Slavoj Žižek u autorskom članku za Danas: Zašto prvi put u životu osećam stid što sam državljanin Slovenije – Svet

Tramp je ovaj predlog izneo na prvom kongresu svoje Republikanske partije posvećenom izborima na polovini mandata, ali nije odmah bilo jasno kako bi isplate funkcionisale niti da li bi bile zakonite.

Sa približno 270 miliona punoletnih građana SAD, ova ideja bi koštala oko 1,35 biliona dolara.

Bilo da je Tramp ovo rekao u šali ili ozbiljno, zapravo nije ni važno: u oba slučaja to pokazuje koliko smo se udaljili od prostora liberalne demokratije.

Ako Sjedinjene Države mogu da priušte da potroše više od bilion dolara na ovakav način, zamislite samo koliko bi toga moglo da se uradi kada bi plan bio da se novac troši na način sličan onome što predlaže Mamdani – na besplatnu brigu o deci, kvalitetnije zdravstvene usluge dostupne svima i druge javne usluge koje bi poboljšale svakodnevni život građana.

Ovo nije bilo jedino ludilo na konvenciji: nakon govora Džej Di Vensa, Tramp se umešao i pozvao prisutne da „varaju do kraja“ kako bi republikanci zadržali kontrolu nad Kongresom.

A šta je sa Vensom? On je u intervjuu 1. septembra 2026. rekao: „Ne bih bio iznenađen ako živimo u poslednjim vremenima, ali ono na šta pokušavam da se usredsredim jeste da sada uradim što je moguće više božjeg dela, čak i ako to vodi ka poslednjim vremenima, u redu“.

Pravi kraj sveta jeste upravo ova Vensova izjava, a naročito reči „čak i ako“: one jasno ukazuju na spremnost pojedinca da svesno doprinese uništenju čitavog našeg sveta time što radi ono što smatra božjim delom.

Navikli smo da ovakav stav slušamo od muslimanskih fanatika ili Putinovih ideologa – a sada ga čujemo od potpredsednika Sjedinjenih Država.

Moj treći slučaj ludila dolazi iz Izraela. Uvek sam bio skeptičan prema poređenju načina na koji Izrael postupa prema Palestincima sa nacističkim antisemitističkim terorom, pa sam zato bio zaista iznenađen kada sam u septembru 2026. video video-snimak koji je objavio Itamar Ben-Gvir (a zatim ga ubrzo povukao): čitava vizuelna struktura tog snimka nedvosmisleno priziva ikonografiju nacističkih koncentracionih logora.

Na snimku se vidi sam Ben-Gvir kako stoji ispred zgrade okružene bodljikavom žicom, koja izgleda poput ulaza u logor, dok u rukama drži malu crnu kutiju sa crvenim dugmetom.

Ispred ulaza nalazi se dugačak red Palestinaca koji još uvek izgledaju normalno, a koji stoje na pokretnoj traci. Nakon što Ben-Gvir pritisne crveno dugme, pokretna traka počinje da se kreće i vidimo iste te Palestince kako izlaze iz zgrade u zatvoreno dvorište – mršavi i iscrpljeni…

Ovde je opscenost dostigla vrhunac: dok Izrael osuđuje svako poređenje genocida u Gazi sa nacističkim Holokaustom, njegova sopstvena propaganda nedvosmisleno aktivira upravo tu paralelu.

Takvi neobični događaji su, naravno, samo pojedinačni primeri, ali upravo kao takvi pokazuju da se igra privida koju smo igrali približava kraju: maske padaju brže nego ikada.

Putin je nedavno Ukrajinu nazvao fantomskom državom i predložio da Poljska, Mađarska i Rumunija preuzmu njene zapadne delove, dok bi Rusija uzela istok.

Izrael je odlučio da izgradi veliko novo naselje istočno od Jerusalima, čime bi Zapadna obala bila presečena na dva dela i time bi rešenje o dve države de facto bilo eliminisano.

Pobeda Alternative za Nemačku (AfD) u Saksoniji-Anhaltu nije bila nikakvo iznenađenje – za mene je jedino iznenađenje to što se nije dogodila ranije.

