Ruska ekonomija kao borba između ličnosti i klanova: Kako funkcionisati bez državnog udara? – Svet

Čelnici ruske industrije i finansijskog sektora nastavljaju kao da je sve po starom, prave budžete i javno iznose svoje planove.

Delimična rekonstrukcija vlade deluje moguća, ali malo je verovatno da će dovesti do promene strategije.

Čini se da je „sazreo“ trenutak za prelazak na dugo najavljivanu „mobilizacionu ekonomiju“, navodi u analizi za The Moscow Times Sergej Šelin, ruski ekonomski analitičar.

Ako je Kremlj ikada nameravao da napravi taj korak, sada bi bio pravi trenutak, budući da su ruski izbori gotovo završeni.

Ipak, nema nikakvih znakova da se priprema ekonomska revolucija. Ako Putin takvu revoluciju planira, on je drži u tajnosti čak i od zvaničnika koji vode njegovu ekonomiju.

Kako funkcionisati bez državnog udara

Centralna banka je, kao i obično, objavila svoj godišnji okvir monetarne politike, zajedno sa tradicionalnim obećanjem da će inflaciju staviti pod kontrolu sledeće godine.

Ministar finansija Anton Siluanov takođe govori uobičajenim tonom i insistira da „nema problema“ i da je sve što je uključeno u budžet u potpunosti finansirano. Drugim rečima, svi mirno nastavljaju da rade svoj posao.

Postoje tri moguća objašnjenja. Siluanov, guvernerka Centralne banke Elvira Nabiulina i njihove kolege možda svi učestvuju u složenoj obmani.

Putin možda priprema neprijatno iznenađenje za sve njih. Ili možda veruje da njegovi zvaničnici mogu da ispune njegove zahteve bez rušenja postojećeg sistema.

Po mom mišljenju, treće objašnjenje je verovatnije.

Izvršenje budžeta tokom prvih osam meseci godine ukazuje na to da su ruske javne finansije i dalje daleko od zdravih, ali se ne pogoršavaju. Budžetski deficit se čak smanjio za 700 milijardi rubalja (8,3 milijarde dolara), na 5,8 biliona rubalja (68,4 milijarde dolara). To je ogroman iznos, mada brzo postaje nova normala.

Tih 700 milijardi rubalja poteklo je od dividendi, uglavnom iz imovine Fonda nacionalnog blagostanja. Čak i bez tog novca, deficit se ne bi povećao. Siluanovu se može verovati da će popuniti budžetsku rupu, čak i ako bude daleko veća nego što je prvobitno planirano.

Iako su prihodi od nafte bili razočaravajući i iznosili su bilion rubalja (11,8 milijardi dolara) manje nego u istom periodu prošle godine, rast prihoda od poreza na dodatu vrednost od 2,4 biliona rubalja (28,3 milijarde dolara) pritekao je u pomoć. Povećanje PDV-a sa 20 na 22 odsto, moglo bi se tako reći, spasilo je prihodnu stranu budžeta.

Ukupni prihodi tek su neznatno ispod očekivanja. Kao i obično, problem je u rashodima. Potrošnja je oko 10 odsto veća od planirane, što je proizvelo naduvani deficit. Međutim, čak ni ovde stvari nisu sasvim loše za Putinove finansijske menadžere.

Skupljanje biliona

Pre godinu dana, dok su zvaničnici sastavljali budžet za 2026. godinu, Putin je besramno doveo sopstvenu vladu u zabludu obećanjem da vojna potrošnja neće rasti. Finansijski zvaničnici su tvrdili da je ekonomiji potreban predah i on se s tim složio.

Nekoliko meseci kasnije, naravno, predomislio se. Naredio im je da ponovo napišu budžet i pronađu oko pet biliona rubalja (59 milijardi dolara) dodatnih sredstava za rat.

