Dani straha onog koji se ničega ne plaši – Nenad Kulačin

Radi se se, inače, o čoveku koji svaki drugi božiji dan direktno u kamere govori o tome kako se ne plaši nikoga i ničega. Ništa njemu ne može da stane na put, kad ono – mućak. Tolika hrabrost nestade pred jednim gradom u kojem ima natpolovičnu vlast, a o komemoraciji i sahrani da ne govorimo. Suočio se sa danima straha.

Neko je izbrojao da je ovo bio osmi put kako je najavio dolazak u Novi Sad i prva situacija da je zvanično otkazao. Prethodni put je organizovao i mučeničku šetnju od Kosova do Novog Sada, ali je i taj skup stopiran, jer do dana današnjeg mučenici pešaci nisu pronađeni. Negde su zalutali u suludim obećanjima jednog čoveka. Zlobnici tvrde da su se po dolasku u Beograd autobusima vratili na Kosovo, ali ja sam ubeđen da oni i dalje špartaju Srbijom noseći visoko barjak na kojem piše Srbija pobeđuje. I stići će u Novi Sad kad tad.

Doduše, on je naglasio da je ovoga puta nas spasio od batina, jer bismo nadrljali od njegovih hordi zla koje poput grupi devojaka idu sa jednog njegovog nastupa na drugi. Priznaje da su skupovi koji on organizuje opasni po život. Videlo se to i u Užicu uz novi modni detalj lik osuđenog ratnog zločinca na prslucima koji su nosili ti lojalisti. U takvoj atmosferi je milina imati izbore za koje predsednik Srbije tvrdi da su demokratskiji i slobodniji nego u mnogim državama EU.
Bilo kako bilo, ostaće za vjek i vjekova uklesano da predsednik Srbije nije smeo da se pojavi na zakazanom skupu u jednom od gradova u kojem vlada. I to je, verovatno, neka vrsta hrabrosti kada priznaš da si pukao.

Verujem, kada je reč o sahrani, da je i pokojnik očekivao da mu na ispraćaj dođe predsednik, čak i govor da mu održi. Pothranjivao je predsednik dotičnog ratnog zločinca pričom o velikoj Srbiji, Karlovcu – Karlobagu – Ogulinu – Virovitici, 100 za jednoga. Red je bio da i pred lešom pusti koju suzu.

Sećamo se svi koliko je puta iz predsednikovih poganih radikalskih usta izašla kovanica o tome kako je Boris Tadić pobegao u Rumuniju kada je Kosovo proglasilo nezavisnost, odnosno 21. februara 2008. godine kada je u Beogradu bio zakazan miting „Kosovo je Srbija“. Karma je čudo. Nije mnogo prošlo, 18 godina od Tadićeve Rumunije, a predsednik Srbije mora da guta ono što je poput otrova prosipao godinama unazad. Zamislite, ne može da dođe na sahranu osuđenog ratnog zločinca kojeg danima slavi kao nacionalno blago, jer mu u goste dolazi predsednik Uzbekistana Šavkat Mirzijojev. Moja žena mi često kaže, kada nešto ne želim da uradim, ko hoće nađe način, ko neće nađe izgovor. Predsednik je našao izgovor.

Možda se naša mukica od predsednika ipak ponovo žrtvovao za srpstvo i sa nadležnim moćnicima iz inostranstva, čiju volju nikada nije slepo slušao, dogovorio da ipak dozvole sahranu u Beogradu, ali uz njegovo jasno distanciranje od ispraćaja u večnu kuću. Nije nemoguće.

Kada sam se već dohvatio tih moćnika, pitanje je koje se samo nameće, zar je moguće da ih toliko boli uvo za ovo što se događa usred Evrope, u jednoj zemlji koja je zvanično kandidat za članstvo u EU? Zar reči koje je predsednik Srbije upotrebio da bi ponizio i uvredio Martu Kos, zvaničnika Evropske komisije, nisu dovoljne za reakciju Brisela? Nadam se da EU nije postala toliko perverzna da uživa u ovakvoj vrsti čašćavanja.

S druge strane, predsednik države nam svaki dan govori o tome kako nam veliko zlo dolazi iz inostranstva, istog onog za koje tvrde da nikada bolji odnos nismo imali. Srbiju je samoprogasio za četvrti stub na kojem počiva čovečanstvo, posle SAD, Kine i Rusije. Položaj Srbije u današnjem svetu je, kako nas on ubeđuje, ogroman, a opet nam od tog sveta dolazi zlo. Sigurno nam ne dolazi iz pomenutog Uzbekistana. I tako u krug.

Što se nas tiče, mi znamo šta nam je činiti u danima koji su pred nama. Nema povlačenja i kuknjave. Malo više vere i sve će biti kako treba.

#izVucicemose

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.