“Evropa je bila svetionik, sada je zamah ponovo na strani nacionalista”: Gardijan analizira – Svet

Ekonomski sistem delovao je očigledno poželjnije od varvarskih alternativa. Ljudi su iskreno verovali da će se razlike i granice između nacija i verskih zajednica postepeno istopiti u zajedničko čovečanstvo, piše Rafael Ber, kolumnista Gardijana.

Te reči bi mogle opisati duh globalizacije na prelazu u novi milenijum. Napisao ih je tridesetih godina 20. veka Stefan Cvajg, osvrćući se na optimizam Beča s kraja 19. veka iz perspektive jevrejskog emigranta čiji je svet bio uništen smrtonosnim nacionalizmom.

Cvajg je 1942. godine izvršio samoubistvo. Nije dočekao poraz fašizma. Nije mogao ni da zamisli toliko potpunu renesansu liberalizma u drugoj polovini 20. veka, koja bi dostigla nivo samozadovoljstva nalik onom kojeg se sećao iz svog detinjstva.

Sada je zamah ponovo na strani nacionalista.

Pobeda Alternative za Nemačku (AfD) u pokrajini Saksonija-Anhalt tokom vikenda nije najveći izborni plen koji je neka krajnje desničarska stranka osvojila u Evropi poslednjih godina, ali je jedna od najšokantnijih upravo zato što je reč o Nemačkoj.

Nijedna zemlja nije imala više razloga da uči iz istorije kako bi svoju demokratiju zaštitila od ekstremizma. Nijedna nije sprovela sistematičniji program „imunizacije“. Nemačka reč za to je Vergangenheitsbewältigung – teško se izgovara i nezgodna je za prevođenje, a otprilike znači suočavanje sa sramnom prošlošću i prevazilaženje njenog nasleđa.

Nema opravdanja za nepoznavanje prirode uspona AfD-a. To je svesno odbacivanje suočavanja sa prošlošću i iskupljenja.

Stranka koketira sa nacističkom ikonografijom i prihvata rasističke definicije pripadnosti naciji, nastojeći da deportuje Nemce čije poreklo smatra biološki „nepodobnim“.

Toliko je ekstremna da izaziva nelagodu čak i kod Marin le Pen, liderke francuskog krajnje desničarskog Nacionalnog okupljanja (RN).

Ona godinama pažljivo gradi imidž ugledne i prihvatljive političarke i vodi u anketama uoči predsedničkih izbora sledeće godine. Ne želi da ugrozi svoj položaj u političkom mejnstrimu povezivanjem sa neospornom ekstremnom desnicom.

S druge strane Atlantika, to predstavlja mnogo manju prepreku. Ilon Mask je pristalica AfD-a i koristi kontrolu nad platformom X kako bi pojačao poruke predizborne kampanje te stranke. Prošle godine, američki potpredsednik Džej Di Vens sastao se sa Alis Vajdel, kopredsednicom AfD-a, tokom posete Minhenu.

U njegovom rasporedu nije bilo mesta za Olafa Šolca, tadašnjeg nemačkog kancelara. Očigledno je da AfD ispunjava kriterijume za podršku navedene u strategiji nacionalne bezbednosti Donalda Trampa, koja obećava podršku pokretima „patriotskog otpora“ posvećenim zaustavljanju „civilizacijskog brisanja“ Evrope usled imigracije.

U Britaniji je Najdžel Faraž nekada mogao da računa na takav status kao jedan od ranih i entuzijastičnih zagovornika Trampa. Ali u borbi za priznanja iz sveta MAGA, Reform UK je izgubio prednost u odnosu na stranke i pojedince koji su još više na desnici – Restore Britain Ruperta Loua; ultranacionalističkog agitatora Tomija Robinsona; praktično bilo koga ko može da okupi gomilu ljudi u crnim uniformama ili nekog usputnog internet trola koji privuče Maskovu pažnju objavljivanjem rasističkih teorija zavere na internetu.

Bilo bi apsurdno kada ne bi bilo toliko delotvorno. „Nikada ne padamo dvaput u istu provaliju“, piše francuski književnik Erik Vijar. „Ali padamo na isti način, u mešavini podsmeha i straha“.

Doseg i oštrina američke desnice, natopljene belim supremacizmom, remete staru Faražovu strategiju pridobijanja podrške krajnje desnice uz istovremeno glumljenje umerenosti kako bi ostvario prodor ka političkom mejnstrimu.

Pokušaj da se stekne kredibilitet među fanatičnim rasistima u međunarodnom digitalnom prostoru otežava mu da domaćoj publici, koja je sličnih stavova, uverljivo objasni da mu treba omogućiti pristup Dauning stritu.