Mogao je da traži i više. Međutim, izgleda da poslednjih nekoliko meseci predsednik nije imao novih improvizacija. Njegovi tehnokrati su se manje-više uspeli izboriti sa ranijim zahtevima, iako su se u početku gorko žalili.

Pošto Putin još nije zatražio dodatni novac, ekonomski menadžeri režima – sa izuzetkom Nabiuline – povratili su deo svog samopouzdanja. Sada užurbano pripremaju budžet za 2027. godinu, čiji nacrt treba da bude završen do kraja ovog meseca.

Guvernerka Centralne banke nema mnogo razloga da deli njihov optimizam. Ratna potrošnja primorala ju je da kamatne stope zadrži na izuzetno visokom nivou, zbog čega je, u očima Putinove elite, postala omiljeni krivac za ekonomske probleme.

Osnovne konture plana za 2027. godinu već su vidljive. Tehnokrate će postići formalnu ravnotežu između prihoda i rashoda tako što će smanjiti civilnu potrošnju.

Malo je verovatno da će rizikovati treće veliko povećanje ključnih poreza. Umesto toga, povećaće manje dažbine i ukinuti poreske olakšice.

Smanjiće „nezaštićenu“ potrošnju, ograničiti subvencionisane stambene kredite i sistematičnije pritisnuti regione. Od regionalnih vlada zahtevaće se da usvoje srednjoročne programe fiskalnog oporavka, od kojih Moskva očekuje uštedu od 800 milijardi rubalja (9,4 milijarde dolara) samo tokom 2027. godine.

Kada se sve ove mere saberu, one bi verovatno mogle da obezbede još pet biliona rubalja (59 milijardi dolara) za rat, uz istovremeno stvaranje manjeg deficita nego ove godine.

Kako bi osigurali da se rezerve Kremlja za krizne situacije ne isprazne, odlučili su da snize prag cene nafte koji određuje kada se povlači novac iz Fonda nacionalnog blagostanja. To znači da će se novac uzimati iz fonda samo ako cena nafte padne znatno više.

Ako budžet bude pod pritiskom, jednostavno neće biti novca za sekundarne potrebe – što znači za bilo šta što nije povezano sa ratom.

Niti će ga iko tražiti.

Naoružani ovim pravilima, Putinovi ekonomski menadžeri veruju da znaju kako da izdrže još jednu godinu. Ne razmišljaju ozbiljno o periodu dužem od toga. Ali njihov sistem ima slabu kariku: Centralnu banku.

Promene bez radikalizma

Trajni zadatak Centralne banke jeste borba protiv inflacije, misija koju joj je poverio sam Putin. Tokom svih godina njegove vlasti, to je bio jedan od njegovih ličnih prioriteta. Ali što rat duže traje, to je veća cena te borbe – kao i visokih kamatnih stopa koje ona zahteva. Rezultat je stagnacija širom ekonomije i otvoreno smanjenje proizvodnje u mnogim industrijama.

Ove godine Putin je slao signale da i dalje ostaje protiv inflacije, ali i da želi da kamatne stope budu snižene brže. Istovremeno, njegove sopstvene naredbe zahtevaju od države da sve više novca uliva u rat.

Za profesionalne finansijske zvaničnike, ovi zahtevi su međusobno nespojivi.

Rat izaziva inflaciju.

I pored svega toga, većina civilnih rukovodilaca Putinove ekonomske politike spremna je da nastavi da mu služi, uz uglavnom poštovanje tržišnih pravila. Samo manjina zagovara model mobilizacione ekonomije po sovjetskom uzoru, a daleko je od jasnog da bi ta grupa uopšte znala kako da ga izgradi.

Lakše je zamisliti manje radikalne poteze, mada bi oni i dalje mogli da uzdrmaju vladajuću elitu. Putin bi mogao da smeni premijera i nekoliko članova vlade.