Reč „alternativa“ u nazivu stranke od ključne je važnosti: da budemo sasvim otvoreni, nova populistička desnica jedina je velika politička snaga koja je zaista autentična politička sila, koja se obraća problemima većine na način koji uključuje masovnu mobilizaciju i tako nudi stvarnu alternativu postojećem poretku — nečemu što je nekada bilo domen Levice.

Jedan od slogana AfD-a glasi: „Alles ist möglich!“ — „Sve je moguće!“ Na to bismo morali da odgovorimo: ne, postoje stvari koje nisu moguće, poput otvorenog rasizma – možete ih činiti, ali ako to učinite, onda je to kraj sveta kakav poznajemo.

Neefikasni protesti centra-levice dostižu vrhunac u pozivima da se AfD zabrani kao zagovornik protivustavnih vrednosti – može li se još niže pasti u priznanju sopstvene političke nemoći?

Ne mogu a da ne primetim da Slovenija, moja zemlja, nije samo aktivni učesnik u ovom tužnom procesu, već sada čak igra ulogu koja se ne može opisati drugačije nego kao uloga izraelskog Trojanskog konja u razaranju ujedinjene Evrope.

Izraelski premijer Benjamin Netanjahu izrazio je 30. avgusta 2026. zahvalnost premijeru Janezu Janši zbog slovenačkog veta na zajedničku izjavu EU kojom se osuđuju planovi Izraela na okupiranoj Zapadnoj obali:

„Hvala premijeru Janši na hrabrosti i jasnoći usred licemerja EU. EU ćuti kada Turska, članica NATO-a, nezakonito okupira polovinu Kipra — države članice EU! A kada jevrejski narod želi da ostvari svoje istorijsko pravo da gradi i živi u svojoj pradomovini, EU je ogorčena“, napisao je Netanjahu na platformi X.

Ostavimo po strani problematičnost Netanjahuovih tvrdnji: šta je sa pravom palestinske većine na zemlji koju Izrael polaže u ime tog istorijskog prava? (I, uzgred, treba imati na umu da su Jevreje iz alestine proterali Zapad – Rim – a ne Arapi).

Za nas je ovde važno to što je slovenačka vlada sada napustila okvir EU i priključila se osi SAD–Izrael.

Ovaj zaokret slovenački ministar spoljnih poslova Tone Kajzer predstavlja kao prelazak na „realistični pristup koji vlada koristi u spoljnoj politici“, odnosno kao pristup koji „efikasno suočava stvarnost umesto da svet posmatra onakvim kakvim bismo želeli da bude“.

Kajzer često nastupa kao „Janša sa ljudskim licem“, zagovarajući dijalog i tvrdeći da se ratovi završavaju razgovorima i pregovorima, a ne isključivanjem. Međutim, nova vlada je odmah objavila da će „zamrznuti“ odnose sa Palestinom, koju je prethodna vlada priznala kao državu – tako da ovde nema nikakvog dijaloga.

Kajzer je time implicitno kritikovao idealističkiju – po njegovom mišljenju – spoljnu politiku koju je vodila prethodna vlada Roberta Goloba (najbolja vlada koju je Slovenija imala u svojoj kratkoj istoriji), uključujući i njeno priznanje Palestine kao države.

Za razliku od Goloba, Janšina vlada se zaklinje u realizam u međunarodnim odnosima: „Interesi su jedina konstanta u međunarodnim odnosima“, objasnio je Kajzer, zvučeći više kao Kajzer Soze iz filma Dežurni krivci.

Kao što su mnogi komentatori primetili, problem sa „interesima“ koje Kajzer pominje jeste to što su oni više interesi Izraela nego interesi Slovenije.

Kada je Slovenija proglasila nezavisnost, Jože Pučnik, disident koji je odigrao važnu ulogu u tom procesu, rekao je: „Jugoslavije više nema. Sada je reč o Sloveniji“.

Jedan zajedljivi komentator je to parafrazirao: „Slovenije više nema. Sada je reč o Izraelu“.

Postoje i unutrašnjopolitički razlozi za Janšin zaokret ka osi SAD–Izrael.

