Na plaži, za 45 do 60 dana – Pavle Simjanović

Stvari su se otele kontroli pa sam nabavio i izvorni roman Nevila Šuta, sa požutelim stranicama u mekom povezu, i pročitao ga od petka do nedelje („Tata, ti samo čitaš“); postoji i novije, u knjižarama i bibliotekama dostupno srpsko izdanje pod naslovom „Na obali“ (Laguna; prevodilac je Goran Skrobonja, pa bi trebalo da se sme preporučiti na neviđeno).

Nevil Šut Norvej bio je vazduhoplovni inženjer sa strukovno i finansijski više nego zadovoljavajućom karijerom. Paralelno, imao je i život skribomanski neumornog proznog pisca za koji je koristio skraćeni oblik imena i prezimena. Dakle, ne može se reći da se skrivao ali je svakako želeo da stvori distinkciju između dve strane svoje ličnosti.

Nakon Drugog svetskog rata koji je kao sredovečni inženjer sa diplomom sa Oksforda proveo na raznovrsnim odgovornim dužnostima, preselio se u Australiju, navodno da bi plaćao manji porez.

Rekao bih da se tamo ne ide tek tako, kao i da Australija nije slučajno na više načina inspirisala njegov najčitaniji roman.

Najavni citati iz pesme „Šuplji ljudi“ T. S. Eliota ogoljavaju ambicioznost, kao da je pisac sebi želeo da zada daleku i sitnu metu. „In this last of meeting places; We grope together; And avoid speech; Gathered on this beach of the tumid river“.

Pa onda, „This is the way the world ends; This is the way the world ends; This is the way the world ends; Not with a bang but a whimper“. Sa drhtavim jecajem, ili čak i tiše od toga, će se svet u „Na plaži“ pretežno i okončati, a za sintezu Šutovog postupka ću se poslužiti prvim scenama iz filmske ekranizacije.

Sa radio aparata se čuje izveštaj o „naučnicima koji nisu saglasni oko toga kada će radijacija doseći Australiju“, te da je „atomski rat završen i da je premijer saopštio da ne postoje dokazi da bilo gde osim u Australiji i dalje postoji život“. Potom neko priđe i nimalo se ne uzbuđujući ugasi radio aparat, nastavivši sa dnevnim dužnostima.

Ona upoznajemo mladi bračni par sa bebom: buđenje, pravljenje čaja, spremanje za posao… Posle par minuta scene muž kaže da će usput da kupi mleko, jer se čini da je dostava zauvek obustavljena.

Nešto ovde uopšte nije u redu i reklo bi se da ono nije bila „orsonvelsovska“ radio drama, a kada muž ode reditelj „švenkuje“ kameru do kalendara koji otkriva da se nalazimo pet godina u budućnosti. Što bi rekla naslovna junakinja iz „Rozmarine bebe“: „Ovo nije san! Ovo se stvarno dešava!“. I košmarno je, nepopravljivo, depresivno – trudim se da izbegavam taj pridev ali u ovom slučaju je najtačnija dijagnoza predapokaliptičnog društvenog očaja.

Nevil Šut nas u događaje uključuje na Božić (u Melburnu je tada vrhunac leta), vrlo postepeno otkrivajući da se oko godinu dana ranije na severnoj hemisferi odvio jednomesečni rat svih protiv svih. Albanija je gađala Napulj nuklearnim projektilom na bazi kobalta, da bi domine – slično kao u Prvom svetskom ratu – počele da neumitno padaju, dovevši do međusobnog uništenja NATO pakta i Sovjetskog Saveza, kao i Sovjetskog Saveza i Kine (na prvi pogled zvuči čudno, ali radi se o emanaciji Kine iz pedesetih, pre Maove Kulturne revolucije).

Planetarni radioaktivni oblak kreće naniže, savladava ekvator, i očekuje se da do Melburna stigne u septembru. Još osam meseci i kraj. Saznajemo da je neposredno nakon kraja atomskog rata i shvatanja da ni Australija, na koncu, neće ostati pošteđena, na ulicama bilo agresije i raskalašnosti.

U trenutku u kojem se uključujemo u fabulu, pak, građanstvo je u nekoj vrsti mešavine negiranja i povinovanja. Struje ima ali benzina nema, pa po ulicama Melburna saobraćaju tramvaji i pretesterisani automobili sa upregnutim konjima.

Naši junaci, kao i svi drugi, rade i primaju platu, počevši od komandanta američke podmornice (u filmu Gregori Pek, sa oprobano stoičkim nastupom), jedne od dve – druga je u Buenos Airesu – koje su izbegle uništenje. Pred kraj romana će mu biti rečeno da je, kao komandant poslednjeg egzistirajućeg plovila, postao komandant američke mornarice.

„To bi značilo da sada imaš čin admirala, ako ga želiš“, kažu.

Gorepomenuti bračni par čine australijski oficir (Entoni Perkins) koji će biti dodeljen posadi podmornice i njegova žena domaćica (debitantkinja Dona Anderson, odabrana uglavnom zbog očiju kroz koje se može čitati neizrečena muka). \

U romanu, mlada žena mentalno opstaje zahvaljujući apsolutnoj negaciji realnosti, a muž manje ili više uspešno održava iluziju. Film zahteva jasan sukob, pa Meri pokazuje naznake nervnog sloma kada god stvarnost nagrize njenu kulu od karata. Komandant podmornice je takođe u sopstvenom mirnom snevanju, odabravši da misli – iako vrlo dobro zna da je to nemoguće – da su mu žena i dvoje male dece i dalje živi u provinciji Konektikata.

Veza sa mladom Australijankom Moirom je efektivno nemoguća, jer on je oženjen čovek, da bi Moiru u filmu tumačila Ava Gardner i platonski ljubavni odnos iz romana bio konzumiran (što je konsterniralo Nevila Šuta).

Reditelj filma dodaje religijski pokušaj borbe sa nadolazećom smrću, gde sveštenik drži isprva posećene, pa postepeno sve praznije i tužnije ulične propovedi (plakat „there’s still time… brother“ koji visi iznad sveštenika će, u poslednjem kadru i sa izmenjenim kontekstom, uperiti optužujući prst ka publici).

Radi se o začinu, dok Šut u romanu veliku pažnju posvećuje mladom inženjeru, svom alter-egu, koji za sitan novac kupuje ferari, nabavlja gorivo i sa grupom njemu sličnih automobilskih entuzijasta, profesionalaca i amatera, organizuje poslednji australijski gran pri. Svako od njih želi da pobedi, ali iznad svega se svesno ili podsvesno nadaju da će, mahnito se trkajući, umreti za volanom kao ljudi, umesto koju nedelju kasnije u fekalijama i povraćki.

Roman je definisan stanjem potisnutosti, bez ijedne nezanimljive stranice, a film na neophodni emotivni podest podiže muzika – varijacije nezvanične australijske himne „Waltzing Matilda“ (značenje teksta objašnjava zašto se toliko svidela Tomu Vejtsu).

Melodija mi je danima u glavi, a sada je došao trenutak da otkrijem zašto me je „Na plaži“, u oba oblika, pogodio do srži. Preseklo me je: ovo je priča o nama, ako – kad god da krene „izborni“ pakao – pritisnemo crveno dugme za samouništenje.

Ostaće nam samo da sačekamo smrt, pretvarajući se da nešto nalik životu i dalje postoji. Nadam se da dovoljno nas to shvata. U stvari, siguran sam u to, jer moram da budem.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.