„Devedesete danas izgledaju kao Periklovo doba“: Vojnov i Cvetković o paralelnim manifestacijama u kulturi – Kultura

Ali, da uozbiljimo stvar. Kulturna i umetnička scena u Srbiji već više od decenije je, medicinskim rečnikom, u komatoznom stanju, a u poslednje dve godine, zahvaljujući studentima u blokadi, u to je uvid stekla i šira javnost.

S druge strane, aktuelna SNS vlast pokazala je koliko je daleko spremna da ide u disciplinovanju i pritiscima na kulturnu i umetničku scenu, dok su umetnici i kulturni radnici pokazali solidarnost, ali i da je njihovom trpilu došao kraj.

Rezultat je kulturna scena na kojoj gotovo da više nije neobično da jedna manifestacija dobije svoju paralelnu verziju.

Nakon Međunarodnog niškog filmskog festivala, koji su organizovale gradske vlasti, i Niškog filmskog festivala u organizaciji filmskih umetnika Srbije, pred nama su 59. BITEF i drugo izdanje Ne: BITEF-a.

Tu je i 53. FEST, čije pripreme već dugo prate kontroveze, a koji se ove godine publici preporučuje motom „Ljubav koja traje“.

Ipak, nisu sve paralelne manifestacije nastale na isti način niti iz istih razloga, kao što ni kultura otpora nije nova pojava – postojala je i devedesetih godina.

– Moramo da razdvojimo dva fenomena – jedno su iznutra preuzete manifestacije u kulturi kao što su FEST i Festival filmskog scenarija koje zadržavaju ime i infrastrukturu starih manifestacija i oslanjaju se na njihovu tradiciju i potpuno paralelnih manifestacija kao što su naprednjački niški festival ili aktivistički ne – kaže za Danas scenarista i filmski kritičar Dimitrije Vojnov, dodajući da smo na taj način dobili fenomen antikulturnih skupova.

– Iznutra preuzete manifestacije poput FEST-a, Festivala filmskog scenarija ili BITEF-a su manifestacije koje su političkom agresijom koja ih prati postale antikulturni skupovi na kojima su tradicije i reputacije tih manifestacija prestale da pripadaju svima – ističe Vojnov.

Govoreći o tome koliko se današnja situacija može porediti sa onom iz devedesetih, Vojnov smatra da je političkog uticaja na kulturu bilo i tada, ali da institucije i manifestacije nisu bile degradirane do mere kao sada.

– Potpuno je jasno da smo devedesetih uz sve političke figure koje su se pojavljivale – setimo se samo Milana Kašanina, Željka Simića pa konačno i Nade Popović Perišić imali posla sa političkim uticajem na manifestacije i institucije kulture ali one nikada nisu degradirane do tačke kada umetnici na njima prosto ne žele da učestvuju jer je to postalo ponižavajuće.

– U tom smislu devedesete danas izgledaju kao Periklovo doba jer koliko god da je Miloševićev režim kontrolisao resurse naše kulture njome su se ipak u ovoj ili onoj meri bavili ljudi sa scene i svi su i dalje tu videli prostor da učestvuju i izraze se. Jedan od razloga za to je i činjenica da Milošević ipak nije bio svevladar i recimo dva FEST-a nisu održana zbog sankcija, pa se onda FEST vratio i ubrzo se on pravio u gradu u kom SPS više nije bio na vlasti. Ali i dok je tokom protesta 1996/1997. pravljen u završnim danima Čovićeve vladavine, on je prekinut kada su gledaoci u hladnoj zimskoj noći isprebijani od strane policije na Brankovom mostu – podseća Vojnov.

Prema njegovim rečima, sada je situacija drastično drugačija i gora.

– Mi danas znamo da FEST koji prave Naprednjaci ne bi bio prekinut zbog prebijanja građana a to znamo po tome što kad su prošle godine prebijana deca u Valjevu, uredno su se naprednjački glumci i autori veselili na nekim poselima pri Festivalu filmskog scenarija.

O pitanju učešća ili bojkota, koje se pred umetnicima i kulturnim radnicima često postavlja gotovo kao hamletovska dilema, Vojnov kaže da u tom smislu ne bi arbitrirao, jer svako ima pravo na svoj stav.

– U tom smislu nije to više pitanje bojkota – to je pitanje da li se vi kao autor i pojedinac osećate prijatno da učestvujete u tome ili da kao gledalac odete na tako nešto. Od mene sigurno nikada nećete čuti nekakav decidirani predlog da ljudi ne idu da gledaju neki film, ko god da ga pušta, ali verujem da će senzibilne osobe same osetiti gde treba da idu a gde ne treba.

Vojnov primećuje da su se paralelne manifestacije javile na obe strane, ali kao posebno bizaran izdvaja slučaj Niša.

