Ne farbam se, alo – Marko Vidojković
Prvi put je teza da se farbam stigla od zaludnih komentatora na Jutjubu, opsednutih mojim izgledom. To se desilo čim sam ošišao dugu kosu. Eto ih, tvrde odgovorno da se farbam. Isključivo muškarci, da naglasim. Zanimljivo u ovom slučaju je to što je i farbanje kose u mom slučaju diskvalifikacija, poput teze istih eksperata o nepranju iste dok je bila duga, jer „svi sa dugom kosom su masni i prljavi“.
Zahvaljujući toj imbecilnosti, pisao sam ovde do detalja koje šampone koristim i kako se perem. U ovim vremenima ima toliko važnih tema, ali retko koja je inspirativna za šaljivi tekst, kome je mesto na stražnjici Danasa. Stoga se često nađem kako buljim u ekran, a posebno sam osetljiv na crveno slovo, što je bilo juče, kada sam pisao ovo. Zahvaljujući tezama da se farbam, izrodila se ova razbibrižna kolumna.
Protiv farbanja nemam ništa, štaviše, rado bih se ofarbao. Hteo sam da izvučem pramenove kad sam imao dugu kosu, ali usred egzila u Bangladešu nije lako izdvojiti vreme za takvu egzibiciju, pa sam se na kraju, umesto šatiranja, ošišao. Pošto mi je kosa gusta kao četka, a sad je još i kratka, moram da je kontrolišem gelom. Otuda i optička iluzija o mojoj ofarbanoj kosi, koja je zapravo samo gelirana.
Šta je sad, kraj teksta? E pa nije. Glavni krivac za moj literarni angažman u ovom smislu je moj stric, koji je, gledajući „Nedeljno napušavanje“ na DLZ Patreonu, našao za shodno da mi prokomentariše frizuru – dobar ti je friz. Kažem šišala me supruga, a on odgovara – i farbala. Nisam mogao da ga ubedim, slikao sam se izbliza, odakle se jasno vidi pet sedih dlaka koje imam na glavi, ali stric, koji je potpuno osedeo pre trideset godina, nije poverovao.
Rekao sam mu da ću ga isprozivati u Smećarniku, što sam i uradio, ali on i dalje nije verovao. Mada, mislim da sad samo zeza, uživajući u mojim nastojanjima da ga ubedim kako se ne farbam. Čini mi se, iskren da budem, da mi čak ni Nenad Kulačin ne veruje da se ne farbam. Mislim da je problem u tome što se odavno nismo videli uživo, pa su i stric i Nenad i komentatori na Jutjubu počeli da tripuju.
Kad je neko panker, panker je do smrti, osim ako ste Siniša Mali. U tom slučaju ste lažni panker. Kao panker do smrti, farbaću se čim nađem za shodno. Farbaću se i svi će znati da sam se farbao, jer će boja u koju ću se ofarbati biti zelena, roze ili teget (još predloga dajte u komentarima). Treba imati u vidu da mi je brada oduvek bila riđkasto-plava, a sad je još i proseda, tako da je i to doprinelo konfuziji, koje posle ovog teksta, nadam se, više nema. Bradu, ipak, neću nikada farbati, ali je neću nikada ni brijati.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