Ta napetost vidi se u Faražovom odnosu prema AfD-u. Govorio je na njenom mitingu 2017. godine. Sada je opisuje kao „mešavinu svega i svačega“, stranku čiji su kulturni stavovi „potpuno ugledni i pristojni“, ali čiji je entuzijazam prema diktatorima „veoma problematičan“.

Faraž je podršku AfD-a Vladimiru Putinu nazvao „teško razumljivom“. Ne može biti da mu je to toliko neshvatljivo čoveku koji je 2014. godine ruskog predsednika opisao kao svetskog lidera kojem se najviše divi, doduše „kao političkom operativcu, a ne kao ljudskom biću“.

Ako Faražu treba dodatni uvid u ono što bi moglo da motiviše nekoga ko podržava Kremlj, mogao bi da se obrati bivšem lideru Reform UK-a u Velsu, Nejtanu Gilu, koji služi zatvorsku kaznu zbog prihvatanja mita kako bi u Evropskom parlamentu držao govore u korist Rusije, dok je bio poslanik Bregzit partije.

Bliskost sa moskovskom linijom prilično je pouzdan pokazatelj fanatizma i koristoljublja na političkom spektru koji seže od krajnje desnice do još ekstremnije desnice u Evropi i SAD. Isto važi i za levicu, gde lakoverna sklonost ka ruskoj propagandi opstaje decenijama nakon nestanka sovjetske ideologije.

Srećom, u britanskoj politici nema mnogo prostora za otvoreno dodvoravanje Putinu. To je jedan od razloga zbog kojih je i Tramp nepopularan, iako ankete pokazuju da ga pristalice Reform UK-a posmatraju povoljnije nego šira javnost.

Faraž je prestao da se hvali svojim vezama sa Belom kućom, možda zato što su se one osušile, a možda i zato što ulizivanje stranom tiraninu, čak i američkom, ne ostavlja utisak snage kod nekoga ko želi da postane premijer.

Upadljivo je koliko malo lider Reform UK-a ima da kaže o ostatku sveta i mestu Britanije u njemu. Ta tema gotovo da nije ni pomenuta na godišnjoj konferenciji stranke prošle nedelje.

Bilo je i teatralnog nastupa Žordana Bardele, mladog štićenika Marin le Pen i verovatnog budućeg premijera ako ona pobedi na predsedničkim izborima. On je sa Faražom potpisao pravno neobavezujući „sporazum“ o zaustavljanju prelazaka migranata malim čamcima preko Lamanša, a u Francuskoj je odmah kritikovan zbog toga što je, kako su mu zamerili, prodao interese zemlje Velikoj Britaniji.

Verovatnoća da će francuska vlada krajnje desnice, u znak političke usluge Velikoj Britaniji, prihvatiti veći broj migranata gotovo je ravna nuli. To što bi ksenofobični nacionalisti određivali političku agendu u Parizu i Londonu ne bi olakšalo odnose između dve zemlje, bez obzira na ideološko savezništvo koje sada pokušavaju da predstave.

Kao arhitekta Bregzita, Faraž je jedan od najuticajnijih političara svoje generacije, ali ne može ubedljivo da tvrdi da je Bregzit bio uspeh, čak ni kada se obraća sali punoj lojalnih pristalica. I oni, kao i svi drugi, znaju da je doživeo neuspeh.

Faražu verovatno nedostaje jednostavnost njegove nekadašnje krstaške borbe protiv Brisela. Možda zavidi nacionalističkim kolegama na kontinentu, koji mogu da napadaju liberalni evropski projekat, a da istovremeno uživaju ekonomske i strateške povlastice koje im pruža članstvo u EU.

Oni ne moraju da objašnjavaju zašto je napolju tako hladno. Igraju evroskeptičnu igru, podstiču ista nezadovoljstva i ciljaju iste žrtvene jarce, ali svoje zahteve prilagođavaju shvatanju da je Faražova pobeda bila pirova. Stvarni izlazak iz EU se ne isplati. Cilj je preuzeti evropski projekat, a ne uništiti ga – iako se na kraju svodi na isto ako se ta transformacija odvija u sprezi sa ideologijom MAGA i novcem iz Kremlja.

To ne mora biti sudbina Evrope. Nacionalisti nisu monolitni blok. Sama suština njihovog uverenja protivi se prekograničnoj saradnji. Njihov ego stvara više rivalstava nego savezništava. Njihova sebičnost sabotira dogovore.

Protivteža se može organizovati. Ne postoji istorijski zakon koji kaže da vrhunac liberalnog optimizma mora nužno biti praćen podjednako dubokim padom u haos. „Obavezujuća snaga tolerancije i pomirenja“ nije poražena u 20. veku i neće biti ugušena ni u ovom veku. Vidimo provaliju. Možemo proći pored nje, a da ne padnemo na njeno dno.