– Paralelne manifestacije su se javile na obe strane s tim što je Međunarodni niški festival kao kontramiting nekakav sa idejom da se glumcima omete festival koji su sami napravili. To je manifestacija bez ikakvog organskog osnova, napravljena u istom organizacionom okviru kao i Festival filmskog scenarija koja je toliko na mah organizovana da do par dana pred početak nisu znali ni koje će filmove puštati. Otud to se ne može ni smatrati festivalom već jednim kontramitingom u formi festivala za koji će neko morati da odgovara jednog dana jer je cilj toga bio dijaboličan – to je stvaranje podele ne samo unutar struke već i među građanima i ovima koji su uzurpirali FEST ili Festival filmskog scenarija će jednog dana biti mnogo lakše da se opravdaju kako su „samo radili svoj posao“ jer imaju neku normativnu zaleđinu a ovi nemaju – ovo u Nišu što je SNS pravio je čista malevolentna politička provokacija.

Nasuprot tome, Ne: BITEF vidi kao organsku reakciju pozorišne scene i pokušaj očuvanja onoga što BITEF predstavlja.

– Ne:BITEF je organska reakcija naše pozorišne scene na prošlogodišnju cenzuru programa BITEFa i pokušaj da se ovaj festival formalno i suštinski očuva. Ove godine SNS organizuje nekakav svoj BITEF ali kako nisu otklonjene sporne stvari koje su ga prošle godine ukinule i diskreditovale ove godine je za naše umetnike on neprihvatljiv i opet se mora napraviti Ne: BITEF.

– BITEF kao izuzetno moćna i međunarodno ugledna manifestacija je devedesete sa svim ratovima i sankcijama pa zatim i kovid koji je bio nenaklonjen pozorištu uspeo da preživi da bi SNS uspeo da ga konačno prekine što je pravi podvig. Ipak, što se mene tiče kroz ne Bitef prošle godine on je ipak održan i dok SNSovi kadrovi ove godine prave nominalno 59. umetnici će praviti 60. pokazujući da mi imamo ne samo paralelne manifestacije već i da imamo paralelna računanja vremena.

Isto, prema njegovom mišljenju, važi i za FEST.

– Isto važi i za FEST. Prošlogodišnji Blokadni FEST koji su napravili studenti je mnogo više FEST od ovog koji sada pravi SNS i jednog dana će se on računati kao zvanični.

Da paralelni kulturni život, međutim, nije nastao tek sa ovogodišnjim ili prošlogodišnjim podelama oko velikih festivala, ukazuje Marijana Cvetković, kulturna radnica i jedna od osnivačica Stanice – Servisa za savremeni ples.

Ona sadašnje paralelne manifestacije vidi kao kulminaciju procesa koji traje godinama, tokom kojih je nezavisna scena bila prinuđena da traži sopstvene prostore, resurse i načine opstanka.

Na goloj livadi i agregatima

– Poslednjih godina, a posebno poslednje dve, naša kultura živi na agregatima: sve ono što ima potencijal da izrazi kritiku stvarnosti (što bi i trebalo da bude jedna od osnovnih funkcija umetnosti) gura se izvan institucija kulture, na „golu livadu“ gde se onda dovija da nađe „agregat“ i tako preživi. Kulturi na agregatima doprineli su svi ministri kulture u poslednjih 15 godina, svi njihovi pomoćnici, njihovi članovi komisija, njihovi referenti, sekretari po opštinama, postavljeni direktori, urednici zaposleni preko stranke, novinari tabloida i javnog servisa koji „drže do kulture“ i čitava bulumenta nušićevskih likova koja je preotela javni prostor. Ali, da ne bude zabune, tome smo doprineli i mi koji smo ćutali, gutali knedle, kalkulisali, plašili se i sklanjali se. Oni hrabri i svesni da samo udruženi mogu da pruže otpor koji narušava mir „nove elite“ pravili su paralelne programe, manifestacije, festivale…

– Taj paralelni kulturni život je dao i najbolje od svega što se ovde u kulturi pojavilo zadnjih decenija: nezavisna scena proizvodila je istorijske umetničke i kulturne prakse, od samoorganizovanih kulturnih centara kao paralelnih kulturnih institucija (Magacin, Gnezdo, Oslobođeni SKC, Oslobođeni KCB), preko arhiva umetničkih praksi (u filmu, vizuelnim umetnostima, plesu…), malih festivala, nezavisnih produkcija, regionalnih razmena, okupljališta, istraživanja… To je kulminiralo u paralelnim festivalima poput Blokadnog Festa, podmlađenih Aprilskih susreta, Ne-Bitefa, Niškog filmskog festivala, a nadamo se i još nekim ne-festivalima i manifestacijama u narednom periodu. Ne zaboravljamo ni bezbroj programa „na agregat“ koje su organizovali studenti sa sopstvenim i solidarnim pogonom umetnika i građana. To moraju biti osnove nove kulturne politike kada studenti pobede.