupcima, ko bi vas onda zaustavio u svojim radnjama; da gradite fantomske gradove na vodi i planinama, prodajete oružje, delite kapitalne projekte bez tenderskih procedura, palite šume i polja, zapošljavate po interesnoj liniji, prikazujete život onakvim kako ga vi zamišljate na državnim televizijama. Kad nema otpora, država postane – vi.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.