Srbija u raljama distopije – Lični stavovi

Čitajući dela distopijske književnosti čovek ni ne pomišlja da se taj svet može tako nenadano preliti sa stranica romana pravo u naš, stvarni svet. Čak i dok gledate kako vam se, prvo neprimetno i postepeno, pa potom sve intenzivnije i brže, sopstvena država pretvara u istinsko carstvo distopije, uporno odmahujete glavom i potiskujete i samu ideju da se fiktivni svet jednog Orvela ili Hakslija može tako brzo i jednostavno transponovati u stvarni svet, a još manje u neposredno okruženje.

Iako svi „znakovi pored puta“ već dugo na to ukazuju, u mentalnom sklopu većine nas, prosečnih ljudskih bića, jeste da negiramo ono što uveliko postaje vidljivo i jasno. Koliko god, međutim, poruke iz književnih distopija bile brutalne i strašne, mogu se posmatrati i sa pozitivne strane: distopija, nesumnjivo, uključuje nasilje, torturu, manipulaciju, obmanu, fizičko i mentalno iscrpljivanje, kontrolu i neograničenu moć nad svim živim i neživim svetom, ali isto tako ona u sebi nosi i snažnu opomenu upućenu nama o tome kakav bi stvarni svet mogao da postane ukoliko dopustimo onima koji vladaju da nas slome, pasiviziraju, te učine indiferentnim prema sopstvenom okruženju u kojem živimo.

Nije teško prepoznati koliko su u današnjoj stvarnosti vrsni pisci distopija postali neželjeni „vodiči“, a njihova dela svojevrsna „uputstva za upotrebu“ vlastodršcima prilikom orgijanja i iživljavanja nad sopstvenim stanovništvom.

A šta je to u stvari „distopijski trulo“ u državi Srbiji? Pa doslovno sve, ili gotovo sve. Evo, ispratite makar jedan svoj uobičajeni dan života u današnjoj Srbiji, od jutra do mraka, pa ćete relativno lako shvatiti da vam stvarnost nije mnogo drugačija od stvarnosti junaka bilo kojeg distopijskog dela. Nemoguće ih je u ovom tekstu sve pobrojati, ali navešću samo neke, one najvidljivije.

Dakle, ustanete ujutru, uključite televizor ili uđete na sajt bilo kog provladinog medija (društvene mreže da i ne pominjem) – gomila mržnje i uvreda prosto kulja iz reči i tekstova, gde vi postajete svojevrsna podvojena ličnost – čas ste izdajnik i ustaša, a čas potencijalni poslušni građanin koji još uvek može biti izveden „na pravi put“. Paralelna distopijska Srbija vas svakodnevno poziva u smrtonosni zagrljaj korupcije, slepe i bespogovorne poslušnosti, šatorskih orgijanja, simuliranih gitarijada, filmskih i muzičkih festivala, patriotskih okupljanja, deljenja šakom i kapom naših nepostojećih para, razigranih kineskih robota – a sve zarad slike savršenstva iluzije kojoj je čovek sklon dok beznadežno pokušava da pregura još jedan dan u današnjoj Srbiji. A tek smo kod jutra.

Kako dan odmiče, a vi se nekako odvojite od medija i mreža, te konačno zakoračite u „stvarnu“ stvarnost raspalih domova zdravlja, zagušljivih i neokrečenih škola sa čučavcima, kafkijanskih hodnika opštinskih zgrada gde vam polupismeni partijski insekti uporno zagorčavaju život i usisavaju i ono malo snage koje vam je ostalo pre suočavanja s njima. Krenu potom svi ti ušminkani igrokazi, banalne i nižerazredne predstave za široke narodne mase, a sve kako bi ih razonodili i odvukli od pomisli na galopirajuće cene dizela i benzina koje odavno prevazilaze svoje istorijske maksimume.

Danas ne postoji institucija u Srbiji koja nije zarobljena i usmerena na kažnjavanje običnih građana (posebno onih koji su počeli da se bune i postavljaju pitanja) jer je preduslov profesionalnog bivstvovanja u Srbiji danas poslušnost vladajućoj partiji i obavezno učešće u javnim orgijanjima iste. Jedan deo građana je zaslepljen i uvek podanički raspoložen; drugi deo ne poznaje svet van vladajuće elite, a svima njima i te kako prija dok drže kao taoce najveći broj slobodnomislećih ljudi u nadi da će ih potpuno pasivizirati i „pripitomiti“ svom poslušnom stadu.

Istovremeno, uzak krug moćnika oko vlasti zarađuje basnoslovne pare – ne postoji danas niti jedan ozbiljan i veliki posao koji može da dobije kompanija koja nije bliska vlasti. Ne postoji državni konkurs za bilo kakva sredstva u kulturi, umetnosti, građevinarstvu, poljoprivredi, prosveti, nauci – u čemu god, da ih na pošten način dobijete ukoliko niste u „dilu“ sa vladajućima. I tako nam prolazi naš sunčani dan.

Dođe i kasno popodne i veče u vašem danu, a vama je već uveliko odzvonilo za „laku noć“ pre nego za „dobro veče“, jer biste da skratite taj srpski „Dan mrmota“ skrojen negde u „Ulici brestova“, baš kako mu i dolikuje. Ukoliko, pak, smognete snage da dalje promišljate i posmatrate događaje oko sebe, budite spremni na dodatno i potpuno neskriveno vređanje vaše inteligencije – nekad je i tu bilo malo više „stila“ u obmanjivanju stanovništva, dok su danas iživljavanje i nipodaštavanje potpuno ogoljeni. Neprekidno traje javno prevaspitavanje, blaćenje, vređanje, iznurivanje, diskreditacija svakog ko iole podigne glas i usprotivi se vladavini gospodara „distopizirane“ paralelne stvarnosti, te na kraju taj pojedinac biva poslat u ralje te iste distopije.

Uči nas, međutim, književna distopija i još ponečemu: nijedna distopijska država nije preživela nalet slobode. Uvek ostaje određena grupa ljudi u distopijskom društvu koja ne odustaje i ne klone duhom pred naletom distopijske oluje.

Upravo iz te grupe kreće bunt, borba za pravdu i promenu sistema. U Srbiji su to danas studenti i mladi ljudi koji su razvili imunitet prema virusu distopije, ali i ovladali oruđem kojim će ga u potpunosti poraziti. Oni su jedini zdravi deo bolesnog sistema koji može učiniti da društvo preživi i ozdravi. Sloboda se uvek najpre pojavljuje u glavama ljudi, potom se poput seruma širi društvenim tkivom i na kraju se obolelo društvo oseća snažnije i bolje, ali treba imati u vidu i ono najvažnije: terapija se mora primeniti do kraja kako bi se virus potpuno i zauvek istisnuo iz krvotoka društva, a ne, kako nas pređašnje iskustvo uči, da se isti vrati nekoliko godina kasnije – još ubojitiji i jači. Samo ćemo tako prekinuti naš „distopijski dan mrmota“, te će čuvena krilatica „džaba smo krečili“ biti konačno i zauvek prekrečena.

Autor je redovni profesor

Katedra za engleski jezik

Fakultet za pravne i poslovne studije „Dr Lazar Vrkatić“, Novi Sad

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.