Patri(j)otska diktatura – Bratislav Braca Marković
Srbi su jedan mali, ali ratoboran narod. LJubav prema ratovanju ovde postoji od davnina. Gaji se kult smrti a ne života. Rat ko rat, nakon njega se ispredaju razne priče, a priče se vremenom pretvore u mitove. Više od šest vekova slavimo Kneza Lazara, koji je u pokušaju da spreči tursku vojsku da se probije ka Evropi, izveo sve muško u Srbiji da se suprotstavi moćnoj carevini, bez obzira što su ovi prema nekim istorijskim izvorima tražili samo prolaz. Nakon što su izginuli i zaštitili moćna evropska carstva, pevali su pesme o kosovskim junacima, a Kraljević Marko zaposlen na radnom mestu turskog vazala, pretvoren je u mitsko biće, čiji je hobi da se uz pomoć Vile Ravijojle stalno bije sa Musom Kesedžijom.
Naravno, kao što je ignorisana činjenica o stvarnoj delatnosti Marka Kraljevića, tako nije utvrđen ni identitet Muse Kesedžije, ali ni priroda odnosa između Marka Kraljevića i Vile Ravijojle. U stvarnosti, neki su Srbi nabijani na kolac, a neki su šurovali sa Turcima i činili veći zulum srpskom življu od samih Turaka.
A kad Srbima ponestane spoljnog neprijatelja, oni pronađu unutrašnjeg, čisto onako da ubiju vreme, ali i veliki broj neistomišljenika. Tako se Srbi podeliše na pristalice dinastije Karađorđević i Obrenović. Taj kobni dvadeseti vek započeli smo bacanjem sa dvora kralja i kraljice, a nastavili time što je Apis po nalogu stranih službi dao oružje deci u Bosni da ubiju prestolonaslednika austrougarske carevine. Kad su iz te carevine tražili da sami vrše istragu na teritoriji Srbije, Srbi su to odbili, a onda su (opet) za račun nekih svetskih sila izgubili polovinu muškog stanovništva u naredne četiri godine. I retko ko se zapita, da li je baš moralo tako, te da li su naše slavne pobede u Velikom ratu pirove?
Naravno, brzo se Srbi naljutiše na nosioce tadašnje politike. Ne kažem da nije bilo razloga. Dok se sin predsednika vlade bahatio po Beogradu, junaci iz slavnih bitaka, bez ruku i nogu, prosili su na Terazijama.
Samo dve decenije kasnije nismo želeli da bar jedan svetski rat prođe bez nas, te je okupator samo u Srbiji streljao sto Srpskih domaćina ili dečaka za jednog okupatorskog vojnika. I niko se nije zapitao da li je možda Milan Nedić bio patriota, a ne izdajnik, jer je pokušao da spasi što se spasti može, u momentu kad su sve armije koje su se borile protiv Nemaca bile hiljadama kilometara daleko od Srbije, a Srbe ubijao ko god je želeo.
Ne, Srbi nisu razmišljali na taj način, već su skovali krilaticu „ubićemo svakog skota ko je protiv KPJ-ota“. Jasno, skot je bio svako ko je protiv nove vlasti, makar bio ugledni srpski domaćin ili odlikovani oficir iz Velikog rata. Kriterijum je određivala nova vlast. Vlast koja je naredila da se stidimo svoje istorije i slavnih predaka. Jame po Srbiji su punjene leševima nevinih, koji možda i nisu bili protivnici nove vlasti, ali su po proceni Ozne predstavljali opasnost. Za ovakvu procenu, bilo je dovoljno da te komšija ne voli, da mu se sviđa tvoja kuća, njiva ili žena. Diktatura proletarijata, možda je najstrašnija diktatura. Kako-tako, uz neke krizne periode, uspešno smo se odbranili od spoljnog neprijatelja, a onda su Srbi nastavili svoj omiljeni hobi, borba protiv unutrašnjih neistomišljenika. I tu se pokazao karakter naroda. Suština je najčešće bila u sticanju bolje pozicije u društvu, do koje se dolazilo poltronizmom i članstvom u jednoj jedinoj partiji.
A onda je obožavani predsednik koji nije baš dobro govorio srpski preminuo, mada veliki broj Srba nije verovao da se to ikad može dogoditi. Srbi su brzo iz sebe izbacili frustraciju „potlačenog“ naroda u velikoj Jugoslaviji. Našli su novog vođu sa čudnim sjajem u očima, počeli da slave zaboravljenu krsnu slavu, a Jugoslaviju želeli da zamene velikom Srbijom.
Manjina mudrih, opreznih i pre svega dobronamernih ljudi, upozoravala je da su takve ideje pogrešne i da ne vode ničem dobrom. Naravno, ovakvi su odmah proglašeni izdajnicima, stranim plaćenicima, autošovinistima….
I ovaj narativ traje do danas. Kao što je izdajnik svako ko postavi pitanje da li bi nas danas bilo duplo više da smo u dva svetska rata izabrali makar malo drugačiji put, da bi danas bio izdajnik, dovoljno je da tvrdiš da Ratko Mladić nije bio heroj, te da Srbija kao deo sveta, mora poštovati Haški tribunal, bez obzira da li je on bio pravičan ili nije. U današnjoj diktaturi patri(j)otizma, gomila uvreda sručila se na sve moje koleginice i kolege koje su javno osudile lik i delo Ratka Mladića. Naravno, njihove tvrdnje sastojale su se od činjenica, dok tvrdnje patri(j)ota u sebi sadrže mitomaniju. A mitomanija je Srbe dovela do ivice biološkog opstanka.
Zbog toga sam uveren da su „izdajnici“ i „autošovinisti“ zapravo prave i iskrene patriote, a „patrijote“ nisu ništa, jer ova reč ne postoji u srpskom jeziku.
Nažalost oni postoje. I zato ovakvoj Srbiji nema spasa.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
