Ne idemo mi nigde, recite to notaru – Izbori26

Bilo je već šest sati popodne, do završetka prikupljanja potpisa za Studentsku listu – Studenti pobeđuju, ostala su još svega dva sata, ali se red nije smanjivao. Naprotiv, dok su jedni polako odmicali ka mestu na kojem se potpisivalo za studente, novi ljudi su pristizali i tražili gde se kolona završava.

Potpisi na opštini Zvezdara prikupljali su se dva dana, a drugog dana red se stotinama metara protezao duž Ustaničke ulice. Stali smo na kraj reda sa ostalim ljudima i negde na sredini kolone videli znak visoko podignut u vazduh na kom je pisalo “KRAJ REDA”. Oni koji su tek pristizali zastajali su i zbunjeno gledali čas u znak, čas u ljude koji su se već nalazili daleko iza njega.

“Čekaj, gde smo onda mi ako je ono kraj reda”, komentarisali su pokazujući na natpis.

Jedna žena se nasmejala i rekla da će otići da proveri o čemu se radi. Kada se vratila, prenela je ostalima da je notar postavio znak na mestu do kojeg je, prema njegovoj proceni, bilo moguće da svi okupljeni stignu na red za potpisivanje do kraja radnog vremena. Očekivali smo da će se ljudi, kada čuju tu vest, okrenuti i otići, međutim svi do jednog su ostali, a iza njih su nastavili da pristižu novi.

“Ma ne idemo mi nigde, slobodno to recite notaru”, glasno je rekao jedan čovek ispred nas.

Već je bilo sedam sati. Do zatvaranja je ostao još samo sat, a iskustvo prethodnih dana, kada se širom Srbije na potpisivanje čekalo i po tri ili četiri sata, govorilo je da oni koji su se tek tada priključivali koloni gotovo sigurno neće stići na red. Ni to ih nije sprečavalo da ostanu.

Studenti su prolazili duž kolone i prikupljali lične karte bez čipa kako bi podatke unapred očitali i tako pokušali da ubrzaju proceduru. Potom su se vraćali kroz red, prozivali imena onih čije je očitavanje završeno i uručivali im pripremljene papire. Videlo se da su jako dobro organizovani. Svaki put kada bi stigli do dela kolone iza natpisa „KRAJ REDA“, ponavljali su isto upozorenje – “velika je verovatnoća da svi koji se tu nalaze neće stići da daju potpis do kraja radnog vremena”.

Uz upozorenje je gotovo svaki put išlo i izvinjenje.

„Nemojte se izvinjavati, deco. Nije do vas, a ovo je najmanje što možemo da uradimo“, povikala je jedna žena sa kraja kolone.

Na glavnom putu iznad kolone saobraćaj se sve vreme proticao, a ljudi su povremeno prilazili bliže kolovozu i razvijali veliku zastavu sa natpisom „Studenti pobeđuju“. Gotovo bez izuzetka, čim bi se zastava zavijorila prema automobilima, iz kolone bi se začule sirene. Na svako novo trubljenje ljudi koji su čekali odgovarali su osmesima i povicima „Pumpaj!“

Na trenutak bi se pažnja sa toga koliko je još ostalo do početka reda prebacila na ulicu, a onda bi se kolona ponovo pomerila za nekoliko koraka. Dok su se sirene sa ulice mešale sa “pumpanjem” iz kolone, jedan muškarac prilazio je grupama ljudi koje su tek pristizale i govorio im o onome što ih, kako je poručivao, čeka na dan izbora.

„Važno je da u nedelju, 25. oktobra, posle glasanja ne odete kućama, nego da ostanete među studentima“, govorio je okupljenima. Pozivao ih je da obrate pažnju na eventualne nepravilnosti i da ih, ukoliko ih primete, prijave ljudima sa akreditacijama ili novinarima.

„Naša deca, studenti, dve godine su se borila na ulicama. Vreme je da im bar malo vratimo. Ovo je najmanje što možemo da uradimo. Moramo da im pomognemo. Ostanite na ulicama“, poručio je. Ljudi su ga pažljivo slušali. Posle svake njegove poruke iz grupe bi se začulo glasno „Tako je!“, a kada bi završio govor, okupljeni bi ga ispratili aplauzom. Potom bi krenuo nekoliko metara dalje, ka sledećoj grupi ljudi koja se u međuvremenu priključila koloni.

U delu kolone ispred nas razgovor je već odavno prestao da bude samo način da se prekrati čekanje. Među ljudima koji su se odranije poznavali našli su se i oni koji su se upoznali tek te večeri, a tema je bila ista – borba koja traje gotovo dve godine. Starija baka stajala je sa njima i povremeno se uključivala u razgovor. Žena iz te grupe pitala je zašto i dalje tu stoji kada zna da neće doći na red.

“Ja jesam stara. Imam troje dece, sedmoro unučadi i troje praunučadi. Žao mi je što zbog svog zdravlja nisam mogla na više protesta, ali bar mogu ovde da dođem. Imam jedan život i jedan obraz, neću dozvoliti da on bude ukaljan. Moram da se borim da svojoj deci ostavim bolju državu”, rekla je odlučno.

Na nekoliko trenutaka razgovor oko nje je utihnuo. Ljudi koji su do malopre bili samo saputnici u istom redu prilazili su da joj zahvale, dok su pojedini bezuspešno pokušavali da zadrže suze.

Na momente pri kraju reda začuli su se aplauzi – opet čovek sa motivacionom govorom koji ovog puta drži novim ljudima koji su pristigli. Govor bi se završio, začulo bi se još jedno „Tako je!“, pa aplauz, dok se iza natpisa „KRAJ REDA“ kolona i dalje nije prekidala, iako je polako otkucavalo osam.

“Šta bih dao da svi ovi ljudi mogu da dođu na red”, tiho je rekao jedan od studenata svom kolegi prolazeći pored reda dok su ljudima vraćali lične karte.

Kada smo pristiglii blizu mesta gde su se ljudi potpisivali bilo je već pola devet. Čekanje se nastavilo i pola sata nakon vremena predviđenog za završetak potpisivanja. Tada je pred okupljene izašla žena koja im se zahvalila što su došli i saopštila ono što su mnogi već satima znali da je moguće – nažalost, više niko neće stići na red. Iako su se studenti konstantno izvinjavali zbog toga, ljudi nisi bili ljuti, besni niti razočarani, nasuprot tome – počeli su da aplaudiraju i veselih lica se razilaze. Ostali su još malo, ipak, iščekujući preokret.

“Ima nešto u vazduhu, blizu je sloboda”, rekla je jedna žena svojoj prijateljici dok su njihovi psi trčali od čoveka da čoveka i srećno mahali repom.

“Tek je početak kampanje, ali ljudi su odlučni i spremni. Uzmimo samo ovo kao primer. Čekali su satima, bez obzira koliko godina imaju. Spremni su za borbu, spremni su za slobodu i dobiće je. Konačno, sloboda je tu, čeka nas iza ćoška”, rekla je jedna devojka, a onda je otrčala ka autobuskoj stanici. Iza nje je ostala Ustanička, sada bez reda koji se svega nekoliko minuta ranije protezao njome, i natpis „KRAJ REDA“ naslonjen uza zid zgrade, koji te večeri, čini se, niko nije shvatio sasvim doslovno.