“Film mnogo manje brutalan od stvarnih događaja”: Ekipa filma Oče naš u Sarajevu o umetnostima i događajima iz Crne reke prema kojima je nastao film – Kultura

Usledio je dug aplauz, a zatim i niz pitanja koja su film otvorila iz nekoliko različitih uglova – od stvarnog događaja koji ga je inspirisao, preko pripreme glumaca, do pitanja koliko nasilja gledalac uopšte može da podnese.

Stanković je na scenu izašao sa ekipom filma Oče naš, među kojima su bili glumica Jasna Žalica, skripterka Marija Stanošević, masterka filma Ana Tepčević i koproducent Srđan Šarenac. Posebnu pažnju publike privukao je razgovor sa Vučićem Perovićem, koji u filmu nosi jednu od ključnih uloga.

Film je inspirisan stvarnim događajem iz takozvane komune Crna Reka, o kojem je javnost saznala nakon što su 2009. godine objavljeni snimci nasilja nad štićenicima. Stanković kaže da je od prvobitne ideje do filma prošlo gotovo sedam godina.

„Možda prvih pet godina se držalo činjenica, a onda smo u poslednje dve-tri shvatili da je ovo priča koja na neki način prevazilazi te činjenice“, rekao je.

Ipak, stvarni događaj ostao je temelj. U stvarnosti je sveštenik koji je vodio komunu koristio nasilje kao metod „lečenja“, što je na kraju rezultiralo smrću jednog od štićenika. Film taj događaj sabija u kraći vremenski period i menja pojedine elemente, ali ne zato da bi pobegao od stvarnosti, već da bi od nje napravio nešto šire.

„Ne dozvolite činjenicama da upropaste dobru priču“, rekao je Stanković.

Prve ideje za film pojavile su se oko 2017. godine, scenario je nastajao godinama, a „Oče naš“ je konačno snimljen 2024.

Vučić Perović: „Sve ono što vi niste u prilici da vidite“

Za Vučića Perovića priprema je počela mnogo pre snimanja. U projekat je ušao još 2021. godine, a tokom proba sa Stankovićem pokušavao je da pronađe čoveka koji se nalazi iza lika kojeg publika vidi u filmu.

Gledao je dokumentarce o Crnoj Reci, ali i filmove koji se bave zavisnošću i ljudima koji se nalaze u sličnim situacijama. A onda je uradio nešto što možda najbolje pokazuje koliko je ozbiljno pristupio ulozi: odneo je scenario neurološkinji, specijalisti za bolesti zavisnosti.

Razgovor je trajao šest do osam sati.

„Bukvalno sam otišao sa scenarijom kod nje“, rekao je Perović. „Bilo mi je jako važno da imam uporište sa te stručne strane, žene koja je imala dovoljno toga u svom iskustvu.“

Za njega je bilo posebno važno ono što se u filmu uopšte ne vidi.

„Vrlo važno za mene konkretno kao glumca bilo je sve ono što vi niste u prilici da vidite u ovom filmu: kakva je njegova porodica, kakva je majka, kakav je odnos sa ocem, iz koje je sredine došao, ko su njegovi prijatelji, iz kog problema su krenule stvari koje se dešavaju, kad je ponovo krenuo da uzima drogu.“

Sve je to, kaže, morao da složi u sopstvenoj glavi kako bi publika mogla da poveruje u ono što se događa pred kamerom.

„Da biste onda vi mogli da gledate njegov dolazak u novo mesto. Prisilni dolazak na ovo mesto.“

Imao je čak i probu sa filmskom majkom, Jasnom Žalicom, preko Zooma.

Žalica je, međutim, pristupila ulozi iz potpuno drugog ugla. Dok je Perović istraživao sve što može da mu pomogne da razume svog lika, ona je namerno želela da zna što manje.

„Meni je bilo pametnije da što manje znam, da bih zapravo bila neko ko spašava dete iz nečega što ni ona sama ne razume“, rekla je.

Njena junakinja prvo pokušava da sina spase od zavisnosti, a onda od onoga što bi trebalo da bude lečenje.

„Prvo ga pokušava spasiti od ovisnosti, a onda ga pokušava spasiti od liječenja ovisnosti.“

Za Žalicu je odnos majke i sina bio važniji od bilo kakve posebne glumačke pripreme.

„Bilo mi je jasno da je ona razdaljina onog stola najveća razdaljina koju naša dva lika mogu i smeju imati i da je neka vrsta ljubavi i poverenja, sa svim što to znači između majke i sina, ključna za taj odnos.“

Jedno mesto, bez bekstva

Jedna od odluka koja je posebno zainteresovala publiku jeste činjenica da film gotovo potpuno ostaje u komuni. Nema klasičnih flešbekova, nema paralelnih svetova, nema mnogo prostora za predah.

Stanković kaže da je to bila odluka do koje su došli tek kroz proces montaže.

„Naravno, hoćete sve da ispričate – i o zavisnosti, i o religiji, i o zloupotrebi moći, svim tim stvarima. I onda shvatite da ne možete sve to da spakujete u taj jedan film.“

U prvobitnoj verziji postojale su i scene iz Beograda. Film je čak počinjao otmicom glavnog junaka, koji je protiv svoje volje doveden u centar.