Premijer Mihail Mišustin se ove godine, u izvesnom smislu, ponašao neprimereno. Početkom 2026. izgleda da je bio previše uporan u nagovaranju Putina da ne izdaje naredbe koje bi budžet previše opteretile. To je bilo daleko od pobune. Ali ako Putin odluči da Mišustina treba zameniti, prvi potpredsednik vlade Denis Manturov nalazi se nadohvat ruke.

Manturov, koji ima bliske veze sa Putinovim krugom i nadgleda odbrambenu industriju, može delovati kao prirodniji premijer za ratne uslove.

Putin je poslednjih meseci takođe viđan kako se sastaje s njim mnogo češće nego sa Mišustinom. Njegovo imenovanje za sada ostaje u domenu spekulacija, ali bi predstavljalo promenu prioriteta, a ne kraj ruske tržišne ekonomije.

Putinove vlade su do sada uvek davale veća ovlašćenja zvaničnicima koji prikupljaju i raspoređuju novac nego onima koji ga traže i troše.

Mišustin je svojevremeno vodio Federalnu poresku službu. Manturov nikada nije prikupljao novac. Njegova karijera bila je posvećena njegovom dobijanju i raspodeli.

Ako on, ili neko sličan njemu, preuzme rukovođenje vladom, rasprava o tome da li treba nastaviti „borbu protiv inflacije“ gotovo bi se sama rešila. Stav Kremlja prema inflaciji postao bi popustljiviji zato što bi postao popustljiviji i njegov odnos prema potrošnji.

Pismeni molioci

Ako Putin zaista priprema smenu Mišustina, taj proces bi u pravom smislu reči bio tajna operacija. Ono što Putin ne skriva jeste njegova vizija idealne ruske ekonomije.

Ta vizija može se pronaći u izveštaju stručnjaka povezanih sa centrom „Treći Rim“ pri predsedničkoj administraciji. Projekat je nadgledao Maksim Oreškin, vodeći ekonomski zvaničnik Kremlja. Oreškin ne bi dogurao tako daleko da istovremeno nije postao stručnjak za raspoloženja svog šefa.

Izveštaj sadrži sve ono što Putin voli: godišnji rast od tri odsto, prosvećenu državnu administraciju i obilje „robotizacije, veštačke inteligencije, autonomnih sistema i platformizacije“. Posebno mesto zauzima jedna od njegovih omiljenih igračaka – brza železnička pruga Moskva-Sankt Peterburg.

Kao vodič kroz Putinove preferencije, dokument je zanimljiv iz dva razloga.

Prvo, u njemu nema sovjetske ekonomske mobilizacije. Tržišni sistem ostaje. Privatni kapital, naravno usmeravan od strane države, trebalo bi da razvija ekonomiju koristeći bankarske depozite građana, velikodušno stavljene na raspolaganje privredi kao „dugoročni novac“.

Drugo, u izveštaju se proglašava da je došlo vreme da se podvuče crta pod sadašnjim ruskim ekonomskim modelom.

Počev od 2027. godine, navodi se, ekonomija mora da napravi „ne toliko korak napred koliko korak naviše“, odnosno da pređe na putanju na kojoj će rast direktno poboljšavati životni standard i kvalitet života.

Prevedeno sa birokratskog jezika, poruka je jednostavna. Oreškin – ili kolektivni Oreškin koji govori kroz ovaj izveštaj – traži od Putina da njemu poveri upravljanje ekonomijom i obećava da to može da radi bolje od sadašnjeg tima. Izgleda da je ljudima bliskim vladaru sada dozvoljeno da podnose ovakve molbe.

Ono što dakle gledamo na čelu ruske ekonomije manje je priprema za novi ekonomski poredak, a više borba između ličnosti i klanova. Putin i njegov uži krug verovatno ne pripremaju preokret sistema, barem ne u bliskoj budućnosti.

Za tim nemaju hitnu potrebu. Sistem koji već imaju i dalje proizvodi onoliko novca za rat koliko oni nalože da treba.