Izraelska „privatna“ špijunska kompanija Black Cube (koja de facto obavlja zadatke za vladu koje ona ne može javno da prizna) umešala se u političke procese ne samo u Sloveniji već i u mnogim velikim zemljama Zapadne Evrope.

Nije stoga čudno što iz krugova bliskih vladajućoj koaliciji stižu pretnje da bi Golob trebalo krivično goniti jer je postupao suprotno slovenačkim interesima.

Janša i Kajzer tako propovedaju nemilosrdni pragmatizam — odbacuju principijelnu politiku kao idealizam; živimo u surovom svetu u kojem nema mesta univerzalnim moralnim principima, pa su jedino što na kraju zaista ima značaja interesi Slovenije.

Međutim, radikalni izbor koji je Janšina vlada napravila ni na koji način se ne može izvesti iz nekakvih apstraktnih pragmatičnih principa: on se zasniva na preciznoj desničarskoj viziji koja Evropsku uniju vidi kao nosioca zastarelog liberalno-demokratskog projekta i odbacuje ideale međunarodne solidarnosti, smatrajući da je njihovo vreme prošlo.

Ponekad ova vizija ide još dalje i sumnja da je briselska birokratija već zaražena komunizmom.

Pre nekoliko decenija suprotstavljali smo liberalnu demokratiju komunističkom totalitarizmu – sada se sama liberalna demokratija doživljava kao maska komunističkog totalitarizma.

Povodom 250. godišnjice SAD, Tramp je iznova napadao komunizam kao glavnu pretnju Sjedinjenim Državama danas – samo u jednom govoru pomenuo je komunizam desetine puta. Time je sledio Viktora Orbana, koji je, dok je još bio na vlasti, takođe iznova tvrdio da su briselskom administracijom EU već ovladali komunisti.

Realistični komentatori odbacili su ovaj novootkriveni antikomunizam kao smešno preterivanje: program Demokratskih socijalista u SAD samo je skromna, staromodna socijaldemokratija, a oni su pritom veoma daleko od preuzimanja vlasti u SAD.

Međutim, mislim da je Tramp, iako možda privatno smatra da preteruje i samo se poziva na komunističku pretnju kako bi uplašio birače, u dubljem smislu ipak u pravu.

Ako se u današnjem postliberalnom neofeudalnom poretku ozbiljno shvate socijaldemokratske mere i pokuša njihovo sprovođenje, takve mere – čak i kada su ograničene na lokalne zahteve koji proizlaze iz potreba velikog grada ili jednog dela savezne države – faktički predstavljaju pretnju čitavom globalnom sistemu.

Takve mere, ako bi se ozbiljno sprovodile, zahtevale bi dalje mere koje bi sve više potkopavale postojeći sistem.

Dakle, da to sažmemo: globalni sistem može opstati samo ako postepeno napusti liberalno-demokratsku državu blagostanja.

Slovenija je izabrala antievropsku osu SAD–Izrael upravo u trenutku kada je Orbanov režim u Mađarskoj pao. Krajnja ironija je u tome što je Netanjahu, u izvesnom smislu, u pravu kada govori o licemerju EU: ona podržava Izrael (prodajući mu oružje i tako dalje), dok se istovremeno pretvara da osuđuje njegovu politiku.

Slovenija je raskinula sa EU upravo zato što sada postoje znaci da EU zauzima nešto principijelniji stav prema izraelskim ratnim zločinima, što je navelo Netanjahua da iznese apsurdnu tvrdnju da je Ujedinjeno Kraljevstvo (koje je zabranilo uvoz proizvoda proizvedenih u izraelskim naseljima na Zapadnoj obali) prva muslimanska država sa nuklearnim oružjem.

Vladajuća koalicija u Sloveniji tako je bila primorana da Izraelu uzvrati dug za izbornu pomoć Black Cube-a, koristeći svoje pravo veta da blokira osudu onoga što Izrael radi na Zapadnoj obali od strane EU.

Zbog toga, i uprkos mojoj ljubavi prema slovenačkom narodu, prvi put u životu osećam stid što sam državljanin Slovenije.