Stanković je objasnio da je u komuni postojala mogućnost da se štićenik dovede protiv svoje volje, što su ljudi koji su tamo radili nazivali „otmicom“. Cena je, prema njegovim rečima, bila 500 evra.

„Mislio sam da je to super neki prvi prizor, da vidimo kako čoveka otimaju iz svog kreveta, i tu su mu i majka, i žena, i dete, i tako dalje, odvajaju ga iz tog njegovog sveta i odvode ga tamo.“

Ta verzija filma je čak bila snimljena i nekoliko meseci montirana.

Onda su shvatili da je priča zapravo negde drugde.

„Shvatili smo da ipak je prava priča u stvari u tom centru.“

Time se promenila i perspektiva publike. Gledalac više ne zna gde se nalazi ni šta se tačno događa. Kao i glavni junak, ulazi u taj prostor i tek postepeno počinje da razume pravila koja u njemu važe.

„Onda je to postao film o tom centru“, rekao je Stanković.

„On ne može da bude antagonista kako mi zamišljamo“

Jedno od pitanja iz publike odnosilo se na ljude koji su zaista boravili u komuni i na to koliko su njihova iskustva uticala na film.

Stanković je potvrdio da je razgovarao sa bivšim štićenicima.

I upravo su ti razgovori pomogli da glavni antagonist ne postane jednostavna figura zla.

„U razgovoru sa njima se otvorila jedna vizura da se dobije na kompleksnosti tog glavnog antagoniste, čoveka koji vodi taj centar.“

Jer, ako je on samo monstrum, pitanje je zašto su mu ljudi verovali.

„On ne može da bude antagonista kako mi zamišljamo, nije crno-belo. Jer u protivnom niko ne bi tamo ni dolazio ni ostajao.“

Da bi nasilni sistem funkcionisao, ljudi u njega moraju da veruju.

„Oni su morali da veruju u to što on govori, u velikoj meri.“

Zato je Stankoviću bilo važno da taj čovek bude ubedljiv.

„Mora da se desi sigurno da taj čovek bude jako ubedljiv i da mnogo toga što on priča ima smisla, da biste vi rekli: pa dobro, okej, možda je ovo previše, ali ako radi, ko sam ja da kažem da tako ne treba?“

A onda dolazi trenutak kada se moć otme kontroli.

„Međutim, kada neko na taj način se osili i da sebi za pravo, i zloupotrebi njihovu poziciju, zloupotrebi veru, zloupotrebi crkvu, zloupotrebi moć svoje pozicije, e onda dolazimo do toga da on dobija priliku da uradi nešto što je na kraju taj zločin.“

Sveštenik koji je vodio komunu, dodao je Stanković, osuđen je na 20 godina zatvora.

Koliko nasilja je previše?

Jedno od poslednjih pitanja bilo je postavljeno na engleskom i direktno: film prikazuje mnogo eksplicitnog nasilja. Gde je granica između prikazivanja nasilja i onoga što se danas naziva „torture porn“?

Pitanje je Stankovića očigledno dotaklo, jer je upravo ta granica bila jedna od dilema tokom nastanka filma.

„To je stvar ličnog utiska“, rekao je gledalac.

Stanković je, međutim, imao vrlo konkretnu dilemu: koliko nasilja pokazati kada se film zasniva na stvarnom nasilju koje postoji i u dokumentarnim snimcima?

„Ponovo smo izveli stvarne snimke. Možete da ih uporedite.“

Drugim rečima, nije želeo da izmišlja ono što se već dogodilo.

„To je izbor kako ćete to prikazati u filmu i da li i kako ćete ga uključiti u film.“

Ali potpuno sklanjanje od nasilja za njega nije bilo opcija.

„Zamislite da nešto postoji, a onda vi odlučite da to sakrijete. Meni je to delovalo neodgovorno.“

Posebno ga je uzdrmalo kada je došao do sudskih dokumenata i svedočenja o stvarnom događaju.

Dokumenta mu je, kako je rekao, čak dao čovek iz crkve.

A u njima je pronašao nešto što je potpuno promenilo njegov odnos prema scenama nasilja.

„Rekao mi je da smatra da je film mnogo manje brutalan od stvarnih događaja.“

U stvarnosti je prebijanje trajalo satima.

„Imao sam veliku dilemu da li time što prikazujemo sve u tako kratkom vremenu, na neki način izdajemo stvarne događaje i smrt jedne osobe.“

Na kraju je ipak prevagnuo osećaj odgovornosti.

„Osećao sam odgovornost da zaista pokažemo kako se to dogodilo.“

U punoj sali, posle filma koji ne daje mnogo prostora za lak izlaz, to je možda bilo i najvažnije pitanje večeri: ne kako prikazati nasilje da bi bilo šokantno, već koliko smemo da ga ublažimo kada je ono što gledamo već jednom bilo nečija stvarnost.

BONUS VIDEO: